Jahanje magarca

Dok se pregovori o formiranju vlade ne pomeraju s mrtve tačke, srpski partijski lideri vredno rade na svojim estradnim karijerama. Iz potrebe za brzom popularnošću, političari se u svojim javnim nastupima između rasprava o Kosovu, Hagu i nezaposlenosti sve češće opredeljuju da diskutuju o svojim bračnim i vanbračnim mukama. Svakodnevnim informisanjem o velikom rejtingu emisija u kojima se druže sa turbo folk divama, stranke uspevaju da zadovolje sujete lidera i “isturenih funkcionera”, ne razumevajući zabludu takvog rejtinga. Jer baš oni koji u nedeljnim emisijama učestvuju najviše, na pravoj skali političkih vrednosti, s brojem glasova prolaze najgore. S njima zajedno, međutim, i uvaženost politike kao sfere i političara kao profesije u ovdašnjem su se mnjenju srozali do omraženosti. Politički establišment Srbije, istraživanja pokazuju, nikada nije bio na nižim granama. To je i očekivano za političku elitu koja svakako za svoj najsjajniji dan u karijeri može da računa onaj kada je uspela da zaskoči čitavu javnost i izglasa odluku po kojoj poslanici, njih 250 na broju, dobijaju platu od približno 1 000 evra mesečno. Otud je logično da se u institucije koje oni vode tri puta manje veruje nego u crkvu, recimo. No, najveći paradoks te srozane elite izrasle devedesetih godina jeste to što je prokockano poverenje građana, koje je nekoć obaralo sve svetske rekorde. U deceniji u kojoj je opadanje poverenja u političare na Zapadu opisano kao trend, Vojislav Koštunica kao novi predsednik države, “hrabar i skroman čovek bez mrlje” imao je nezapamćenih 85 odsto građana koji su čvrsto verovali u njega. Zapadni trend opadanja poverenja u političke lidere se nastavio do određene granice. I za građane i za lidere prihvatljive bi institucije normalno funkcionisale. A Koštuničin rekord od 85 u međuvremenu je pao na petnaest odsto. Da li zbog prevelikih očekivanja birača ili zato što ta elita zapravo nikada i nije prerasla period puberteta, nijedna državna institucija u Srbiji danas, niti ijedan političar, naime, ne prelaze petnaest odsto poverenja punoletnih građana koji veruju u njihove sposobnosti i dobre namere. Poslednja istraživanja Stratedžik marketinga pokazuju da većina građana glavni motiv za neformiranje vlade vidi u borbi za fotelje. “Građani ne vide da tu ima mnogo strategije i državnih ciljeva, jer njihove rasprave doživljavaju kao lične svađe i borbu za vlast, a ne kao političke debate”, kaže Srđan Bogosavljević. “Suština je u tome da je komunikacija između političara i birača loša, jer se ispostavilo da građani, ipak, dobro reaguju na sve što im se jasno predstavi i što razumeju. Na primer, za prekid pregovora sa EU 44 odsto građana nije znalo, ali je na vest o ulasku u Partnerstvo za mir njihova reakcija bila u iznenađujuće velikom broju povoljna.” Svaki put kad potcene tu sposobnost birača da razumeju suštinu aktuelnih problema, političari bivaju kažnjeni. Kada se naizgled istomišljenici očigledno svađaju na osnovu sopstvene sujete, kao Božidar Đelić i Mlađan Dinkić, njihova se popularnost prepolovi, sa 40 na 20 odsto. Vekovna tuđinska vlast ugradila je u srpski mentalitet gen za nepoverenje, a i kada nije bila tuđinska, vlast u Srbiji je najčešće bila autoritarna. Tamo gde se bar na neko vreme vladalo “demokratski”, kao što su delovi Srbije koji su nekada bili pod austrougarskom vlasti, i danas su građani poslušniji prema zakonima i institucijama, pa čak i revnosnije platiše računa za struju ili TV pretplate. Tamo gde je turska vlast ubirala harač i stanovništvo se prema sistemu odnosi “hajdučkije”. Čak i ako zanemarimo te istorijske razloge, pokazalo se da i kada poverenje u političku elitu raste, kao 2000. i 2001. godine, ono je kratkoročno i na staklenim nogama. Jer u tom trenutku poverenje i nije bilo zasnovano na zaslugama opozicije koja je smenila Miloševića, nego na uverenju da ipak ne može biti gore nego što je bilo. Tranzicione države u načelu imaju problem sa autoritetom zbog korupcije, afera i dvostrukih standarda u svim sferama. Političari grade negativan imidž prečestim spuštanjem u estradnu arenu, učešćem u zabavnim programima i svađama među sobom u talk-shonj emisijama. Takva demistifikacija politike i urušavanje njene ozbiljnosti i digniteta zbog individualne popularnosti vraća se kao bumerang onda kada građani prestaju da poštuju političare i u ozbiljnim situacijama. Kako uvažavati nekoga ko dozvoli da mu poznata TV voditeljka daje reč tako što kaže: “Sada vi”, tretirajući sopstvenu emisiju