Pas II

O psu toliko ima raznih zanimljivosti da prvi put pišem nastavak jedne kolumne evo već u narednom broju. Povod je prvi proces koji se, na osnovu novog Krivičnog zakona, kod nas vodi povodom ubistva psa u selu Mesić. Ovoga puta je reč o psu kao inspiraciji umetnika. Ne znam kako stoji stvar sa današnjim klincima, ali moje prvo nacrtano kuče bio je Mikijev Pluton. A zatim Mikijeve kolege iz Diznijevog stripa psećeg porekla: dobrodušni, bleskasti Šilja i lukavi, zli i zadrigli Hromi Daba, veeeliki neprijatelj Mikija Mausa. Narednog psa koga sam sreo, ne u dvorištu već u umetnosti, bio je nemački ovčar Rin Tin Tin sa filmskog ekrana, a posle Drugog svetskog rata škotski ovčar Lesi. U istom filmu “Lesi se vraća kući” (Holivud, 1943) prvi put sam “upoznao” i svoju dvanaestogodišnju ispisnicu Elizabetu Tejlor, sa očima boje jorgovana. Godine 1961. Volt Dizni nam je podario celovečernji film “1001 dalmatinac” ili pravilnije “dalmatiner”, jer nije reč o ljudima već rasnim kučićima. Za sofisticiranu decu ili bolje rečeno za odrasle je poslastica poznati pas Čarlija Brauna Snupi iz stripa “Pinats”, rođen krajem 40-ih godina 20. veka. Iako nema glavnu ulogu, pored zvezde svekolike pakosti mačka Garfilda, njegov sparing partner je ogromna pseća naivčina Odi, koji redovno izvuče deblji kraj. Preskačem slikarstvo. Slikari se nisu previše bavili psom. Kao kroz maglu sećam se da na jednoj našoj fresci postoji pas koji svedoči da su naša vlastela imala prefinjene rasne pse. Oni ne zaostaju za čuvenim flamanskim parom mladenaca Đovanija i Đovane 1434. godine koje je 1434. Jan van Ajk naslikao sa simpatičnom pudlicom u prvom planu. Kad u prvoj mladosti najpre zavolimo čitku i pitku poeziju, sa radošću čitamo pesmu koju je Sergej Jesenjin posvetio psu velikog glumca Vasilija Kačalova. I danas mi u ušima zvuče stihovi: “Ded, lajaćemo na tišinu mi... Oprosti, dragi, nemoj da se ližeš. Bar ono što je najprostije shvati. Ti i ne znaš šta to znači život I kako često na svetu se pati.