Ja sam sofisticirani divljak

Na neki gotovo čudesan način, grupa Van Gog uspela je da se uzdigne iz opšteg crnila devedesetih i napravi karijeru dostojnu svakog poštovanja. Nijednog trenutka ne podilazeći ukusu koji je tada vladao – i koji, mnogi bi rekli, još uvek vlada – Van Gog je uspeo da snimi seriju odličnih albuma i održi turneje koje su ponekad imale i preko stotinu koncerata. U trenutku kada je rokenrol bio potpuno marginalizovan, njihove pesme kao što su “Kiselina”, “Hodi”, “Neko te ima” i druge, postale su hitovi, a na jednom glasanju preko interneta, više od 20 000 ljudi proglasilo ih je najboljom jugoslovenskom rok grupom za 1998. godinu. Izvrsnim albumima “DrUnder” i “Kolo”, muzičari Van Gog-a su pokazali da su i u novi milenijum ušli spremni da časno brane poziciju jednog od tri najveća srpska benda. Štaviše, zasad su, uz Bajagine Instruktore i Riblju čorbu, jedina ovdašnja grupa koja se usudila da zakaže koncert u Areni. Taj šou, koji će biti održan u subotu, 19. maja, nije samo jedna od prelomnih tačaka u njihovoj karijeri, nego bi se, sudeći po onome što je NIN čuo na probama, mogao pretvoriti u najbolji domaći koncert 2007. godine. Neposredno pred ovaj značajan događaj u srpskoj rok muzici, i popularnoj kulturi uopšte, Zvonimir Đukić Đule, vođa Van Goga, govori o roku i folku, globalizaciji i antiglobalizaciji, Vesni Pešić i Emiru Kusturici, kao i o nagradama i trenucima koji ga inspirišu. Da li je koncert u Areni postao neka vrsta testa za ovdašnje muzičare? - Testa? U kom smislu? Recimo, onaj ko ne održi koncert u Areni ne pripada prvoj ligi domaće muzike. - Ne znam za druge, ja svakako ne gledam stvari na taj način. Mi nismo zakazali koncert u Areni da bismo bilo kome bilo šta dokazivali. Imam potpuno drugačija merila. Rolingstounsi sviraju isto pred 100 ili 100 000 ljudi. Bitno je, dakle, koliko se daješ na bini i koliko dobro zvučiš. Arena je važna utoliko što se publika tamo oseća udobnije nego na ostalim mestima. Osim toga, mi smo svirali praktično u svim drugim koncertnim prostorima u Beogradu. Volimo, kad god je moguće, da sviramo na novom mestu. Treba biti hrabar pa zakazati koncert u trenutku kada svakog dana na svakom ćošku neko svira. U Beogradu nikad nije bilo ovoliko koncerata. - E, to je baš trenutak koji mene inspiriše. To je test koji volim! Zar treba sebe da testiram u momentu u kojem se ništa ne dešava? Naravno da će u trenutku kad nema ničeg drugog svi doći na tvoj koncert, ali treba se pokazati u momentu kada su tu i Stounsi i Pepersi i mnogi drugi. Van Gog je nedavno dobio nagradu za najprodavaniji disk u izdanju PGP RTS. Kakav odnos imaš prema tome, da li ti takvi trenuci hrane sujetu? - Ne, takvi trenuci hrane domaću diskografiju koja je, inače, ubijana godinama. Ta nagrada je važna zato što smo mi prodali skoro 20 000 diskova koje nismo vezivali za ulje, brašno, šećer ili bilo koji drugi proizvod. Qudi prodaju svoj disk uz margarin, pa se onda hvale kako su prodali 300 000 ili 500 000 albuma. U redu, može i tako, ali ja u tome ne vidim mnogo dobrog. Tako se unižava kreativni rad, tako sami sebe degradiramo. Moj disk nikad nećeš videti na trafici ili vezanog uz vrećicu brašna. Kažeš da je domaća diskografija godinama ubijana. Zna se da je rokenrol prošao najgore... - Da, rokenrol je sistematski uništavan od idiota (smeh). U stvari, nisu oni bili idioti, tačno su znali šta rade. Misliš da je postojao plan? - Ne znam da li je baš postojao plan, da li je neko sedeo u kabinetu i razmišljao kako da upropasti tu vrstu kulture i da joj izbije zube. Ali siguran sam da je u nekom momentu onima koji su devedesetih vladali postalo jasno da je rokenrol jedan, možda i najveći, centar potencijalnog bunta i da ga treba ščepati za vrat i ugušiti. Da se razumemo, nikada nije bilo sjajno. I osamdesetih je vlast namršteno gledala na rokenrol, što je i logično, jer on je uvek opozicija, on je po svojoj suštini suprotstavljen establišmentu. Međutim, taj tromi birokratski aparat, pod kojim je SFRJ stenjala osamdesetih, nije hteo da ide baš mimo sveta, pa je tolerisao činjenicu da je rok muzika kod nas, kao i svuda, masovna stvar. Tek su vlastodršci iz devedesetih ogradili rokenrol bodljikavom žicom i getoizirali ga. Tada je folk, odnosno turbo folk, postao masovna stvar. Čekaj, ali folk, i to najpre novokomponovani, postao je masovna stvar baš osamdesetih. Lepa Brena se pojavila sredinom te decenije. - Da, ali nije bio oficijelna kultura. Nije bio društveno priznat, nije, da tako kažem, bilo legitimna, zvanična kultura. Ma, bio je. Sećam se sopstvenog zaprepašćenja kada sam na TV Beograd, u “Beogradskoj hronici” – znači u jednoj od najgledanijih emisija državne televizije – video Biljanu Jevtić u providnoj haljini i čuo je kako peva: “Uđi mi, uđi mi, uđi mi u trag...”