Bog i tajkuni

Kolumne Svetislava Basare stekle su veliki publicitet na stranicama NIN-a, nažalost ne mnogo pozitivan. Ja se nadam da gospodin Basara neće posustati sa pisanjem svojih traktata. Meni lično uopšte ne smetaju ni gnosticizam ni postmoderna. Lično verujem da čovek ne može doći do potpune spoznaje „višeg bića”. Ali čovek ne može potpuno spoznati ni sebe, pa ni drugog čoveka. Problem nije samo u spoznajnim mogućnostima čoveka, već još više u ograničenim mogućnostima komunikacije. Jezik nameće limite koji vode do nesporazuma. Nesporazumi vode do sukoba. Često razne izjave posmatramo u kontekstu drugih izjava koje daju drugi ljudi, pa možda pogrešno razumemo ono što je izrekao čovek sa kojim komuniciramo. U tom smislu osetio sam podudarnost Basarinog teksta sa izjavama koje se dosta često čuju u poslednje vreme. Kada sam govorio o „kakofoniji opštih mesta”, mislio sam na jednu konkretnu kampanju koja se vodi uglavnom samo protiv jednog tajkuna, a pri tome koristi opšta mesta kritike „sistema vrednosti devedesetih”. Nisam konkretno mislio na Svetislava Basaru i ja mu se izvinjavam ako je on ukazivao na tajkunizaciju Srbije još u vreme vlasti DOS-a. Biću konkretan koliko je to moguće. U poslednje vreme jedna medijska kuća, B92, vodi kampanju protiv samo jednog tajkuna – Miroslava Miškovića. U tu kampanju se iz Beča uključio Vladimir-Beba Popović, a odmah potom i jedna stranka – LDP. Ta kampanja se nije uopšte vodila pre samo nekoliko meseci. Recimo, u predizbornoj kampanji nijedna stranka, uključujući i LDP, nije se usuđivala da imenuje „tajkune i monopoliste” koji su i tada dosta pominjani. I ostajali neimenovani. Zašto im je sad to bitno? Mislim da imam pravo da postavim pitanje kredibiliteta onih ljudi koji učestvuju u ovoj kampanji. Vladimir-Beba Popović se ranije veoma arogantno hvalio, razmetao, svojim bogatstvom. Tako je jednom rekao da su njegove cipele skuplje od nečijeg auta. Čedomir Jovanović i ljudi oko njega bili su (pa malo je reći) bliski sa nekoliko tajkuna koji se nisu obogatili ništa poštenije nego Mišković. Tu mislim, pre svega, na Miodraga Kostića, koji je otkupio tri šećerane za 10 evra, i izvesnog Dragoljuba iz Surčina. B92 nije imao nikakvih problema da ranije prima pare za „Sigurnu žensku kuću” od madam Milke Forcan. U tom smislu, postavlja se pitanje zašto im je sada to toliko važno. Sada kada su drugima u Srbiji mnogo bitnije neke sasvim druge stvari. Recimo, pa da, Kosovo... Zbog toga što ranije nisu imali problem ni sa pomenutim Miškovićem, legitimno je postaviti pitanje i doslednosti onih koji učestvuju u kampanji. Dvostruki su standardi ako je ista stvar kod Đinđića „pragmatizam” a kod Koštunice „lopovluk” ili „diktatura”, kako nam objašnjava Beba Popović. Koliko je legitimno preispitivati Miškovićevo poslovanje, toliko je legitimno postavljati pitanje kredibiliteta i motiva onih koji ga napadaju. Relativno sam mlad, pa o vremenu komunizma ne znam mnogo. Usudio bih se, ipak, reći kako gospodin Basara nije u pravu kad navodno ograničavanje prodaje jednog niskotiražnog nedeljnika poredi sa ideološkim komisijama SKJ. Iz prostog razloga što su te ideološke komisije još više motrile na elektronske medije, tada jedinu televiziju. Ja ne vidim da iko sprečava B92 da postavlja pitanja koja postavlja. Druga stvar je ona o famoznoj „Božijoj poruci”. Ja verujem da je Bog u svojoj osnovi transcedentan. NJegovo poimanje je u velikoj meri nemoguće čoveku. Ako čovek i može da nešto spozna, ograničenja komunikacije, o kojima sam već nešto rekao, sprečavaju ga da to podeli sa drugim ljudskim bićima. Međutim, nije problem dijalog sa Bogom, nego posledice takvog dijaloga na ono ovozemaljsko. Jer posle „velike svetlosti” koju Buš kaže da je video, usledilo je „uvođenje demokratije” koje je imalo za posledicu stotine hiljada mrtvih ljudi. Kao što su slične vizije imale u proteklim vekovima. A meni je zasmetala koincidencija „Božijeg upozorenja”, koje vidi gospodin Basara, sa nečim takođe ovozemaljskim. Koincidencija sa zavrtanjem ruke Srbiji poslednjih nekoliko meseci. A toliko ću se i ja usuditi da kažem – u tom zavrtanju ne vidim ama baš ničeg višnjeg. Osim ako je Buš opet imao „viziju”... Sada shvatam šta je gospodin Basara hteo reći. Postojalo je i ranije viđenje da su određeni događaji bili „Božija poruka”, odnosno neki ljudi „bič Božiji”. Bilo je i dosta samokritike u takvim pogledima. Možda su nekada ljudi bili duhovniji, možda je lakše gledati sve posle istorijske distance. Međutim, sada ovakve poruke uglavnom nailaze samo na reakciju suprotnu od očekivane. Postoji jedan problem sa ovakvim viđenjem stvari. Ako ja postavim pitanje da li je oduzimanje Kosova Božija poruka Srbima, a Ahtisari i Cobel je prenose, onda bi neko mogao reći da Koštunica svojom „tehničkom vladom” prenosi poruku demokratama. Zašto da ne? Ili možda da neko ode još dalje. Na Kosovu je bilo dosta stradanja, moguće da će ih ponovo biti. Da li bi onda neko mogao reći da je Zvezdan Jovanović preneo poruku „demokratskom bloku”, ili Bin Laden Amerikancima? Naravno da bi se neki veoma naljutili na ovakvo razmišljanje. Logično je onda da i takva razmišljanja u vezi s Kosovom i Metohijom teško padaju onima koji imaju neke emocije u vezi s tim problemom. Svejedno sam zahvalan na uljudnoj razmeni mišljenja. Lično me od politike mnogo više zanimaju umetnost i kultura. I sam ponešto pišem, pa se nadam da ćemo u nekoj budućnosti imati priliku da porazgovaramo o veselijim temama, kako se to već kaže. Ivan Vukadinović, Beograd