Crni petao

Ako mladog Nenada Glišića (1971) nazovemo umetnikom, a za njegovu prezentaciju u Galeriji SKC kažemo da je izložba, nismo se dovoljno jasno izrazili. Jer, danas treba razlikovati govor o umetnosti koji odgovara klasičnom značenju te reči od govora o stvaralaštvu “druge linije”, sinonimno pojmu d r u g e umetnosti. Ovaj dualizam aktuelizovali su u nas protagonisti naše neoavangarde sedamdesetih godina prošlog veka nastupima upravo u Galeriji SKC. Kao onaj koji ide “drugom linijom”, Glišić ne bi trebalo da se naziva umetnikom ako u toj reči bruji prizvuk njenog starog, romantičnog značenja. Isto važi i za njegovu prezentaciju ako se nazove izložbom. Ovo treba istaći, zato što se takvo, neprecizno imenovanje hronično ponavlja.

Glišićevi radovi odražavaju novu senzibilnost generacije stvaralaca koja je raskinula sa estetizmom tradicionalnog poimanja umetnosti. Kada on nožem zaseče “liniju života” na svome dlanu i otisne krvavi trag na listu hartije, kada zakuje za zid petla sa crnim perjem, kada progura svinjsku njušku kroz okvir TV ekrana, kada žive modele obavije lepljivom trakom od glave do pete, Glišić ne pravi umetnička dela uz pomoć muza. On se na taj način upravo razračunava sa reliktnom, “pravljenom” umetnošću. NJegovi radovi nisu i neće da budu drugo do verodostojni tragovi konkretne stvaralačke akcije, usmerene na realne predmete, a ne na njihove fikcionalne supstitute. Glišićeve akcije dešavaju se u ambijentu “stvarne prisutnosti”. Reč je, dakle, o postupku koji kritički revidira postavku klasične umetnosti o vremenu i prostoru. Rezultat takve akcije je osvojeno m e s t o na tlu promenjivog, dijahroničkog realiteta, sa svešću koja nije pokolebana izostankom utopijskog utiska o njegovom “večnom” posedovanju. Sve što je u Glišićevim radovima lično, emotivno, sentimentalno, subjektivno, podređeno je realnosti medijskih struktura u kojima se usaglašavaju njegovi početni i finalni stvaralački impulsi. Efekat svoje poruke Glišić analoški preusmerava od puke jezičke forme ka egzistencijalnom planu, ka poligonu dešavanja aktuelne individualne i društvene drame. To čini na način naizgled grub, lišen filtera projektivne, estetske svesti koji ublažava žestinu dejstva elementarne životne zbilje i čini je podnošljivom. Sili njegovog reističkog objektivizma otud mogu da odole oni, ne baš brojni posetioci Galerije SKC koji razumeju jezik “druge umetnosti”. U tome je sadržan privlačni izazov ali i nelagodni rizik kome se izlaže Nenad Glišić, baš kao što su to činili i njegovi prethodnici, u istoj galeriji, davnih sedamdesetih godina minulog stoleća.