Kartel za ucenu Evrope

Iza dobro zatvorenih vrata svog ministarskog sastanka u Dohi, Forum izvoznika gasa, među kojima su Rusija, Alžir, Iran i Venecuela, odlučio je prošle nedelje “da izuči formiranje cene” tog energenta, probudivši podozrenje Vašingtona i Brisela da je reč o prvom koraku u pravcu stvaranja kartela kojim bi Moskva eventualno dogradila poziciju za kasnije energetsko ucenjivanje Zapada. Evropska unija i SAD su istupile protiv stvaranja udruženja koje bi komandovalo cenom gasa. U jednom poverljivom izveštaju (novembra 2006), Ekonomski komitet NATO-a upozorio je ipak alijansu na mogućnost nastanka udruženja, aludirajući na opasnost da se Evropa podvrgne energetskoj uceni. Svi drugi učesnici igre ćute ili škrtare na rečima. Jedan visoki funkcioner Irana, zemlje s drugim po veličini rezervama gasa posle ruskih, založio se (u vreme posete sekretara Saveza za bezbednost Rusije Ivanova Teheranu, januara) za dogovaranje kakvo danas obavezuje proizvođače nafte, u OPEK-u, dok je sama Rusija zastala u pola reči – Putinovom izjavom da je iranska zamisao “interesantna”. U prošlosti, Kremlj je odbacivao ideju o svetskom kartelu. Svojevremeno, SSSR je čak ostao po strani i u odnosu na OPEK. Nije želeo da svoj status samostalne naftne sile podredi odlukama nekog kolektiva izvoznika nafte, čak ni kada je “teror” OPEK-a petostrukim poskupljenjem izvezenog petroleja (470 odsto, u periodu od 1972. do 1975) skrenuo protok milijardi dolara ekstraviškova i u kasu Moskve. Produžio mu je život. Putinova izjava navela je posmatrače na zaključak da, u situaciji s gasom, Kremlj ovog puta možda menja gard. Moskva nije opovrgla da je između nje i Teherana bilo nekih reči o mogućnoj sprezi interesa, mada je porekla postojanje ideje o eventualnoj diktaturi cenom gasa i izbegla objašnjavanje o karakteru razgovora. Na osnovu svega, uoči skupa u Dohi učvrstilo se nagađanje o izgledima da se Forum izvoznika (obrazovan 2001) eventualno raščlani, ispilivši jedan mnogo čvršći gasni monopol, sazdan od pet velikih u zoni gasa – Rusije, Venecuele, Alžira, Katara i možda Irana. Ova petorka kontroliše 65 odsto svih rezervi gasa. Ukupne rezerve prvih sledećih pet – Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Sjedinjenih Država, Nigerije i Iraka – dosežu do 15 odsto svetskih! U vreme drugog političkog udara cenama nafte na tržište (poskupljenjem za 263 odsto, između 1979. i 1981), OPEK je sa 13 članica kontrolisao 53 odsto petrolejskih rezervi. I bio je efikasan. Potencijal te trinaestorice bio je dovoljan da manipulacija cenom nafte u teatru svetske politike (u arapskom slučaju, prvo povodom Bliskog istoka i sukoba sa Izraelom, kasnije povodom revolucije u Iranu) postane izvodljiva. Da li bi, prema tome, i današnje nezadovoljstvo Venecuele, Rusije, Irana i arapskih država politikom SAD i EU moglo na isti način da stegne pesnicu proizvođača gasa? Učesnici Foruma u Dohi nastojali su da, govoreći štampi, zaobiđu odgovor na takvo pitanje. Pre svega Rusi, čiji je ministar (Hristenko) ostao pri obrazloženju da je studiranje elemenata cene gasa sve o čemu se za sada razgovara. Animator poduhvata je Rusija. U Kataru je postignuta saglasnost da se povisi predstavnički nivo Foruma ubacivanjem u reprezentaciju zamenika šefova energetskih resora država članica, i da se do kraja godine održi bar šest radnih sastanaka, pre skupa ministara 2008. u Moskvi. Nisu, međutim, svi gosti Dohe bili podjednako diskretni. Ministar Alžira za energiju (Šahib Helil) saopštio je, na primer, mišljenje da će tekuća nastojanja na kraju dovesti do obrazovanja grupe slične OPEK-u. “Dugoročno, da”, potvrdio je. “Dugoročno, mi se krećemo u pravcu gas-OPEK-a... Biće potrebno mnogo vremena”, citiran je. Evropu napajaju gasom Alžir i Rusija. Rusija, približno polovinom ukupnog uvoza EU, Alžir jednom četvrtinom. Slično Rusima, Iranci sada i sami (ministar Hamaneh) odbacuju tezu o pripremi monopolskog udruživanja, tvrdeći da je ona bez osnova. “Kartel nije pitanje (na tapetu)”, citiran je predstavnik Teherana. “Ja mrzim čak i reč kartel. Tu smo da bismo razaznali svoje interese. Potrebno je više (međusobne) saradnje, i to je sve. Zapadne nacije ne treba da brinu zbog (ovog) sastanka o gasu. Potrošači treba da sačekaju i uveriće se sami”, izjavio je on. Potrošači, međutim, ne čekaju već procenjuju opasnost, ne slušajući političke izjave. NJihovi stručno upućeni predstavnici zauzeli su se oko tri pitanja: a) uticaja eventualnog kartela za gas na nacije velike potrošače, b) uticaja kartela na njegove sopstvene članice, i c) uticaja kartela na globalno energetsko tržište. Rano je da bi se znali odgovori na sve, ali u potrazi za odgovorima, podvrgnuta je analizi razlika naftnog i gasnog tržišta, na štetu gasnog, koje je lišeno pokretljivosti ponude kakvu ima prodaja petroleja. Prirodni gas se isporučuje cevima gasovoda, i po ceni koja se utvrđuje dugoročnim ugovorima proizvođača gasa i kupaca. Samo se mali deo prirodnog gasa pretvara u tečni, uz mogućnost da se transportuje van gasovodom utvrđene trase. (Doduše, sav gas koji uveze Japan i četiri petine onog koji kupi Južna Koreja, stiže u te zemlje u tečnom stanju.) Može li neko sutrašnje udruženje najmoćnijih prodavaca da diktira cenu, u uslovima kada je sputano ograničenjima tako neprilagođenog transporta? Osim toga, gas nije “internacionalan” u meri u kojoj je to nafta. Tri četvrtine proizvedenog gasa potroši se u podmirivanju potreba domaće potrošnje. Rusija sama potroši više gasa nego Japan, Britanija, Nemačka, Francuska i Italija zajedno. Na drugoj strani, neefikasno. NJen bruto-produkt jedva je trinaesti deo proizvoda tih država uzetih zajedno. Drugim rečima, ako žele kartel, najveći proizvođači gasa moraće da počiste sopstvenu kuću i reše mnoga prethodna logistička i ekonomska pitanja. Ali oni, koji podstaknuti prvom uzbunom odgonetaju takva pitanja već sada, proučavajući nadvijenu opasnost, ne odbacuju ideju da je monopol ostvariv. Naprotiv, većina ih misli da je neka forma “diktatorskog” organizovanja izvoznika gasa stvar skore budućnosti.