Čarobnjak iz JUL-a

Ukoliko Ministarstvo kulture, kao jedina državna institucija koja je do sada pokazala interesovanje da se proces uništavanja zadužbina ne nastavi i njenim unižavanjem, ne spreči prodaju Zadužbine Nikole Spasića u Knez Mihailovoj 33, Međunarodni sud za ljudska prava u Strazburu bi mogao da ima interesantan predmet. Jednom kada budemo Evropa, ako budemo Evropa. Za Međunarodni sud to ne bi bila novina. Već su imali iskustva sa bivšim komunističkim državama koje su odbijale da vrate nacionalizovanu imovinu, a u slučaju Rumunije su izrekli toliko visoku kaznu da je rumunski parlament za dva dana doneo zakon kojim se sva nacionalizovana imovina vraća. Mađarska, poučena tim iskustvom, a i motivisana da uđe u Evropu, ne samo da je svojim zadužbinama vratila imovinu, već je to učinila i sa imovinom srpskih zadužbinara. Još 1996. godine doneli su odluku da polovinu zgrade u Budimskoj eparhiji Srpske pravoslavne crkve vrate Zadužbini Save Tekelije i time joj omoguće da nastavi svoj rad. Srbiji se baš i ne žuri kada je u pitanju povratak imovine. Novi zakon o zadužbinama se već desetak godina pravi, a nije stigao dalje od jednog nacrta, a zakon o denacionalizaciji “tek što nije” već sedam godina. Ali, nekom se očito žuri da pre tih zakona prisvoji zadužbinsku imovinu. Prodaju zgrade koja se vodi kao kulturno dobro od velikog značaja za Republiku Srbiju, koja je zvanično vlasništvo države, a koja bi posle denacionalizacije morala da se vrati vlasniku, Zadužbini Nikole Spasića, najavila je firma “Jugoelektra”. U trenutku izlaženja ovog broja NIN-a “posao” bi već trebalo da bude obavljen. Na koji način, objašnjava Vojin Đekić, advokat punomoćnik i ovlašćeni član Upravnog odbora: “Pojavila se firma CITI STORI PLUS DOO, koja je osnovana pre mesec i po dana. Osnovali su je Nenad Đorđević (biznismen, poznat iz JUL-a) i Miomir Hreljac, uloživši po 250 evra. Dali su ponudu za preuzimanje Jugoelektra i za kupovinu svih 63 791 akcija i naveli da su spremni da za svaku akaciju isplate po 1 800 dinara i to u roku od tri dana. Firma koja u tako kratkom roku nije mogla ništa da zaradi sad bi trebalo da plati milion i 420 hiljada evra. Neko bi u ovoj državi morao da se zapita odakle njima u tako kratkom roku mogućnost da isplate toliki novac”. Na prvi pogled to izgleda kao još jedna mutna transakcija na koje smo navikli. Problem je što je u ovom slučaju ulog daleko veći. Još u doba Miloševićeve vlasti pokrenuta je inicijativa za povratak nacionalizovane zadužbinske imovine, što naravno nije urađeno, ali je bar 1999. godine donet zakon o uslovima prodaje nepokretnosti u državnoj svojini u kome se u članu 3 navodi da se ne može prodavati imovina koja je pripadala zadužbini. Tadašnjim vlastima nije bilo u interesu da ispuste ogroman prihod koji su ubirale na račun zadužbinske imovine. Recimo, samo zadužbina Nikole Spasića posedovala je osim akcija i kamate zgradu na Obilićevom vencu 17 i Knez Mihailovoj 19 (“Spasićev prolaz”), Knez Mihailovoj 33 i Jakšićevoj 1, Knez Mihailovoj 37 i Vuka Karadžića 8, Knez Mihailovoj 47 i Kralja Petra 18. Od te imovine Zadužbina je podigla tri bolnice i ispunjavala niz humanitarnih aktivnosti. Ali, ni te i takve vlasti nisu želele da stave tačku na priču o povratku zadužbina i zadužbinarstva, jer su posle mnogo godina tišine zadužbinari ponovo “otkriveni”. Saznalo se da je zadužbina Nikole Spasića, 1939. godine, neposredno pred Drugi svetski rat, imala za tri posto veći kapital od Nobelove. Wegova supruga Naka Spasić je zbog toga bila potpredsednica Svetskog udruženja zadužbina u vreme kada je Eleonora Ruzvelt bila predsednica te asocijacije. Srpska akademija nauka je do rata dobijala po jednu veliku zadužbinu godišnje, do 1938. je imala 65 zadužbina, uz pomoć kojih je finansirala svoj celokupni rad, a tokom devedesetih čitavih sedam godina niko nije zaveštao ništa ovoj instituciji. Iznos Kolarčeve književne nagrade 1940. godine bio po iznosu potpuno jednak Nobelovoj književnoj nagradi koja je dodeljena te godine. Miša Anastasijević, poznatiji kao kapetan Miša, na primer, ostavio je Beogradskom univerzitetu sredstva koja su taj univerzitet tada učinila trećim na listi najbogatijih univerziteta u Evropi. Uz to je Univerzitet posedovao još 90 zadužbina i uz Akademiju Gonkur i Pasterov univerzitet bio jedan od najvećih