Saga o uzaludnom

Sa više strana potvrđeno je NIN-u da se prodemokratski orijentisani partijski trudbenici odriču jedinog metoda koji su primenjivali u poslednja tri meseca u nameri da formiraju vladu – metoda uzaludnih pokušaja. Osim što su počeli da sumnjaju u njegovu efikasnost do njih je izgleda dopro lelek građana (tokom praznika osluškivali su glas naroda) koji najbolje ilustruje jedan od popularnih stihova turbo folk pesmice: “Da dogovor kuću gradi rekao je neko, s tobom kako stvari stoje temelj je daleko”... Ako se nekom učini da ovakvo sagledavanje političke situacije ne dolikuje ovako ozbiljnoj prilici, treba da se priseti izjave psihijatra Aleksandra Vuča. On je tokom prvomajskih praznika vrlo ozbiljno upozorio da je neozbiljno shvatati političare ozbiljno. I čini se da je u pravu, da zaslužuje sledbenike. Uostalom, čini se da nas (građane) još od prvog vagona (što će reći od početka devedesetih godina prošlog veka) naši naoko ozbiljni političari tretiraju odgovarajuće. A zašto i ne bi. Decenijama već ohrabrujemo dangube u strankama i kabinetima da produbljuju sukobe jer navijamo za proizvođače sukoba. Ko će prvi javnosti saopštiti neku nameru o kojoj uopšte nije postignut dogovor, ko će drugoga oklevetati ili predstaviti kao nesposobnog i kolebljivog a sebe kao smelog i odlučnog, ko će kome podmetnuti i ko je koga sapleo i optužio – postala su pitanja od najvećeg političkog značaja. Navijaštvo je to što hrani naše evroentuzijaste koji nam cenkanje prodaju kao princip a trgovinu kao državni interes. Da je manje navijanja a više kritike niko se ne bi usudio da nas ovoliko dugo mrcvari fingirajući napor da formira vladu. Sada je konačno vreme za optimizam odlučile su stranačke računovođe, ali za svaki slučaj upiru prstom u željenog krivca ako nešto pođe naopako. Uprkos njihovim najboljim namerama i uprkos njihovoj spremnosti da se za nas žrtvuju – vlada se i dalje drži na tehničkom nivou. Čitava ova priča odnosi se pre svega na DS i DSS. Psiholozi njihovo ponašanje odavno dijagnostikuju kao “narcizam malih razlika”. U sporu između srpskih lidera mnogo veći značaj imaju iracionalni motivi udruženi sa dnevnopartijskim interesima. Trenutni interesi uslovljeni interesima međunarodne zajednice kažu da je naš prevashodni interes formiranje vlade prodemokratskog bloka. I to je jedan od razloga da se odahne. Da živimo u normalnoj zemlji (nekoj koja ne strahuje od teritorijalnih pretenzija svojih mogućih suseda, zemlji sa visokim standardom, koja nije izolovana) razloga za paniku ne bi bilo. Probijanje roka i novi izbori nije nešto što se ne podrazumeva i u zemljama sa dugom tradicijom parlamentarizma. Ipak, kod nas je rasulo već vidljivo, iako rok još nije probijen. U pomenutim zemljama međutim, u situacijama nalik našoj društvo i političari se homogenizuju i ujedinjuju oko zajedničkih nacionalnih i državnih interesa. Nasuprot tome kod nas su sve izraženiji politički i lični razdori, udaljavanje i nepoverenje. Što se situacija više komplikuje, zazor je veći. Sagovornik iz DS koji je zatražio anonimnost priča da je izjava Velimira Ilića o vladi koju će možda narodnjaci sklepati sa radikalima u stranci primljena sa olakšanjem. Naravno, dok je radikali nisu demantovali. Demokrate su se naime, ponadale da će se rešiti dve muve jednim udarcem – SRS-a i DSS-a. Po zamišljenom (i poželjnom) scenariju, ove dve stranke otplesale bi svoj poslednji tango, dobile priliku da se jednom i zauvek izduvaju a potom i potonu u istorijski zaborav. Ali, život je surov, nepouzdan. Očigledno je da će zdravica u čast novoformirane vlade svim njenim učesnicama prijati koliko i čaša žuči. Svako će dobiti priliku da se odrekne najvoljenijeg ovog ili onog mesta. Poznavajući svoje lidere možemo naslutiti da će to oni doživeti kao direktno sakaćenje. Zbog toga svoje pregovaračke sastanke poput ljubavnika održavaju u najvećoj tajnosti. Poverljivi ljudi iz kabineta tvrde da nikakvih pretprazničkih susreta nije bilo, iako značajan broj medija tvrdi da jeste. Ugledni funkcioneri pak, sve tri stranke (DS, DSS i G17 plus) insistirajući na anonimnosti kažu da je susreta bilo i da će se nastaviti kako bi skupština zasedala 7. ili 8. maja. Zato su navodno poslanici zamoljeni da se naročito ne udaljavaju posle prvomajskih praznika. Takođe, tvrdi se da je dogovor postignut oko svih programskih ciljeva vlade i da će premijer biti Vojislav Koštunica. Najverovatnije je da će broj ministarstava ostati na sadašnjih 19 uz podrazumevajuće prekomponovanje. Koštunica je, kažu naši izvori, pristao da DS u vladi ima jedan glas više. Iako su mediji pred praznike javili da su sporna mesta prvog čoveka BIA i ministra