Zeštrase 228

Evo me, Srbi moji, kod rođe i snajke u Švici. Dočekali nas, onako, domaćinski, sa mečkom na ciriškom aerodromu. Nije bilo crvenog tepiha, ali, za tren, osetio sam se kao Boki, kao Vojče. Obezbedili su mi i ligeštul na terasi, a i rasna vina pa se tešim sa kjantijem kad nema slankamenskog vina Jovinog, a ni vina Nikolinog iz Kleka. Tu su i sirevi švajcarski i francuski... U subotu, pada direktiva da se ide na vrh Kronberga, na 1.600 metara. Stignemo, jutrom, u podnožje Kronberga, parkiramo se pored hotela “Jakobsbad”, pa ajd, uzbrdo. Ono jest asfalt, ali strmo, strmo kao da ideš bogu na istinu. I, em strmina, em oblačno, miriše na kišu. A onda i asfalt štuče u zemlju, te ajd, udri nagore, uz puteljice i stazice. Upadaj u privatne livade ograđene žicom i strujom, kao u nekom kravljem konclogoru, bože me prosti. A krave? Krave čulje uši, zblanuto nas gledaju i očima se pitaju: Ko su ovi što su, po oblačnom vremenu, na vrh Kronberga krenuli? I, lepo čujem jednu kravu kako drugoj na uvo šapuće: “Ovi su Srbi! Onomad su se i na Himalaje popeli i kod Bokija su prijem zaslužili!” I dirne me u srce ova kravlja rečenica, a na oko mi pođe suza radosnica. Jer, eto i švajcarske krave prepoznaju Srbe. I, kažem vam, zaista, Srbi moji; uvek kada zapalim za Švajcariju kao, bre, da odem u neku drugu Srbiju, kao da su Švajcarija i Srbija dva spojena alhemijska suda, kao da su spojena nekim podzemnim korenima i nadzemnim, božanskim silama. U Narodnom muzeju Ciriha ima jedna mapa velike seobe naroda i na toj mapi, lepo se vidi, da je posle trojanskih ratova, ej, tamo, sa Dunava, krenula grupa naroda i zaustavila se, tek, ovde u Švajcariji. Taj narod naziva se Retroromani i oni su, po nekima, “majka švajcarskog naroda”. Stenjem uz strminu Kronberga, a, opet, uživam u predelima Apencela još belim od snega. Rudolf Štajner je govorio da su “kosmičke energije najčistije u Apencelu” i samo još tamo negde na Kavkazu. Ah, nebesa! Nije nas, valjda, dunavska ravnica zatupila, ubila u nama ono arijevsko što smo imali dok smo na Kavkazu i Himalajima boravili... Penjemo se do crkvice Svetog Jakova na hiljadu i trista metara. Kad, crkvica zaključana. Ali počinje da se razvedrava, i, Šviceri na žičari već stigli na vrh Kronberga i, odozgo nam u susret idu, te dobar dan nazdravljaju. “Grici, miten nand!” Grici! I, tako, otpozdravljaj sve do vrha Kronberga gde vijori švajcarska zastava, malo odrpana od vetrova Apencela. Zagledam sva ta švajcarska lica i liče mi, brate, na naše Moravce! To su ona lica koja srećeš od Mladenovca do Bujanovca, od Šapca do Pirota. Hoću reći, pravi Švajcarac je kao pljunuti Crnotravac! Te noći zaspao sam kao top. A onda mi je Jung u san došao i, ovako mi govorio: “Drago mi je da si, konačno, shvatio koliko su Srbi i Švajcarci isti, koliko su anarhični! S tim što je Švajcarac svoju anarhičnost ukrotio INSTITUCIJOM države! Švajcarska država je asocijacija anarhista, dok Srbin tu kaska, on ne bi da kroti svoju anarhiju već je iz avlije pušta na ulicu. I zato su Srbi i Švajcarci toliko različiti, a opet toliko isti! Jer, evo, i Srbin i Švajcarac, iz svog anarhističkog bića, shvataju da je Evropska unija jedna sasvim sumnjiva rabota, krhka birokratska skalamerija, a ta se, brale, boranija ne kusa... Nego voleo bih da posetiš moj dom u Kisnahtu, voleo bih da upoznaš