Zasunče

Ah, samo mi je još to trebalo! Neko za prvomajski uranak dobije polensku alergiju, neko zaradi plikove od jakog majskog sunca, neko žuljeve na nogama od pešačenja, a meni porasla zmajevska krilca na leđima!!? Zaista, zaista vam kažem, Srbi moji: probudim se, tako, za Prvi maj i shvatim da sam zmaj, zmajevo dete sa krilcima na leđima, a, evo, bliži mi se šezdeseta! I uznemirim se, uspaničim se da me Srbi ne prepoznaju. Jer, šta će im danas dete zmaja kada Srbija sve više pada! Mogu, bre, ovi pravoslavni da pozovu svetog Đorđiju, da ubije mene zmaja, aždaju. I da li da pozovem mog doktora Momu da sklanjamo, hirurški, ovu moju bruku, jer biti danas zmajsko dete to ti samo stvara veliku muku. I tu se setim da je i Aleksandar Makedonski imao krilca na leđima, da ih je imao i Miloš Obilić, a i ovaj Šapić što je najbolji vaterpolista sveta, u stvari je zmaj sa krilima, ali ne sme da se objavi Srbima. Sedim go golcijat u ligenštulu na terasi, čvrljim se na majskom suncu i odgonetam: otkud mi, tako, odjednom, krilca na leđima? Da mi nisu od tegova ili od sklekova? Ili mi je mati sa zmajem legala? Jer, kažem vam, zaista, Srbi moji: ima još zmajeva po južnoj Srbiji! Rađaju se iz jezerceta kod Potrkala, tamo, između Niša i Leskovca, rađaju se iz užarene lopte koja bi, u jesen, izlazila iz jezera, i, kao zvezda vitlejemska lebdela, dugo na nebu. I ta lopta vatrena, to “zasunče”, onda bi se kao jaje rasprslo u bezbroj malih “zasunčadi”, i, lebdeli bi nebom južne Srbije. A onda bi se, iz najvećeg zasunčeta, iz najveće užarene kugle, rađao zmaj, moj nebeski otac, mada mi se i zemni otac zove Žarko. Ah, zmajevi, srpski zmajevi! Oni su nam plodna polja od gradonosnih oblaka štitili, oluje i alovine su vatrom svojom cepali i pod noge bacali. Zmajevi su nam i majke plodili i uvek su najlepše devojke i žene birali, pa i udovice, i duge ljubavne noći su sa njima provodili i zmajevu decu na svet donosili. A “zmajevo dete može što deset čoveka ne mogu”, a kada, baš, moraju, zmajeva deca krilca razapnu i polete da stignu, što pre, tamo gde treba da oslobode zarobljena srpska neba... I letim ka Surčinu, ali u Oljinom “saksu”. Svrbe me krilca na leđima. Na sve to Jung sa zadnjem sedišta zakera: “Razmišljaj o tome da te krilca svrbe uoči Đurđevdana, na dan kada je, jelda, sveti Đorđe ubio Srbima – ZMAJA!” Tu se sebnem, lecnem; neću, valjda, opet ja, srpski zmaj, pred hrišćanstvom da pokleknem kao u stara paganska, Vidova vremena, kada nas je zatirala hrišćanska milicija cara Konstantina. Prolazimo Trećim bulevarom, pa Tošinim bunarom. I, gle, tamo gde je nekad bio moj srušeni topli dom, nikao “Rajfajzen”! I, ajde, dokaži, sada, brale, da ti je ispod “Rajfajzena” bila očevina, dvorište sa baštom i šest oraha, da je tu bila i jedna vinova loza, a ispod nje tučana kada i jedna krhka nada da će tu, ispod starog oraha, da mi bude arijski grob, grob zmajevske vere Vidove. Stižemo u Surčin kod Vesne i Cecana. Vadim iz gepeka jednog dunavskog soma trokilaša, koliko da kod bivšeg komšije ne idemo praznih ruku. Vadim i someće glave što su mi pretekle od nekih somova, od nekih srpskih lomova, od nekih zmajevskih borbi pored Dunava. I dok Vesna i Olja spremaju soma, pijemo voćnu rakiju iz Čačka, a u Kruševcu, u petak, uoči Đurđevdana, zakazana smotra Garde cara Lazara. Stroji se srpska “hrišćanska milicija”, a meni lete zmajevi i na nebu iznad Surčina. Srčemo čorbu od somećih glava, a sve mislim na onog zmaja iz jezera kod Potrkala, kome se moja mati podala. A onda stiže som iz rerne, zapečen sa krompirima. Od rakije i someće čorbe već me uvatila maja, te manem mog oca zmaja i navalim na soma, na