Stambolić i “slučaj Đuretić”

Krajem 1998. Srbiju su pogodile “dodatne nevolje” u čijem centru se našla i moja malenkost. Wene lidere Ivana Stambolića i Slobodana Miloševića kao grom iz vedra neba strefio je zagrebački TV diktat koji je sadržao oštar napad na moje dvotomno delo “Saveznici i jugoslovenska ratna drama”, kao “četničko” i kontrarevolucionarno. Prvi se na njega “odazvao” beogradski TV Dnevnik, i to preko uniformisane osobe (pukovnika), pa se sticao utisak da se uvodi “vanredno stanje”. Srbijanski vlastodršci su se potom stalno “dokazivali” kao “Titovi pioniri”, pokrećući propagandističku mašineriju bez presedana. Bilo je očigledno da se “iza brda valja” nešto krupno. U londonskom Public Record Office-u, gde sam se nekoliko dana pre toga zatekao, prišla mi je Elizabet Barker, Čerčilov šef za informacije, držeći u rukama moju knjigu (koju joj je neko već bio dostavio), i kratko je proslovila: “Znala sam da će se to desiti.” Kada je kampanja krenula, video sam pravi smisao njenih reči: znala sam da će se kad-tad demistifikovati Titove obmane. Na nevoljama je bio i predsednik SANU akademik Dušan Kanazir, jer su na njega – pričao mi je – kidisali glavni srbijanski vođi Stambolić i Milošević, tražeći da Akademija osudi knjigu kao nenaučno delo, a mene najuri. Kanazir je isticao da on tako nešto ne može uraditi, da je nužan u najmanju ruku okrugli naučni sto koji bi pružio meritorne kvalifikacije dela. Tada je ovoj ustanovi zapretila “velika opasnost” – da će joj biti isključeno centralno grejanje, a priznaćete, to za stariju gospodu nije mala kazna. Kampanja je bila zastrašujuća; prećeno je da oni kod kojih se nađu moje knjige mogu dobiti i zatvorske kazne. U Tuzli je na jednom sudskom procesu knjiga bila glavna inkriminacija za optuženog. U mojoj Zeti neki su preko kritike knjige, koju nisu ni pročitali, dobijali poene za boračke penzije. Čestiti Pavle Doknić sa Cetinja, predratni “komunistički disident” a posleratni funkcioner u vojnom tužilaštvu, tajnovito je došao u moj stan i upozorio me da mogu biti i likvidiran, i nabrojao nekoliko načina kako se to “neprimetno izvodi”. I Dobrica Ćosić je bio uveren da ću dopasti dugogodišnje robije (jer “slučaj” vodi savezna policija), pa je mojoj supruzi poručio da ne brine za materijalne brige, jer će njegova plemenita supruga Božica svu svoju penziju predavati mojoj deci. Najviše je bio uznemiren Ivan Stambolić, jer je očekivao da preuzme funkciju predsednika Saveznog izvršnog veća. Srbija je bila na redu. To je i razlog za ovo moje javljanje, kao dopuna onoga što je u NIN-u br. 2941 napisao Dragan Vidaković. Stambolić je, pričao mi je M. Čeperković, bio više nego uznemiren; gubio se u rastrgnuću između naroda koji je voljno ili iz inata “prelazio na moju stranu”, i zagrebačkih gospodara koji su već upozoravali na “novu pojavu starog velikosrpskog bauka”. Napad na “Saveznike...” ugrožavao ga je “kod kuće”, a morao se oglasiti, kao što su to već bili uradili Titovi izmećari u Crnoj Gori, BiH, Vojvodini, na Kosovu i Metohiji. Čuo sam da je Draža Marković tada svoje “ogorčenje” izražavao pijući čaše u moje zdravlje. U pet do dvanaest odjurio je nesrećni Stambolić u valjevski “Krušik” i noćnoj smeni održao gromoglasan govor, naloživši da on ne bude publikovan u izdanjima za unutrašnjost. Radnici “Krušika” bili su začuđeni, neki i isprepadani. “Jolpazi” su, međutim, protiv srpskog kandidata iskoristili i saznanje da je njegov govor za unutrašnjost bio manje napadan. Poznavaoci tadašnjih jugoslovenskih prilika dobro znaju da moj “slučaj” nije pokrenuo ovaj antisrpski scenario, da je već bilo planirano da se Srbiji onemogući da dobije saveznog premijera; pripremali su se dramatični događaji. Moje knjige bile su samo jedan od povoda, ali nedovoljno ubedljiv, jer iza mene nije stajala nijedna organizacija. Stoga su me ubrzo, posle nekoliko meseci, kada se pojavio “Memorandum SANU” ostavili na miru: sada su imali “uporište” u nacionalnoj instituciji velike zvučnosti. Rezonovali su u skladu sa poimanjem uloga svoje Akademije, koja je u pravom smislu bila nacionalni vođa, previđajući da Srbi takvog vođe ni u politici, ni u nauci ni u Crkvi nemaju već dva stoleća. Posle pomamne galame protiv mojih knjiga (tražena je zabrana i prethodne “Vlada na bespuću”) mene su ostavili na miru, a obrušili se na Memorandum, terajući i neke njegove kreatore da se “posipaju pepelom”. Neki drugi su posle “pojave naroda” Memorandum stali upotrebljavati kao svoj nacionalno-borački kapital. Sredinom 1986. bio sam ostavljen na miru; samo su neke boračke organizacije na meni “brusile” svoje “klasno-revolucionarne zube”, nadomeštajući svoj angažman iz Drugog svetskog rata, i svoje posleratne hajke na “srpsku reakciju”, na “ostatke snaga đenerala Draže Mihailovića”. Najveću utehu pružio mi je akademik Radovan Samardžić, prvo braneći me na sudu, a potom javnom izjavom da sam “prepolovio srpsku istoriju”, da nije “njihov” glavni problem moje četništvo nego demistifikacija titovskih nacionalnih simetrija u kojima su izjednačavani ubice i ubijeni, simetrija na kojima je nametnuta i njegova Jugoslavija. I u bolničkoj postelji mi je rekao: “Nema više Titove Jugoslavije, ali bojim se da vas ovi neotitoistički nesrećnici neće pročitati.” Kao što vidite, napis Dragana Vidakovića samo je odškrinuo vrata velike antisrpske zavere u ime jugoslovenstva, u ime socijalističkog internacionalizma. Moj “slučaj” je samo jedan od njenih ilustracija. Veselin Đuretić, akademik