saobraćaja NIN saznaje da su ti problemi prevaziđeni a da se koplja lome oko sudbine generala Zdravka Ponoša. Navodno se Koštunica saglasio da Tadiću prepusti Ministarstvo policije na čije čelo bi došao Dragan Šutanovac. Za uzvrat zahtevao je Ministarstvo odbrane koje bi predvodio Dragan Jočić uz saglasnost predsednika države da sa mesta načelnika Generalštaba bude smenjen Zdravko Ponoš. Tadić se, navodno, sa tim nije saglasio jer se tokom poslednjih godina nametnuo kao pouzdan čovek koji obezbeđuje evroatlantski pravac naših integracija. Naš anonimni vodič kroz srpsku sagu o formiranju vlade kaže da se ovakav dogovor nikako ne dopada šefovima u briselskom sedištu Alijanse koji navodno ohrabruju Tadića da odbranu zemlje ne prepusti Koštuničinom čoveku. Zbog toga se spekuliše da bi u zadnjim trenucima našeg preznojavanja moglo da dođe do obrta – da Ministarstvo odbrane ostane demokratama, a MUP, pravda i BIA kao i do sada DSS-u. Ovo je problem koji je proizašao zahvaljujući praktikovanju proverenog recepta preuveličavanja minornih razlika u okviru iste ili veoma slične političke opcije koja određuje DS i DSS. Poslednjih godina političke razlike produbljivale su se i zbog pokušaja uspostavljanja dodatne političke legitimacije na međunarodnom planu. Posle svrgavanja Miloševića i odlaska Šešelja u Hag ostalo je upražnjeno mesto zadrtog nacionaliste u odnosu na koga treba napraviti demokratski otklon. Bez ikakve sumnje mesto je nasledio aktuelni i verovatno budući premijer. Otklon demokrata podržan je i u krugovima međunarodne zajednice koja po prirodi stvari traži one koji će biti popustljiviji prilikom rešavanja pitanja koja oni smatraju važnim, poput Kosova, na primer. Ali, Vojislava Koštunicu nikako zbog toga ne treba doživljavati kao žrtvu. On se tokom poslednjih nekoliko godina predstavio kao nepopustljiv i proračunat političar koji zarad ostanka na vlasti ne preza od toga da se hladnokrvno odrekne načela u koja se prethodno zaklinjao. Pri tom ima naviku da se ne odriče kompromitovanih i nepopularnih saradnika. Uprkos greškama na unutrašnjem planu (naročito su ogoljene one za mandata tehničke vlade) on ipak, na spoljnom planu ne odstupa od principa do kojih drže ozbiljne države. A to nije danas u Srbiji lako, a po mnogima ni poželjno. Pogotovo što se inostrani prijatelji bez zadrške mešaju. Čak i kada su kadrovska rešenja u pitanju. Ako se o nezadovoljstvu predstavnika NATO-a tek nezvanično šuška povodom mogućnosti da resor odbrane pripadne DSS-u, pritisci su mnogo otvoreniji što se MUP-a tiče. Pre skoro dva meseca holandski ministar Ben Bot izjavio je novinarima da EU u Beogradu želi da vidi novog šefa policije, odnosno novog ministra unutrašnjih poslova i novu obaveštajnu mrežu zato što po njima neko namerno izbegava da uhapsi Ratka Mladića. U međuvremenu, mnogi ne skrivaju pesimizam. Smatraju da odugovlačenje da se formira vlada nije nimalo slučajno i da razlog tome nisu kadrovske tričarije. Po njima se iza epopeje kojoj prisustvujemo krije želja Koštunice da ne bude premijer u vreme kada se bude odlučivalo o statusu KiM, želja da se pobegne od odgovornosti. Po tom scenariju tehnička vlada ostaje do novembra. Situacija je dakle, i dalje neizvesna. Oni koji osećaju da ih sadašnjost gazi i koji se neće pominjati u budućim istorijskim knjigama za razliku od predstavnika političke elite koji očekuju bar pasus pozitivno intoniranog teksta ispod svog imena, dakle oni nevidljivi, rešili su da nešto učine za sebe. Sindikati metalaca i poljoprivrednika zatražili su na prvomajskom protestnom skupu hitno formiranje Vlade Srbije kako bi nove institucije što pre mogle da počnu da rade na poboljšanju položaja radnika. Kažu da radnici trpe zbog višestranačkih prepucavanja i nemogućnosti da se formira vlada. Ukoliko se to ne dogodi do 14. maja, kada za ovu rabotu ističe zakonski rok, oni najavljuju masovne proteste širom Srbije. Preduhitriće ih Unija Roma koja za 3. maj najavljuje simbolično “zaposedanje” zgrade Doma narodne skupštine u znak protesta što još nije formirana vlada. Dodaju da protestom javnosti žele da poruče da je onemogućeno sazivanje nastavka sednice parlamenta. Za to vreme sudija Ustavnog suda Srbije Svetozar Čiplić podseća da je predsednik Srbije Boris Tadić prema Ustavu Srbije, obavezan da predloži mandatara za sastav nove vlade. To znači da do isteka roka, 14. maja, skupštini predloži mandatara, bez obzira na ishod međustranačkih pregovora. Usput mogli smo da saznamo da će nas novi izbori koštati oko 20 miliona evra i da bi građani u jednom trenutku morali da plaćaju poslanike iz tri saziva skupštine Srbije što bi nas koštalo još oko 870 000 evra.