dunavskog boga Dajgona. Klizi someće uz iločku graševinu, i tu, opet, mislim na Suvu planinu, na moju zmajevsku dedovinu, mislim na Gardu Lazarevu, na veru Vidovu. Da li će, opet, sveti Đorđe da ubija aždaje ili će u Gardu Lazarevu primati i nas paganske zmajeve? Srčem kafu pod starom lipom, nemam veze sa Čumetom, ali imam sa zmajem iz jezera između Niša i Potrkala. Kad, usred lenjog surčinskog popodneva, morbidni uznemirava. Tiruli, tiruli. Zove Vlada Ribar. “Jedno somče od četiri kila uskočilo mi u čamac. Je lž da ga čuvam ili da ga dam u kafanu?” Kakva kafana! Čuvaj četirikilaša, dolazim za pola sata! Kod Nebojšine kule ispod Kalemegdana, tamo gde je, nekad, bila Troja, hvata se dunavska tmina. Stojim na splavu “Beogradske kapetanije”, ali, i kroz mrak, vidim, ej, tamo, na obali Ratnog ostrva, Vlada Ribar petlja nešto u vrbaku. A onda pali motor i stižu u “Kapetaniju”. Sa Vladom je i Boban, gadan ribar. Ulovio, bre, soma od sto i jednog kila, dok je Vladi najveći som imao sedamdeset i četiri kilašca. Tu je i Šilja, besan na skupoću ribarske dozvole i lovi na divlje. “Nek' mi oduzmu sve, i mrežu i čamac! Ali, veslo i Dunav ne mogu da mi oduzmu.” A ne mogu, moj Šiljo, da nam uzmu ni boga Dajgona koji na dnu Dunava spava sa najvećim somovima i dunavskim zmajevima. Boban tranžira mog soma u čamcu; baška glava, baška rep, za čorbu, a ostalo za rernu... Stižemo u Gročansku. Pun mesec stoji iznad CZ-a. Da li i Cema ima zmajeva krilca na leđima? I da li su mu od tegova i sklekova? Ili su i njemu od rođenja? Na pomoćnom terenu FK “Obilića”, na punoj mesečini čopor besnih pasa laje na jednog zmaja, a on leti ka Avali, tamo gde su mu svi mili... Olja mi naglas čita “Hrišćansku miliciju” Adolfa Harnaka. I šta doznam, moj bajo? Da su ranohrišćani izbegavali služenje u rimskoj vojsci jer im je vera zabranjivala ubijanje, mada je još Tertulijan (otac mu je bio rimski centurion) uveo ne samo vojnu terminologiju već i vojnu organizaciju u ranohrišćansku zajednicu u kojoj su svi vernici bili “Hristovi vojnici”, pa je shodno tome, i Isus bio “vrhovni komandant, imperator”. Tek kasnije, kada je car Konstantin priznao hrišćanstvo za državnu religiju, eee, onda su braća hrišćanska u rimske legije stupala, i, sa Hristovim imenom na usnama, i te kako, ubijala. I nisu Hristovi sveti ratnici strasno ubijali samo pagane, vernike Vidove, već su ubijali i – zmajeve. Tako je i sveti Đorđe ubivao srpskog zmaja i to, o nebesa, Srbi slave do dana današnjega. I dok zmaj sa FK “Obilića” leti ka Avali, u meni se jaka mantra rodi: O, Gardo cara Lazara, nemoj da si samo garda hrišćanska, neka u tebi budu i staroverci, ratnici Vidovi! Nemojte, Srbi moji, opet da se delimo, koliko je kojih na Kosovu bilo, nemojte da se delimo na veru Vidovu i veru Hristovu. Jer i boj na Kosovu je zakazan za Vidov dan bio, a ne za Svetog Đorđa, ako razumete šta vam govorim. Nedelja. Olja, opet, sprema soma. Na ručak nam dolazi Urke, sa rukopisom jednog važnog romana koji treba da se pojavi krajem maja. Uz someću čorbu pijemo slankamensko belo vino Jovino, a uz someće, ono Nikolino crno iz Kleka. Urke kaže: “Videćete, u ovom romanu, pisac ima opsesiju da u Dunavu ulovi soma od sto dvadeset kila.” Ah, somovi, dunavski somovi! Zašto smo, pod stare dane, svi mi Srbi njima opsednuti, svejedno, da li smo iz Drenove ili sa Suve planine. Da li je sa somovima na dnu Dunava srpska tajna, u mulju, zapretena? Te noći mi je moja Crna iz Vrčina, u snu, ovako govorila: “Kako nisi video da su i meni zmajeva krilca na leđima? Jer, kako bih, inače, bulterijere zbog mojih mačića jurila, a oni bežali sve kevćući ko pudlice, moja matora ludice!?”