koji su radili uz pomoć zadužbinara. Gonkur i Paster rade i dalje, a BU je nacionalizovano oko 80 zadužbina. Uz takvu istoriju vlasti su bile prinuđene da pitanje obnavljanja zadužbina ostave otvorenim do nekih boljih vremena ili do neke druge vlasti koja će se odreći imovine u korist pravih vlasnika. Ali, ni uz taj i takav zakon nije zaustavljena prodaja zadužbinske imovine. Recimo, u nekim zadužbinskim zgradama je zabranjeno stanarima da otkupe stanove (neki su i otkupili), ali su kasnije čitave zgrade preprodavane, kao recimo Zadužbina Luke Ćelovića. Ipak, ni jedna od njih nije bila ocenjena kao kulturno dobro i deo ambijentalne celine od velikog kulturnog značaja. I pored toga, triler u vezi Spasićeve zadužbine počeo je još pre dve godine, kada je zakazana prodaja zgrade da bi “Jugoelektro” vratio dug jednoj ukrajinskoj firmi. Javna dražba je zakazana za 13. juli, usred leta kada nikoga nema, a oglas je bio objavljen u pisarnici IV opštinskog suda. Iako je zgrada vredna oko 10 miliona evra, oglas se nije našao u medijima i niko od javnosti za to nije mogao da sazna. Nečija želja je bila da se zgrada otuđi iz imovine Nikole Spasića i proda za male pare: 1,5 do 2 miliona evra. Problem je bio ne samo što se radi o zadužbinskoj imovini, već i u tome što je sud zabranio svaku prodaju zgrade zbog dva sudska postupka: jednog koji zadužbina vodi u pokušaju da dokaže da se radi o njenoj imovini i drugog koji vodi država. Jer, Jugoelektro je dobio na korišćenje samo dva sprata te zgrade, a prilikom prelaska sa zemljišnih na katastarske knjige na volšeban način cela zgrada je upisana kao vlasništvo Jugoelektra. “Kada je zadužbina skrenula pažnju na to opštini i republičkom pravobranilaštvu, rekli smo – to jeste naša zgrada i nadam se da ćemo je jednom dobiti, ali vi sada morate da vodite računa o njoj, odziva gotovo da nije bilo”, kaže advokat Đekić. Nije reagovao sud, nije reagovala Agencija za promet nekretninama, nije reagovao niko od nadležnih za čitav slučaj. Reagovalo je Ministarstvo kulture, koje je ponajmanje nadležno za čitav slučaj. Prema važećem zakonu iz 1989. a to je Zakon o zadužbinama, fondovima i fondacijama, nadležnost Ministarstva kulture je da registruje zadužbine, fondove i fondacije, da vrši upis promene (osnivačkog kapitala, lica koja su ovlašćena za zastupanje...) i eventualno odlučuje o prestanku njihovog rada. Na osnovu člana 19. nadležnost nad radom preuzima opštinski organ uprave nadležan za poslove kulture, a ne Sekretarijat za kulturu Grada Beograda, kao što se misli. Šta mogu da urade, objašnjava Maja Matija Ristić, savetnik za pravna pitanja u Ministarstvu kulture: “Vlasnik nacionalizovane imovine je Republika Srbija. Nažalost – tako je. Pogrešno se tumači da je Ministarstvo kulture nadležno za imovinu zadužbine koja je nacionalizovana. Veoma često nam stižu dopisi o otuđenju imovine, a mi nemamo pravni instrument kojim možemo da preuzmemo radnju koja bi bila efikasna, nego se sve svodi na to da lobiramo i borimo se. Mi smo jedni od poslednjih u nivou hijerarhije ko može i sme da preuzme mere, ali to nas nije sprečavalo da učinimo sve što možemo. Pišemo dopise svakome ko bi mogao da reaguje: odeljenju Zemljišnoknjižnog suda, Republičkoj direkciji za imovinu, pravobranilaštvu jer se radi o zaštiti imovine, drugim ministarstvima...” U pomenutom slučaju Ministarstvo kulture je uspelo da spreči prodaju, a ministar Dragan Kojadinović za NIN tvrdi da će to uraditi i ovoga puta, na isti način na koji su uradili pre dve godine. Moraće, jer je dopis Zadužbine Nikole Spasića u kome se traži pomoć poslat na dvadesetak adresa, a do sada niko nije reagovao. “Predmet je upućen u pravobranilaštvo, ali tri dana ne mogu da ga nađu iako je uredno predat na pisarnici i niko ništa ne preduzima”, kaže Đekić. “Ovog puta imamo zakonski osnov da reagujemo”, kaže Nikola Šeatović, savetnik u Ministarstvu kulture i dodaje: “Zgrada se nalazi u istorijsko-kulturnoj celini, a sam objekat je utvrđen kao kulturno dobro od izuzetnog značaja. Zgrada Zadužbine Nikole Spasića utvrđena je kao kulturno dobro od velikog značaja za Republiku Srbiju – Rešenje Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda broj 490/2 od 17. novembra 1961. godine i nalazi se u okviru prostorne kulturno-istorijske celine Knez Mihailove ulice koja je utvrđena za