kao pokretnu traku na kojoj se ređaju borci za minutažu na malom ekranu, a njeno je samo da pazi da neko ne prekorači satnicu. Tipični primeri efekta bumeranga su dva pokušaja zloupotrebe srpskog prezira prema političkoj eliti s ciljem prikupljanja političkih poena. Svesni devalviranosti pojma “političar”, Mlađan Dinkić kao ekspert, a Bogoljub Karić kao “vredni čovek iz naroda” pokušali su na kritikama politike i istrošenih političara da podignu sopstveni politički rejting. Ta paradoksalna akcija nakratko je urodila nagradom birača, ali je kazna za političke greške, koje su kao navodni ekspert i navodni privatnik činili, ipak bila skuplja za obojicu. Ova dva primera potvrđuju još jednu tezu – da u Srbiji, uprkos gađenju, svi smatraju da mogu biti dobri političari. Ili bar da je poželjno da se bave politikom. Srbi jednako misle da je politika jeftina dama i da se pošteni njom ne bave kao i da moraju biti članovi partije da bi preživeli. To će, naravno, teško priznati, ali će na svakom porodičnom okupljanju politička aktuelnost biti na tapetu. Ali, u duboko ispolitizovanom društvu kakvo je srpsko sticajem istorijskih okolnosti, sramno je javno se deklarisati kao član partije. “Ta psihološka podeljenost u građanima ima svoje razloge i u istoriji. Uvek su se suprotstavljene strane žestoko svađale na ovim prostorima, pa i danas imamo potrebu da se uplićemo”, objašnjava Bora Kuzmanović, profesor socijalne psihologije. “Ali danas, ljudi pokušavaju da se sklone jer ne vide politiku kao nešto dobro, a s druge strane vide situaciju u kojoj žive veoma dramatično i ne uspevaju da joj se odupru. Nama nedostaje kultura u kojoj su institucije važne, što zbog autoritarne svesti i vere u vođe, što zbog ubeđenja da je uvek bilo loše i da će tako biti. Ali, istina je da su institucije po sebi delovale loše – od Skupštine, preko afera u sudstvu, do kriminala u prosveti”, kaže Kuzmanović. U takvim uslovima, najopasniji i veoma moguć rezultat ovakvog stanja svesti je uspon novog negativnog autoriteta, pošto pozitivan ne postoji i slabe su šanse da će se skoro odnekud pojaviti. Ako se uzme najmanji broj negativnih poena (ne znači i najveći broj pozitivnih), Boris Tadić je najomiljeniji političar, ali ne i lider koji bi mogao da preuzme primat autoriteta, sliku o jakoj ličnosti koju su u srpskoj javnosti uživali Slobodan Milošević i Zoran Đinđić. A kult o autoritetu odveć je važna komponenta srpskog političkog bića. “Danas imamo jedan mit o Đinđiću zato što je mrtav, a taj mit ide na štetu sadašnjim vođama. Nezadovoljene potrebe za vođama popunili smo mitovima, koje će zameniti neki novi Broz. Političari, s druge strane, ne vide koliko su ugroženi. Sve se nadaju da imaju svoje birače, kreću se u krugu laskavaca i nisu u stanju da vide pravu sliku, jer ih njihovi saveznici drže u iluziji”, kaže Kuzmanović. Kada je u Francuskoj i Holandiji na referendumu odbačen ustav Evropske unije, tamošnji analitičari su izneli teške optužbe na račun političke elite. Nije im bilo potrebno da iznevere očekivanja građana, nego je sama činjenica da su razljutili birače takvom idejom bila dovoljna da ih nazovu neodgovornim i “antisluhistima” za potrebe stanovništva. Građani Srbije srećni su kada se uopšte pitaju o nečemu, a opreznost do te mere (da ne sme ni da uzme u obzir odluke koje se ne bi svidele građanima) daleko je od srpske elite. Weni se kapaciteti i autoritet u javnosti nisu preispitivali čak ni kad je uprkos nadljudskim naporima da pozove na izglasavanje Ustava, taj akt jedva usvojen. “Osnovni razlog velikog nepoverenja naših birača je što prepoznaju da se političari bore za sebe, a ne za rešenje društvenih problema”, kaže profesor psihologije Mikloš Biro. “Naši političari, a i njihovi savetnici, još uvek nisu naučili da je za njih najvažnije da imaju misiju i političku ponudu. Većina političara i njihovih marketingaša upinje se da ih prikaže u što boljem svetlu, umesto da se trudi da prikaže njihov program. Jer, kad birač prepozna svoj interes, onda ga ne treba pozivati na izbore – tad sam trči da se bori za sebe.” Izuzev kratkog perioda s početka prošlog veka, kada su rasprave u parlamentu bile konstruktivne i za sistem i za građansko učešće u odlučivanju, Srbija se ne može pohvaliti ni jednom generacijom političara koja je umela da predstavi građanima program u njihovom interesu. I to je, tvrdi Biro, veoma važan kriterijum za odnos javnosti prema političarima. “Takav odabir samo doprinosi nepoverenju. U poslednjih sedam godina građanin se osvedočio da stranke