Desničar među Srbima

Sećate li se još Jerga Hajdera? Da, onog austrijskog političara prijatnog lica i poganog jezika, koji je 2000. godine, uz pomoć ostrašćenih fraza i parola, katapultirao svoju partiju iz podnožja Alpa direktno u kabinet bečke vlade. Slobodni izbor Austrijanaca tada je toliko ražestio Evropsku uniju da je ovoj zemlji uvela sankcije u vidu diplomatskog bojkota, a u podunavsku provinciju poslala inspekciju da oceni meru tamošnje demokratije. Sankcije su trajale kraće od skijaške polusezone, a komisija za demokratiju netragom je nestala, verovatno pretovarena mocart kuglama.

Hajder se relativno brzo vratio u Korušku, jedino su evropski mediji još dugo ispunjavali stranice analizama sa naravoučenijem kako ekstremizam, ako ne bude u korenu sasečen (međunarodnim pritiskom ndash; kao u Austriji, ili bombama ndash; kao u Srbiji) može da našteti projektu stvaranja multi-kulti Evrope.

Danas, šest godina kasnije, poljsku vladu, člana EU, formiraju političari mračnije prošlosti i otrovnijeg jezika od Hajderovog, koji se ne libe da odaju počast generalu Franku, a u slovačku vlast ušli su ultranacionalisti čuveni po rasističkim izjavama protiv Roma i Mađara i po slavljenju pronacističkog diktatora Josefa Tisoa, koji je upravljao ovom zemljom od 1939. do 1945.

Da li je u Briselu i natuknuto da bi ovim zemljama, kazne i opomene radi, trebalo uvesti sankcije? Ne, ni jednom rečju. Jednostavno, vreme se promenilo, Hajderova demagogija danas je gotovo sastavni deo aktivne politike mnogih evropskih država. Pojavili su se, širom EU, brojni tribuni tipa koruškog Jerga, i to čak i u samim vrhovima vlasti. O multi-kulti Evropi priča se samo kad se pominje opasnost od neintegrisanih islamskih pridošlica i, naravno, kada je, kroz dioptriju kojom se meri Balkan iz bdquo;civilizovane Evrope, ona ugrožena u Srbiji.

Poljaci već dugo govore ndash; ako nas ostali narodi EU tretiraju kao konkurente (recimo, našu jeftinu radnu snagu), onda bez aktivnog rodoljublja nemamo šanse. I eto otkud ovakva vlast u Varšavi. A čak i pitomi Finci smatraju da je stvar dobrog vaspitanja da prednost daju domaćim proizvodima, makar oni bili skuplji a lošiji od onih iz uvoza. Čak i kad je voće u pitanju, koje na severu baš ne buja.

Jedan od dodatnih razloga koji alhemijskom brzinom menja rodoljublje u šovinizam, zaključuju i desnici naklonjeni eksperti, jeste ndash; globalizacija. Kina i Indija jeftinim proizvodima osvajaju Evropu i iz nje isisavaju blagostanje koje se činilo zacementirano poretkom kreiranim u vreme kolonijalizma ndash; kada se znalo ko prodaje jeftine sirovine, a ko skupu finalnu robu.

Francuzi su svojevremeno najviše hučali i brujali protiv Hajdera, a danas vlada u Parizu zabranjuje strancima da kupuju francuske firme, bez milosti pacifikuje afričke imigrante i žilavo štiti radna mesta svojih građana protiv svakog pokušaja da budu preseljena u zemlje sa nižim platama. Ekonomski patriotizam, naziva to francuski premijer De Vilpen. Privredni nacionalizam, ispravlja ga predsednik Evropske komisije Barozo. Samo privredni? Izraelski premijer Olmert u junu je usred Pariza pozvao francuske Jevreje da se isele u Izrael zbog rastućeg antisemitizma u Francuskoj.

Da li razlika između patriotizma i nacionalizma leži jedino u uglu iz kojeg se posmatra i u shvatanju šta je vlastiti interes? Ako se ovi procesi nastave realno je da se punom snagom, u bliskoj budućnosti, iz mrtvih podigne upravo onaj demon koji su očevi evropskih integracija hteli na vjeke vjekov da počiste: šovinizam.

Jedan od simbola ovog bauka, francuski dugoveki političar Žan-Mari Le Pen, posetio je ovih dana Srbiju razapetu između Mladića i Kosova. Došao je da otvori moto-trke. I Srbija, tržišno najotvorenija (kako je samo lako propala akcija Kupujmo domaće!) i etnički najšarenija zemlja ovog dela sveta (što, istina, malo ko spolja želi da primeti, ne uklapa se u obrazac), digla se. Protestovali su mediji, uzrujali se političari, čak i demonstrirali... Desničar, i to ekstremni, došao je da pomuti idealno društvo koje samo što nismo stvorili! Čim rešimo pitanje Haga, saznamo koje su nam granice, a standard podignemo do nivoa preživljavanja.

Napadana, gotovo po automatizmu, za ekstremizme svih vrsta, naša zemlja ne samo da ih, srećom, nema u formi nacionalizma koji narasta u Evropi uznemirenoj terorizmom i ekonomskim rivalstvom, nego nema čak ni pravu desnicu. Oni koji bi to trebalo da budu ndash; radikali ndash; više se zalažu za socijalnu pravdu (ma koliko populistički, demagoški) nego socijalisti, interesna grupa za doziranu podršku vladi u cilju zadovoljavanja ličnih potreba. Umerena desnica, kakav je, po domaćim merilima, recimo, DSS, u tako je bliskim političkim vezama sa partijama manjina da ga već to, po evropskim kriterijumima, ne čini klasičnom desnicom. DS, član Socijalističke internacionale, do sada ni jednom nije organizovao ne samo javne proteste, nego ni bilo koju drugu vrstu pritiska na vlast za veću socijalnu pravdu u tranziciji, za više dobitnika a manje gubitnika u njoj. Demokratska stranka je pre liberalno pragmatična nego socijalno osetljiva.

Tako treba posmatrati i histeričnu reakciju na dolazak u Vršac relikta zvanog Le Pen. U nedelji kada je ovaj nekadašnji Scaron;irakov protivkandidat špartao našom izmučenom državom, a aktivisti demokratske opozicije zbog toga protestovali, zvanično je saopšteno da se broj nezaposlenih u zemlji bliži zavidnoj cifri od milion ljudi bez stalnog hleba, a tih dana Suboticu je posetio Ante Đapić, lider Hrvatske stranke prava, ultradesničar s koje god strane da se pogleda. Ru-

čali su sa njim potpredsednica Vlade Srbije Ivana Dulić-Marković i njen poluprezimenjak Predrag, predsednik Skupštine Srbije.

Čelnicima G17 plus, s pravom kivnim na periodične izlive mržnje domaćih radikala, začudo ni najmanje nije smetalo što je Đapić svoju slavu stekao propovedajući mržnju prema Srbima i tražeći njihovu krv, a, opet, levičarske demokrate nisu osetile potrebu da reaguju što socijalna bomba u zemlji sve brže otkucava. I jednima i drugima smetao je samo desničar iz Pariza.

Srbija, nažalost, ima neuporedivo veće probleme od poseta opasnih gostiju tipa Le Pena. Paradoksalno, možda je ovde zakasneli građanski ekstremizam destruktivniji od onog desničarskog.