kulturno dobro od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju – Rešenje Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda broj 177/4 od 6. aprila 1964. Vlasnik kulturnog dobra pre nameravane prodaje mora da ponudi nadležnoj ustanovi, u ovom slučaju Zavodu. Ukoliko to ne uradi Zavod ima pravo da u svakom trenutku traži poništenje prodaje. To je način na koji ćemo pokušati da zaštitimo ovo dobro”. NIN nije uspeo da dobije komentar direktorke Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda Milane Jočić, ali to za sada nije uspela ni Zadužbina Nikole Spasića. Jedinu informaciju koju Zadužbina ima jeste da je direktorka dobila dopis i da je prosledila pravnoj službi, a nadaju se da će pristati da prisustvuje sastanku koji je dogovoren između Zadužbine i Ministarstva kulture. Ipak, svi se nadaju da će i ovoga puta, kao pre dve godine, uspeti da spreče prodaju, ili da je, bar, naknadno ponište. Sve to ipak nije rešenje za problem u kome se nalaze zadužbine, jer se on ne može rešavati pojedinačnim akcijama kada nekom padne na pamet da prodaje zadužbinsku (nezvanično) ili državnu (zvanično) svojinu. Posebno kada se ima u vidu da iste probleme imaju i daleko manje zadužbine za koje javnost nije ni čula da postoje. “Mi govorimo o zadužbini koju vodi Ministarstvo kulture i to pod rednim brojem 1. Zadužbina godinama pokušava da povrati svoju imovinu kako bi prihodima od nje mogla da nastavi sa ispunjavanjem ciljeva zbog kojih je osnovana, a to su humanitarna i opštekorisna delatnost u interesu ovoga naroda. I pored toga država Srbija nije vratila imovinu zadužbini i nije donela zakon o zabrani otuđenja imovine zadužbine”, kaže dr Živorad Gajić, predsednik Upravnog odbora Zadužbine Nikole Spasića. Ako se tako nešto dešava zadužbini koja je bila veća od Nobelove, onda samo možemo da pretpostavimo šta je sa zadužbinama iza kojih je ostala jedna zgrada, nekoliko stanova, ili imanje na kome se sada nalaze naselja. Pa cela Kalenićeva pijaca je bila deo nekadašnje Kalenićeve zadužbine, a sadašnji Trg Republike deo imovine Ilije Kolarca. Radi se o nečemu što sigurno nikada neće biti ni vraćeno ni nadoknađeno. A da bi zadužbina mogla da očekuje povratak imovine, ona mora da radi. To znači: da stvara novac, a da se ne bavi nijednom profitabilnom delatnošću. Dakle, jedina mogućnost jeste da ubira zakup od imovine koju poseduje, da na osnovu tog novca ispunjava zahteve koje je u svom testamentu propisao zadužbinar i da svake godine dokazuje da je te ciljeve ispunila, jer će se u protivnom ugasiti. A kada se ugasi, onda više ne postoji mogućnost da joj se imovina ikada vrati. Bez imovine to je nemoguće. “Kada tražimo povratak imovine, onda nam kažu donesite još taj i taj dokument, kada ga donesemo, onda traže pečat, kada donesemo i to onda kažu ne može, što ne sačekate denacionalizaciju. Mi imamo poslovni prostor od nekoliko hiljada kvadratnih metara koji i dalje koristi opština Stari grad i ne pad joj na pamet da ga prenese na zadužbinu. Nedavno je opština pokazala volju da prenese pravo upravljanja nad stanovima na zadužbine, ali je Direkcija za imovinu Republike Srbije donela odluku da ne može, jer još nije donet zakon o denacionalizaciji”, kaže Đekić. Nedavno je u Andrićevoj zadužbini održan okrugli sto na temu “Institucija zadužbinarstva u tradiciji srpskog naroda”. Postignut je dogovor da postojeća Asocijacija zadužbina, fondacija i fondova, osnovana jula 2006. godine, formuliše zaključke i da ih prosledi na usvajanje svim postojećim zadužbinama kojih ima 105 registrovanih. Po prikupljenim saglasnostima bio bi održan sastanak radi dogovora o strategiji lobiranja na realizaciji zaključaka. Ukazano je na hitnu potrebu donošenja zakona o zadužbinama da bi se povratilo poverenje u duh zadužbinarstva, sa nadom da bi ova institucija mogla da oživi i kroz neke nove dobrotvore. Teško da će to pitanje uspeti da stave na red uz ostala koja su nadležne službe pritisle ovih dana. Sa tim se slaže i Nikola Šeatović: “Nedopustivo je to što je urađeno sa idejom zadužbinarstva i način na koji se sada raspolaže tom imovinom. Udruženje Fondacija i fondova je pokušalo da reši to pitanje, ali to mora da se uradi u okviru Ministarstva finansija. Pre toga mora da se donese novi zakon o zadužbinama, fondovima i fondacijama i, naravno, o denacionalizaciji.”