Taksista i putnik

Primorana sam da reagujem na pismo gospodina direktora BITEF teatra i BITEF festivala, upućeno meni, u vašem nedeljniku, 26. aprila 2007. To pismo je prepuno uvreda, neistina, pa čak i kleveta. Direktor BITEF festivala i BITEF teatra za mene je bila njihov osnivač, gđa. Mira Trailović. Gospođa koja je sa osmehom dočekivala sve goste BITEF-a i rešavala i najnerešivije probleme. Gospođa koja je svim srcem i dušom živela za svoj Atelje 212, svoj BITEF i svoje glumce. I pohvalu i savet i primedbu nam je upućivala, sa beskrajnom brigom za osetljiva glumačka bića. Srećom, kod nje sam završila školu. Zahvaljujući njoj, Elen Stjuart je moja pozorišna majka, F. Arabal moj pisac... Govorim i prevodim sa četiri jezika, dobijam tekstove, okupljam saradnike, ulazim u duge, teške procese rađanja predstave. Možda sam zbog svega toga sada zapanjena rečima koje mi 2007. godine u Beogradu upućuje direktor BITEF teatra i festivala – „OTIMATE, GRABITE, PRETITE, UCEWUJETE, TALAMBASATE, LUPETATE GLUPOSTI”. Tim biranim rečnikom on se obraća meni, glumici, prvakinji Narodnog pozorišta, gospođi sa 60 godina života i 40 godina karijere. Vest o nagradi u Nikšiću on je trebalo da objavi. Dobila sam je za predstavu koja se igra u BITEF teatru. Ali Nikšić nije njegov nivo. Ni Arabal nije njegov nivo. Nije „imao vremena” za njega posle premijere, niti je došao na Arabalovu konferenciju za štampu. Niko mi nije rekao da mi se predstava skida sa repertoara, sama sam to zaključila. U martu i aprilu nije bilo termina za izvođenje „Carta de amor”. Igrati sat vremena sa malim detetom kao partnerom, jednom u tri meseca, jeste ubijanje predstave. To predstavlja svojevrsno nasilje nad glumcem. Perfidno čekati dokle i koliko on može da izdrži, a da ne poludi ili ga tresne infarkt. Pa tako lako, sa osmehom, poručivati: „Lupate gluposti gospođo, nemam vremena za gubljenje sa Vama”. Ili hladno slagati (V. novosti 29. 4. 07): „Nije igrana ni MOJA DOMOVINA...SEDAM SNOVA”, a jeste, 3. i 18. aprila (repertoar BITEF teatra za april). Mesto u Narodnom pozorištu sam je „zamrzao”, dok radi koprodukcije kao direktor BITEF teatra i BITEF festivala. Koji su to talentovani glumci „zamrznuti” u Narodnom pozorištu? Može li iko, posle njegovog „ljubaznog pisma poštovanoj gospođi”, verovati da takav čovek brani i neguje moju predstavu. Nisam mu se obratila jer znam ko je „taksista” a ko „putnik” iz njegove aerodromske priče. Pa zar da „taksistu” pitam dokle će da me vozi i da me bije? On bi to – doveka, ali valjda ima neko da zaustavi tog „taksistu” umiljatog osmeha, zamrznutog za sva vremena. Dobrila Stojnić, prvakinja drame Narodnog pozorišta – Beograd