Anu Jung, moju unuku.” U ponedeljak smo se sjurili u Cirih, pa ajd, pored jezera za Kisnaht. Po jezeru plove jedrilice, jahtice, brodići kao nekad na Ohridskom jezeru, kao nekad na Jadranskom moru koje za mene više ne postoji. Rođa vozi sporo da ne omašimo. Kad, na trotoaru hoda, staračkim korakom, glavom i brkovima, pljunuti Salvador Dali!? Ali sa krupnim plavim očima i rumenih obraščića na belom porcelanskom tenu. Oh, kako se Dali obradovao kada ga je rođa pitao za Jungovu kuću! Sav srećan što neko pita za Junga, danas, juna 2007. godine, počeo je detaljno da nam objašnjava kako da stignemo, prvo do Jungovog instituta, a malo dalje je u Jungova porodična kuća. Upadamo u Jungov institut. Rođa zvoni na vrata domara. I, o nebesa, o bogovi, domareva vrata se otvaraju i odande izleti – CRNA MAČKA! Rođa i ja se zgledamo od čuda. Domarica, kao španska veštica potrošene lepote, čita nam misli i kaže: “Samo monasi i veštice čuvaju crne mačke! Pitam je: Kako se zove mačka? “Bleki!” Dakle, zove se Crna, prevodim u sebi. Crna iz Jungovog instituta. Bleki se šepuri po travnjaku među ružama, i, primetim, da i ona ima opušten stomak. I ona se, nedavno, omacila. Baš kao moja Crna iz Vrčina. Sinhroniciteti, Jungovi sinhroniciteti! Zbog njih ću sići s pameti! Napuštamo Jungov institut i pešačimo do Jungovog doma. Zeštrase 228. Tu je umro 1961. godine. Prosto, nije imao živog sagovornika na planeti i bilo mu je dosadno, ovde, na zemlji... Ulazimo u dvorište Jungove dvospratne kuće. Ružičnjaci, besprekorno ošišan travnjak, a dva dunđerina betoniraju garažu. Ali, tu je i jedna trešnja, a u uglu dvorišta je i dirljiva baštica. Iz nje vire perca crnog luka, zeleni se salata u lejama, paradajz na pritkama, kao u srpskim baštama... Na masivnim vratima zvekir. Ali, ne onaj turski, već, gospodski, na potezanje. Čekamo, poduže. A onda se vrata otvaraju i pred nama je arhitekta Ana Jung, unuka onog koji me godinama proganja; i na javi i u snu. Odmah se vidi da liči na dedu. Visoka, oštrih produhovljenih crta lica, nemirnog ispitivačkog pogleda. Nervozno kaže: “Svi misle da je ovo Jungov muzej, a ovo je samo naša porodična kuća.” A onda me pita: “Da li ste psiholog?” Objašnjavam joj da pišem roman o Jungu i da mi treba što više biografskih detalja, pa, čak, i to da vidim i prozor sa koga je Jung poslednji put pogledao na Ciriško jezero, na drage planine... Ana Jung se lomi. Pita me: “Da li ste upoznati sa Jungovim delima?” Kažem da sam pročitao sve što je prevedeno na srpski, a prevedeno je skoro sve. Čitam joj u pogledu: Da li da u kuću pusti dva lepa, kršna Srbina, a koji se, šatro, toliko interesuju za Junga? Srpski roman o Jungu, to zaista zvuči neubedljivo. Onda Ana Jung nudi diplomatsko rešenje: “Dođite za dva sata, tada će se vratiti moj muž, a on je zadužen za Jungovu arhivu. “Ali, avaj! Rođa za dva sata mora da krene na teniski turnir u Davosu. Sa Anom Jung ugovaramo novi susret za subotu i krećemo ka Sen Galenu. Utorak. Rođa u Davosu, snajka, poslovno, u Roršahu na Bodenskom jezeru, a Olja otišla kod Turčina u bakaluk. Gledam na “Eurosportu” teniski turnir u Izbornu, a Jung pored mene u fotelji na uvo mi šapuće: “Ne ljuti se na moju Anu što je bila podozriva prema tvom sinu i tebi. Shvati, Srbi su dugo satanizovani. Ali, veruj mi, za Srbe idu bolji dani, i, oprosti mojoj Ani”.