. - Video si je na državnoj televiziji, ali o njoj se nije raspravljalo u parlamentu, kao što je kasnije bio slučaj sa Vesnom Zmijanac. To je istina. - Hoću da kažem kako je taj novokomponovani folk, makar ga bilo i u državnim medijima, osamdesetih ipak bio nešto čega se većina ljudi stidela. Možda ga je čak većina ljudi i slušala, ali u potaji. Kod kuće su ga slušali, ali su bar javno morali da se zgražavaju nad njim. Devedesetih je postalo obrnuto: bilo je sramota ne slušati folk, a postalo je dozvoljeno zgražavati se nad rokenrolom. Kako to da je tvoja grupa preživela devedesete? Vi niste pravili nikakve kompromise. - Možda smo baš zato preživeli. Možda smo uspeli da oko sebe okupimo energiju onih koji su želeli nekakav kontinuitet zdravog razuma, nekakav muzički i, uopšte, civilizacijski kontinuitet sa osamdesetim godinama. Mi smo čak i nastali osamdesetih, a ne devedesetih, kako mnogi misle. Da, ali devedesetih ste postali poznati. - Jeste. Ne znam, mislim da sam ti rekao šta je objašnjenje. Ti si, uostalom, tada pisao o nama u “Politici” i sećam se da je naslov bio “Čuvari urbanog duha”, ili nešto slično tome. Ako su nas ljudi doživeli na taj način, onda je jasno kako i zašto smo opstali. Da li bi taj naslov i danas mogao da stoji uz tvoj bend? - Nije moj (smeh), prekini s tim... Van Gog je oduvek bio aždaja sa tri podjednako velike glave. Ostavi se demagogije, Đukiću... - Nije demagogija, nego činjenica. Dobro, odgovori mi na pitanje. - Da li smo i danas čuvari urbanog duha? Nadam se da jesmo, ali to moraš da pitaš nekog iz publike ili nekog od tvojih kolega. I devedesetih su nas drugi tako doživljavali, mi to nikada nismo forsirali. Nadam se da čuvamo duh grada, nadam se da smo kosmopolite, ali isto tako se nadam da čuvamo i nešto što je autentično srpsko. Nisam ni globalista ni antiglobalista, niti se svakog jutra molim u “Mekdonaldsu”, niti sam Naomi Klajn. Ali, pazim da prihvatim sve dobre strane globalizacije, a odbacim loše. To podrazumeva i očuvanje autentičnosti lokalnih kultura. Ja sam sofisticirani divljak. To me podseća na Kusturicu. - Je li? Tim bolje. Imali smo čast da nam Profesor napravi spot za pesmu “Emigrant” sa poslednjeg albuma. I kakvo je to bilo iskustvo? - Pa, kakvo bi moglo da bude? Gledaš i učiš. Vesna Pešić nije imala mnogo lepih reči za Kusturicu, nedavno na televiziji. - O tome ne znam ništa. Izbegavaš da komentarišeš? - Ne, stvarno ne znam ništa. Radim dvadeset sati dnevno da bi u Areni sve bilo kako treba i ne mogu sebi da dopustim luksuz gledanja televizije. Cenim i Vesnu Pešić i Emira Kusturicu. Oboje su, svako na svoj način, svetski ljudi. Žao mi je što su u sukobu. Primetio sam da, generalno, bežiš od razgovora o politici. - Ja nisam tipičan Srbin koji misli da bi za desetak minuta mogao da sredi situaciju ne samo u svojoj zemlji nego i u svetu, samo ako bi mu neko dao šansu. Ili da sastavi fudbalsku reprezentaciju koja bi sledeće nedelje postala prvak Evrope. Znam u šta se razumem i šta umem da radim. Imam, naravno, svoje mišljenje i o politici u Srbiji, i o pojedinim političarima, ali želim da to mišljenje ostane moje. Neću da ličim na svetske manekenke koje su devedesetih komentarisale situaciju u Bosni. To je groteskno. Pretpostavlja se da ti više znaš o sastavljanju vlade u Srbiji nego što je Linda Evanđelista znala o tome ko puca po Sarajevu. - Da li je baš ona to komentarisala? Ne sećam se, uzeo sam je kao uopšteni primer. Ne menjaj temu. - Ne menjam. Rekao sam ti: svoje mišljenje o politici i političarima uglavnom zadržavam za sebe. To je moje pravo. Ti možeš i dalje da insistiraš, ali priznaćeš da bi to bilo neukusno. Pa, i kad glasamo, niko ne vidi čije ime smo zaokružili, niti posle to moramo nekome da pokazujemo. U redu. Da se, na samom kraju, još malo vratimo koncertu u Areni. Šta misliš, kako ćeš se osećati desetak sekundi pred izlazak na binu? - Zavisi od publike. Ako njen huk bude dovoljno jak kada se pogase svetla, onda ćemo se i mi osećati moćno. Muzičari na koncertu samo vraćaju energiju koju im šalje publika. Ako je energija koja se razmenjuje dobra, onda je koncert uspeo. Veruj mi kad ti kažem da je ta razmena energije jedini pravi smisao koncerta i jedini važan kriterijum po kojem bi koncert trebalo ocenjivati. Sve ostalo je dekor i šminka.