O duhu Ibarske magistrale

Stvari se polako ali sigurno vraćaju na svoja mesta. Sada treba ponovo pročitati Andrića. Naročito one stranice koje govore o privremenom usponu društvenog taloga u nemirnim vremenima. Bilo je, uostalom, naivno očekivati da će negativna energija revolucije ološa iz devedesetih biti preko noći poništena polovičnim petooktobarskim prevratom. Ne ide to tako sa energijom, bez obzira na njenu prirodu. Jeste ona bila oslabila do mere da više nije bila u stanju da drži stvari pod apsolutnom kontrolom, ali nije iščilela u noći petog oktobra. Samo je postala štedljivija. Usled slabljenja energetskog polja, vektori destrukcije su promenili smer. Okrenuli se prema unutra, ograničili na Srbiju i započeli svoj subverzivni posao. Posle kratkotrajnog šoka, kada su se uverili da malo ko u DOS-u misli ozbiljno i da suštinskih promena neće biti, proizvođači i korisnici haosa krenuli su u naoko pobedonosni marš kroz institucije. Pošto nikome nije padalo na pamet da institucije menja; da na ruševinama komunističko-socijalističkih simulakruma gradi potpuno nove ustanove (ne vidim drugi razlog osim mistifikatorskog zašto se ta reč doslovno prevodi latinskom) Peti oktobar nije imao šanse. Đinđićeve prečice su namerno pogrešno pročitane kao “nezakonite”, “revolucionarne” i nakon njegove pogibije Srbija se vratila na početak – u memorandumska vremena, istina ovoga puta neuporedivo slabijeg energetskog naboja. Veoma je pogrešno donositi sudove o srpskoj politici slušajući politikantske priče ili čitajući političke rubrike takozvanih novina. O srpskoj politici je najbolje obaveštavati se prateći Politikin Kulturni dodatak. Odmah posle konstituisanja Koštuničine vlade, taj se dodatak srozao na verovatno najniži nivo u svojoj istoriji i to je ukazivalo da stvari ponovo odlaze dođavola. Postoji kod nas jedan nedovoljno istražen fenomen: kad god se Ćosić pohasi, kad god se iz lažnospisateljske povučenosti razgalami i rastrabunja, to bude znak neke bliske nesreće. Za Ćosićem je, kao uvek, sledila amorfna gomila njegovih sikofanata i njihov trijumfalni povratak u javni život, njihova ponovna okupacija svesrpskog kulturnog prostora i produžetak kontaminiranja tog prostora najbesprizornijim tekstualnim uratcima čiji je jedini cilj dalja kretenizacija i psihotizacija srpske kulture i – sledstveno – svega ostalog. Ali, rekosmo već: sve to više nema energetski naboj koji bi bio dovoljan da razori bilo šta osim samog sebe. Od 2003. naovamo, svedoci smo jednog čudnog procesa koji je samo naoko bio opasan. Vidimo konvergenciju na prvi pogled nespojivih grupacija – DSS i SPS + SRS + Palma + Nova Srbija + povremeno G17. Ali oni se ovoga puta ujedinjuju da bi u skoroj budućnosti zajedno nestali sa kulturne i političke scene i iz istorije. Period Koštuničine vladavine, zaključno sa noćnom sednicom parlamenta, bez ikakve sumnje je u kulturnom smislu predstavljao pad neuporedivo dublji od onoga iz Miloševićevih vremena. Činjenica da je za to vreme bilo dovoljno zejtina, hleba i slanine (stvari koje ovde imaju magičnu moć neutralizacije kritičkog mišljenja), a da nije bilo ratova i hiperinflacije, prilično uspešno je amortizovala potres prouzrokovan tim padom. Dno ambisa je konačno dodirnuto na odurnoj majskoj sednici parlamenta koja će – paradoksalno – postati istorijska jer je označila povratak Srbije u realnu istoriju. Najava tog pada mogla se naslutiti na grotesknom srpskonovogodišnjem koncertu kojim je Čorbadžija častio svoje saplemenike i istomišljenike novcem iz državne kase. Neki moji prijatelji su se zgražavali; ja sam, međutim, bio neuporedivo veseliji nego učesnici i organizatori. Iz prostog razloga što se tu, na jednom relativno malom mestu (ovde ne spada običan svet na toj svirci) skupilo sve što pripada zloduhu Ibarske magistrale: ibarskomagistralna politika; ibarskomagistralni biznis; ibarskomagistralna kniževnost; rečju: ibarskomagistralna pseudoelita. I sve se to konačno pokazalo kakvo jeste u žalosnom rasponu od nesrećne svesti do subhumanosti. Tu su se u simboličkom kozaračkom kolu našle babe i žabe, doktori nauka i lopovi, pevaljke i siledžije ujedinjeni jednim jedinim razlogom: da nastave da vladaju, kradu i uništavaju Srbiju sve gromoglasno, ali nekako kilavo vičući: Živela Srbija! Jeste u politici dozvoljeno mnogo toga čega se pristojan svet kloni, ali performans ispred skupštine bio je previše čak i za neke organizatore. Ja, ni uz najbolju volju, ne mogu da zamislim Miloševića i Dobricu Ćosića na jednom takvom apsurdnom skupu. Ovoga puta taj skup nisam posmatrao u svetlu termodinamike, već onkologije. Maligni tumori svoju malignost duguju rasutosti i pokretljivosti; raspoređeni po različitim mestima u organizmu nisu ni operabilni ni izlečivi. Ali, ako stvari krenu u boljem smeru, onda se te ćelije grupišu, obaviju opnom i lako se mogu odstraniti operativnim putem. Operacija se dogodila na pomenutoj skupštinskoj sednici. Doskorašnji Koštuničin apologeta Đorđe Vukadinović nedavno je u NIN-u objavio neku vrstu katil fermana u kome Koštunici zamera što se ovaj preigrao, pogrešio, od gotovog napravio veresiju. Ima dosta tačnih stvari u Vukadinovićevom članku, ali cela istina je nešto drugačija: sve što se događalo u skupštinskoj sali bilo je nužno i neizbežno ishodište jedne lažne politike ili politike laganja i tu nikakvog manevarskog prostora nije bilo. U sudaru sa stvarnošću, sve se u trenu raspalo. Pa se tako famozni “veliki koalicioni kapacitet” pokazao kao odsustvo bilo kakvog identiteta i najobičniji politički promiskuitet. Sa takvima, uskoro, niko neće hteti. Što je izuzetno dobra stvar za Srbiju. Pravac razvoja događaja možda je simbolički najavljen gostovanjem nekolicine političara na Grand paradi. Po svemu sudeći, svi će se oni vratiti tamo odakle su devedesetih i krenuli u pohod: na Ibarsku magistralu. U povratku vodeći u Erin motel i neke kojima tamo nije nužno bilo mesto.