na vlasti ne biraju kompetentne i sposobne ljude, već raspoređuju svoje prijatelje i partijske aparatčike i ne uznemiravaju se preterano njihovim omašajima. Stranke su postale pravi biroi za zapošljavanje i distributeri moći, a godinama naviknut da je važno biti član partije, naš čovek je višepartijski sistem shvatio kao priliku da se o partiju 'očeše'.” A višepartijski sistem kakav je na snazi u Srbiji, možda je pružio priliku političarima da stiču iskustvo za demokratiju, ali tako da tu priliku dobiju samo oni poslušni. Jer, važeći izborni sistem na kraju svega daje samom vrhu partije, a to se najčešće svodi na lidera lično, sve pravo da ne mareći za ishod glasanja na osvojena mesta izabere sopstvene partijske pulene. U prilog onima koji sve političke dogovore vide isključivo kao borbu za fotelju ide i novi ustav kojim se, uprkos smanjenom broju birača, za Albance sa Kosova i dalje garantuje 250 poslaničkih mesta. Ali, za autoritet elite i institucija važnije je to što su nebrojeno mnogo puta zakleti borci za demokratiju lično i sami tvorci novih, demokratskijih zakona pozivali na njihovo nepoštovanje. I ma koliko se branili od svake sličnosti sa Vojislavom Šešeljem, takvim postupcima demokratska elita jednako ponižava građane kao i radikalski vođa kada je po ulasku u parlament kazao penzionerima u lice: “Tačno je da sam vam obećavao, ali ja sam onda bio u opoziciji, a sad sam vlast i više sagledavam opšte interese.” Jelena Đorđević, profesor na Fakultetu političkih nauka, smatra da u vreme kada ne postoje pravila ponašanja niti podela na dobro i zlo, kada su sve vrednosti pervertirane, politički autoritet nije jedini ugrožen. Za takvo stanje je, po njenom mišljenju, odgovorna politika, to jeste njeni nosioci, a suština nepoverenja u politiku je ponašanje naše elite koja ne pokazuje interes za pitanja “opšteg dobra”. “Pošto svi znamo da političari stoje iza svih nerešenih zločina, nemoguće je imati poverenje u bilo kakav oblik pravde ili smisla koji bi nam politika podarila. Naše društvo jeste ispolitizovano i ne može da se oslobodi osećaja da je vlast autoritet. A vlast treba da bude autoritet kada je sposobna da ponudi i ostvari neke principe koji bi dali tačku oslonca bez koje društvo teško funkcioniše. Mediji posebno doprinose izokretanju svega što može predstavljati neku utemeljenu vrednost. Političari su deo estrade, ali ne samo zbog medijske obrade, već i zbog toga što građanima nemaju mnogo da ponude osim verbalnog dokaza da nešto za njih rade.” Za razliku od današnje elite, Brozova je, kaže profesorka Đorđević, imala sistem, kakav god da je bio, i ideologiju koja ga je podržavala. Broz je, međutim, za razliku od Borke Vučić, narodno oro igrao tek kad je čvrsto konstituisao vlast, a današnja elita svoj imidž po pravilu gradi najpre na poznatosti. Ma kakvoj. Azbuka političkog marketinga kaže da šanse da se nametnete imate tek ako ljudi znaju za vas, a najbolji način da se sazna za vas jeste da gostujete u političkim i zabavnim (ima li razlike) TV programima. Poput Vukadina, junaka istoimenog Sremčevog romana, koji je proveo vek u nastojanjima da uđe u državnu službu, ali mu je to pošlo za rukom tek kada se na vašaru proslavio jašući besnog magarca. Teza da se popularnost stiče teško, na pozitivnom imidžu, ovde je doslovce shvaćena, pa političari usvajaju filozofiju estradnih zvezda koja kaže da “ne postoji loš publicitet”. A kada jednom postanete poznati, onda, razume se, nije na odmet pokazati s vremena na vreme i ljudsku stranu svoje ličnosti. Zato naslovnice u tabloidima, ljubavnim časopisima i magazinima o kukičanju ne prestaju po završetku izborne kampanje, nego se nastavljaju u nedogled ili dok god ima potrebe da privatni život političara bude vidljiviji od društvenih problema. A naravno, uvek je lakše govoriti na temu “kako sam upoznao moju Sanju” nego, na primer, o efektima privatizacije. Ni slika zgrade Skupštine u plamenu 5. oktobra nije bila dobra preporuka za poštovanje bilo kog autoriteta, pogotovo zato što posle toga nije došlo do katarze – ni građana prema institucijama ni političara prema građanima. Izrastanje političkih elita se često poredi sa engleskom travom, zalivaš – šišaš, zalivaš – šišaš, i tako dvesta godina. Istu utešnu intonaciju ima i teza da se elite u tranziciji uče demokratiji kroz institucije, ali i kažnjavaju na sledećim izborima. No, kao i svaka druga misao o demokratiji i tranziciji, i ta teza bi mogla biti smišljena u krugovima elite. I zvuči kao dobro opravdanje za neodgovornost.