Izvan atara

Od Četvrtog kruga do najnovije prozne knjige Zorana Živkovića, Amarkord proteklo je manje od petnaest godina. Za Biblioteku dobio je Živković najznačajniju svetsku nagradu za fantastiku, a njegove knjige prevedene su i objavljene na mnogim jezicima širom sveta, od Amerike do Koreje, od Turske do Danske, od Španije do Rusije, od Grčke do Nemačke, gde uskoro izlaze prvi prevodi i na nemački, i to kod tako velikog izdavača džepne knjige kakav je DTV. Uz dvadesetak prevoda i prava otkupljena i za mnoga izdanja koja tek treba da se pojave, Zoran Živković je danas naš najčešće prevođeni pisac. U mnogim od ovih zemalja, nekim čak beznadežno dalekim poput Koreje, Živkovićeve knjige su naišle na lep uspeh kod čitalaca a stotine stranica tekstova i komentara, najava i prikaza krunisane su ovih dana efektnom preporukom u čuvenom “Wujork tajmsovom” književnom dodatku. Kada su se u Koreji utrkivali u pohvalama, to je delovalo simpatično, kada su Živkovića pozvali da drži tzv. masterklas na kursu kreativnog pisanja u Australiji, još više. Ali je i tamo đavo odmah odneo šalu pa su od radova koje su pisali studenti nastala dva zbornika, Đavo u Brizbejnu i Fantastična putovanja u Brizbejnu. Šta, međutim, reći na to da su Živkovićeve knjige počele da se nalaze na spiskovima literature za kurseve na univerzitetima u Americi i Kanadi? Ma koliko današnji akademski svet nema uvek nekadašnju ozbiljnost i težinu, pomislimo samo kako bi nam ovakav događaj izgledao još pre neku deceniju. Knjiga Sedam dodira muzike našla se na spisku lektire za studente uz dela Tolstoja, Mana, Prusta, Kafke, Foknera i Kundere. To je jedan put u književnosti. Ima, međutim, u nas i nekih osoba koje se izdaju za pisce i koje misle da je jedino važno ako opstaju u trač rubrikama i tabloidima, ili im knjigu zakrsti neki pop koji se u književnost razume taman toliko koliko je nepristojno reći, ili odglume protivprirodnu mešavinu lažnog panka, providnog politikantstva i pravog prostakluka. Sve bi to htelo da bude pisac, pa čak i ozbiljni ljudi umesto da na takve pojave gledaju s prezirom, zaziru od navale nečastivih sila i nastoje da im se dodvore. Ipak je, uprkos svemu, važno ostati smiren i bez predrasuda, kulturoloških ili političkih, očuvati ono malo kritičke svesti koja se kod nas javlja retko i traje kratko. Našoj književnosti jeste potrebna popularnost, samo ne po svaku cenu i na bilo kakav način. Popularnost je važna za opstanak ove kulture u novim, posuvraćenim vremenima. Čak i trivijalna proza mora da postoji. Samo treba da se zna šta je trivijalna proza i ništa više, a gde se sa više i manje uspeha koriste postupci žanrovske i popularne književnosti. Bilo bi veoma važno da dela naših pisaca imaju mnogo više uspeha u svetu i da postanu zaista popularna. I kada su bili uspešni, osim Andrića, Bulatovića i Selimovića nakratko, a Kiša i Pavića u pravom smislu reči, dela naših pisaca zapravo nikada nisu bila stvarno popularna. U takvim okolnostima kada “Tajmsov” prikazivač istakne kandidaturu da Zoran Živković bude novi Borhes, kako se žaliti na prejaku pohvalu? Da li stalno za sve što ovo društvo i kultura postižu dobijamo takve pohvale, pa valjda ima smisla da se ljutnemo kada neko previsoko uperi pogled? “Tajmsova” najava samo je znak da se kapija uspeha odškrinula. Dela nekih naših pisaca, poput prevoda knjiga Gorana Petrovića, Milorada Pavića i Davida Albaharija, nailaze na ozbiljnu pažnju i kritičke komentare, kao što je to bio slučaj i sa prozom Aleksandra Tišme, Svetlane Velmar Janković i Dragana Velikića. Tu su i uspesi pisaca sa naših prostora koji su počeli da stvaraju na drugim jezicima, a ovom malenom spisku jednu novu i vrednu dimenziju daje i uspeh knjiga Zorana Živkovića. Utoliko nas više zanima šta je pravi razlog da njegove knjige nailaze na sve bolji prijem. Pre svega, razlog je što je to dobra proza koja budi pažnju i čita se sa interesovanjem. Krug tema koje se u njoj sreću je velik i pogađa najskrivenije misli i strahove savremenog čoveka. Recimo, u najnovijoj knjizi, sasvim kratkoj, Amarkord, intrigantne prozne minijature oslonjene su na velika dela svetske književnosti. Uz svako Živkovićevo kratko poglavlje ide po neko remek-delo, tako da se čitanje odvija u dva pravca, duž priče i uz istoriju književnosti. Živković je pisac kulture, njegovi junaci i likovi su stalno u dodiru sa njom, posebno sa pisanjem, muzikom i slikarstvom. Svet pisaca i čitalaca, knjiga i biblioteka, knjižara i antikvarnica povlašćeno je mesto na kojem se prizivaju i Bog i đavo. Suočavanje sa sobom i nasilje koje čoveku uvek preti čak i od njega samog, stalna raspetost između pitanja života i smrti su metafizička okosnica Živkovićeve proze. Nemogući događaji, konceptualna fantastika i groteska, humor i misterija, sve to Živkovićeve zahvate ne čini pretencioznim, oni ostaju slikoviti i svedeni. Posmatrani kroz uzani prozor uma, stegnuti i u jeziku i u osećanjima i daleki mnogim oblastima ljudskog života, unutrašnjoj psihičkoj raznovrsnosti i promenljivosti, pre izvanžanrovski eksperimenti bez poetičke autorefleksije i esejiziranja, Živkovićevi prozni zahvati drže se stabilne linije opisa u pripovedanju. Junak je često i rezoner, ali delikatnosti i nedostižnosti velikih umetničkih ostvarenja i misaonih sistema ostavljene su po strani, a priča se prati po svaku cenu. Možda bi se moglo reći da Živkovićevi likove često liče na neke dobroćudne potomke doktora Votsona. Oni u svemu žele da učestvuju, vrlo su korisni i uvek jako korektni, ali im nikada nije jasno šta se sve tu zbiva. Živković gradi kosmopolitski ambijent u svojoj prozi i piše jednom lakom, svedenom sintaksom i analitičkim jezikom koji ponekad čini da i srpski liči na engleski. Možda su prevodi na engleski utoliko prirodniji i ubedljiviji, ali je jasno da treba mnogo umeća i truda da se od svih ovih sastojaka načini pravo pripovedno jedinjenje. Ono koje, kao što vidimo, deluje, i to ne samo u jednom ataru.