S one strane iluzije

Priča dolazi na kraju i tek mrtvi imaju celovitu priču, jer dok se živi nema vremena za sabiranje i zaokruživanje; stoga postoje samo trenuci i “kadrovi”, a ne celina kao veliki, obuhvatni “kadar”. Otprilike tako jedan od najrečitijih junaka osmog romana Dragana Velikića začuđenom slušaocu, zagovorniku simetrične povezanosti između najmanjeg i najvećeg, obrazlaže svoju spontanu filozofiju “zaborava celine” zarad autentičnog doživljaja svakog proživljenog časa i momenta. Podnaslovom označen kao “roman-omnibus”, Ruski prozor je zapravo lajtmotivski nadovezujuća, celovito-fragmentarna pripovest o prećutnom “bratstvu” ovih nepopravljivih “vernika simetrije” i “vlasnika odgođenih života”, ljudi koji su zatočeni u sopstvenoj koži, okruženju i povesnim okolnostima, osećajući se svuda kao u svojevrsnoj “prokletoj avliji” postojanja i prepoznajući se tek “u prolazu”, u kratkim susretima i srodnim ispovestima. Kao i u prethodnim Velikićevim romanima, i ovde su ti “dvojnici u vremenu” pripadnici različitih, izmešanih kultura i tradicija, po pravilu lutalački nespokojni u opsesivnoj potrebi za razumevanjem protivrečnih “supstanci” vlastitih identiteta. Otuda nije nimalo slučajno što su čitalački prepoznatljivi kao svojevrsni nastavljači velike modernističke potrage za odgovorima na podrazumevane nedoumice o istinskoj zavičajnosti u svetu poljuljanih obrisa i metafizičkih granica. Sasvim u duhu modernističkog nasleđa je i to što se u tematskom središtu knjige nalazi baš umetnik u nastajanju, tačnije pisac, Rudi Stupar, nesuđeni glumac, nevoljni emigrant i još štošta drugo, zabavljen spisateljskim projektom pod naslovom “Zapisi iz života malograđanina” (to je ujedno i prvi, “autonomni” deo samog romana), i, naravno, svojim najpre erotomanski izmišljenim, a onda i stvarnim ljubavnim životom. Neće biti pogrešno ako se kaže da se sve o čemu je ovde pripovedano koleba između ta dva na prvi pogled nepomirljiva pola, počev od junakove intimne obeleženosti jednom slučajno pronađenom pa izgubljenom kultnom knjigom, preko nedoumica o povezanoj stvarnosti/izmišljenosti onoga što se piše i onoga što se živi, i to kod različitih junaka istovremeno, pa sve do mogućih aluzivnih veza s drugim romanima istog pisca, kao što je Slučaj Bremen (2001), recimo. Pročitan na ovaj način, Ruski prozor otkriva se kao roman neomodernističke autotematizacije, odnosno velika i složena priča raspoznatljivo “prstenaste” kompozicije, u svim ravnima, od epizodne do globalne, opsesivno posvećena problemu umetničke (samo)spoznatljivosti u suštinski nesaznatljivom i nerazumljivom svetu. U prilog takvom razumevanju ide i intelektualno-psihološki profil junaka, odnosno odgovarajući, izražajno zasićen stil, oslonjen na neprestano nizanje poetski izbrušenih metafora i poređenja kao mikroslika ukupnoga mentalnoga stanja, ako se tako može reći, koje vlada ovim pažljivo i lepo sročenim romanom. Svojevrstan otklon u najnovijem romanu Dragana Velikića, međutim, predstavlja izražajna, tematska i kompoziciona prijemčivost i za ono što odudara od pomenutoga stanja, a što je nagovešteno još početnom pohvalom “zaboravu celine” i totalizujuće perspektive. Prikazujući neomodernistički tankoćutne artiste i njihove modele u postistorijski i postmodernistički pustošnom svetu suspenzije i relativizacije tzv. velikih naracija, autor Ruskog prozora od svog romana je, čini se, napravio neku vrstu poprišta za takoreći prećutno sučeljavanje poetika, vrednosti i pogleda na svet. Ovo inspirativno izlaganje oprečnostima najočitije je u epilogu romana (“Neke druge priče”), sačinjenom od “ukrštenih” glasova alternativnih junaka i “isečaka” iz njihovih mogućih ispovesti, katkad presno-verističkih, katkad stilizovano-ekspresivnih, ali bez izuzetka subverzivnih u odnosu na ujednačenu i “ispeglanu” viziju prethodnih pripovednih odeljaka. Svaki od ovih fiktivnih glasova, naime, dovodi u pitanje spisateljsku narcisoidnost i egzistencijalnu “odloženost” ili neopredeljenost pripovedno povlašćenih “aktera” romana, raskrivajući njihovu sterilnost, samoljubivost, promašenost... I mada nad svime lebdi neotklonjiva senka autora (“Pisanje je uvek prvo lice.”), ovo mogućnosno “razlistavanje” razumevanja već samo po sebi znači svojevrstan iskorak u inače zanatski cizeliziranom i u izvesnom smislu ideološki kompaktnom pripovednom umeću Daragana Velikića. Žrtvujući – šahovski kazano – poneku dosad nedodirljivu “figuru” i jedinstven ton za izgledan i životvoran “kvalitet”, pisac Ruskog prozora transparentno je otvorio svoj visoko uređeni romaneskni prostor za govor one neumitnosti koja dopire s one strane samodovoljne i bezbedne književne iluzije. Sluh za nešto takvo, između ostalog, i obeležava umetnost kao još uvek važnu mogućnost povlašćenog i samorazabirajućeg bivstvovanja u svetu.