Knjiga na margini

Žiri je odlučio da nagrada “Isidora Sekulić” ove godine pripadne piscu Zoranu Živkoviću za roman “Most”. Nagrada koju svake godine dodeljuje opština Savski venac i Fond “Isidora Sekulić”, kao pravni naslednici imovine i autorskih prava poznate srpske književnice, sastoji se od povelje, plakete i 200.000 dinara. Ekskluzivno za NIN Zoran Živković iznosi delove govora kojim će se obratiti okupljenima u Skupštini grada 12. juna prilikom uručenja nagrade. “Senka koja prekriva ovu svečanost odnosi se na položaj naše književnosti u vremenu u kome imamo povlasticu da živimo. Kao valjda nijedan drugi vid umetničkog stvaralaštva književnost je ovde oduvek bivala prepuštana požrtvovanosti samih pisaca koji su nekako uspevali da stvaraju, protivno krajnje nepovoljnim okolnostima.” Koliki značaj za vas ima nagrada, s obzirom na ovo pomanjkanje brige o književnicima? - Izuzetno sam počastvovan što je mom romanu “Most” pripala ova nagrada. Kao da ima naročite simboličnosti u dvama priznanjima koje sam do sada primio: “Isidora Sekulić” i “Miloš Crnjanski”. Ove nagrade nazvane su po gorostasima srpske kulture čiju sudbinu unekoliko delim. I oni su, kao i ja, morali da budu strpljivi, uporni i umereno dugovečni, kao i da najpre postignu nešto u svetu ili sa svetom, pre nego što budu prihvaćeni u svojoj sredini. Zašto mislite da je književnost danas u gorem položaju nego ikada ranije? - Prelazno razdoblje kroz koje prolazimo, od milja zvano tranzicija, kao da se naročito urotilo protiv književnika. S jedne strane, imate novu klasu izdavača koje, sasvim u duhu divljeg kapitalizma, osim golog sticanja profita malo šta zanima. Oni se najčešće klone domaćeg autora zato što na njemu ne mogu da zarade. A ako se i reše da objave njegovo delo, ono što će mu ponuditi kao nadoknadu kreće se u rasponu od ničega do iznosa koji je ponižavajuće mali. Ko je kriv za takvo stanje? - Trezven čovek bi očekivao da se Ministarstvo kulture postara za to da bar viđeniji pisci mogu da stvaraju neopterećeni brigama oko pukog preživljavanja. To se u Srbiji, nažalost, neće desiti, uprkos tome što se svim domaćim piscima može obezbediti puna godinu spokojnog stvaralaštva parama koje predstavljaju bud`et najskromnijeg srpskog filma. Ali, kako očekivati razumevanje kada većina onih koji brinu o nacionalnim interesima uopšte, pa i o kulturi, i donose odluku o trošenju para, ne samo da ne mogu da se sete kada su poslednji put pročitali knjigu, već se time i javno diče. Pomalo čudi vaš pesimizam, imajući u vidu da ste upravo dobili jednu od najprestižnijih domaćih književnih nagrada? - Upravo mi nagrada pruža priliku da progovorim o stanju u književnosti. Uz to, oduvek sam smatrao da u nagrađivanju ima nečeg nepravednog, jer na jednoj strani imate pobednika, dok svi ostali učesnici ostaju po prirodi stvari poraženi. Ovaj odnos možda jeste prikladan nekim drugim ljudskim delatnostima, ali je nesrodan umetnosti, a ponajmanje književnosti. Jer u njoj ne sme biti poraženih. Imao sam priliku da pročitam većinu dela koja su bila u konkurenciji za nagradu i smatram da su sjajna ostvarenja, te su u mojim očima sve, samo ne poražena.