Devet dugih godina

Pre 120 godina, u vreme važenja Namesničkog ustava od 1869. godine u Srbiji je otvoreno ustavno pitanje, pitanje donošenja novog ustava. Novi ustav je donesen tek 1888. godine, iako je mnogo ranije (1880) postojala i manifestovana opredeljenost svih političkih faktora tadašnje Srbije za njegovo donošenje. I sada je u Srbiji otvoreno ustavno pitanje, pitanje donošenja novog ustava. Svakodnevno se manifestuje opredeljenost političkih faktora za njegovo donošenje. Ali to traje. Pred čitaocima NIN-a je tekst prof. dr Slobodanke Stojičić sa Univerziteta u Nišu

Kakva poređenja, kakve paralele?! Ta građanska Srbija, tek dobila i formalnu nezavisnost (1878), sa 9/10 pretežno seljačkog stanovništva, bez industrije, bez kapitala, monarhija pod Obrenovićima, sada knezom i kraljem Milanom, mladim čovekom ali ne i neiskusnim političarem, a trima političkim strankama, radikalnom, naprednjačkom i liberalnom, sa tek započetim organizovanim političkim životom osamdesetih godina XIX veka. I Srbija danas na početku XXI veka. Razlike velike civilizacijske, kompjuterska era, ma ne znam ni da nabrojim sve tehničke i tehnološke napretke, da se uplašiš kad hoćeš makar samo da ih se setiš. Srbija ima formalnu nezavisnost, već je zaboravila da je seljačka zemlja, seljak je negde pola njenog stanovništva danas, možda i manje, Beograd ima stanovnika koliko cela Srbija te 1883. godine, Srba ima više nego što ih ima u Srbiji, Srbija ima mnogo (ne smem da navedem broj) političkih stranaka, nema dovoljno kapitala, nema industriju, nema iskusne političare, smešna bi bila poređenja sa Ristićem, Pašićem, Garašaninom, Piroćancem, Novakovićem...

Te 1883. godine ona građanska Srbija rekla je jasno šta ko hoće da uđe u novi ustav, dve političke stranke napraviše svoje nacrte za novi ustav. Isključivost ih ne dovede do novog ustava te godine, nego tek 1888, kroz Timočku bunu, srpsko-bugarski rat, stranačko prepucavanje, nadmudrivanje i u onome što je svima jasno: kako kroz ustavne odredbe do što više vlasti. Ove 2003. godine se opet zna šta koja od onih političkih stranaka koje nakon prosejavanja političke scene ostanu u situ, hoće da uđe u novi ustav. Svaka od njih gleda sebe, to je jasno, ali je takođe danas jasno da nijedna od njih nije toliko jaka da za sebe to i ostvari. Zato su pitanja i povodom donošenja novog ustava današnje Srbije brojna: šta, gde i kako da uđe u novi ustav? Oko toga su se u Srbiji 1883, u Kraljevini Srbiji dogovarali i sukobljavali dugo, osam i više godina od otvaranja ustavnog pitanja, a kad će ova Srbija 2003. da se dogovori i donese novi ustav? Ustavno pitanje je otvoreno 5. oktobra 2000. godine, sa obećanjima da će se novi ustav doneti u kratkom roku, odmah, sledeće godine, za šest meseci... Biće novi ustav, ali se ne zna kada, između ostalog.

Procedura za promenu ustava i donošenje novog ustava predviđena je Ustavom Kneževine Srbije od 1869. godine (Namesnički ustav): dve redovne narodne skupštine treba da donesu rešenje o potrebi da se promeni ustav, nakon čega se saziva Velika narodna skupština koja treba da donese novi ustav. Velika narodna skupština, sastavljena samo od narodnih poslanika, četiri puta veća od redovne Narodne skupštine, jedina ima ustavotvornu vlast: pravo da izradi nacrt ustava i donese novi ustav. Vreme i mesto održavanja Velike narodne skupštine, koja se sastaje prema potrebi, određuje knez.

Saglasnošću svih političkih faktora (stranaka i dvora) postupak za promenu Ustava od 1869. godine i donošenje novog ustava je započeo. Dve redovne narodne skupštine (1881. i 1882. godine) su donele rešenja o potrebi promene ustava, pa se očekivalo da knez sazove Veliku narodnu skupštinu, radi izrade nacrta i donošenja novog ustava.

Naprednjačka i Radikalna stranka su u očekivanju ustavne reforme 1883. godine izradile svoje nacrte ustava, saopštavajući i svojim pristalicama i svojim protivnicima svoje ustavne programe. Za ustavnu reformu naročito se bila vezala Naprednjačka stranka, podmetajući sebe često pod udar dvora, u njegovom proganjanju radikala, ne bi li kralj Milan ipak sazvao Veliku narodnu skupštinu i svojom agitacijom im pomogao da svoj politički program pretoče u ustavne odredbe. Pristajući na ustavnu reformu knez Milan (od 1882. godine kralj) je imao nameru da iskoristi Naprednjačku stranku za ostvarenje svojih ciljeva vezanih za ustavnu promenu, ali je sve više bio svestan slabosti Naprednjačke a snage Radikalne stranke i započeo konstantno odlaganje mogućnosti saziva Velike narodne skupštine. Uskoro se ustavno pitanje pretvorilo u ustavnu krizu, koja će tek 1888. godine biti razrešena donošenjem novog ustava.

Kralj Milan je odugovlačio sa sazivanjem Velike narodne skupštine kao ustavotvorne jer mu je realna procena političke scene Srbije davala za pravo da će u ovom momentu Velika narodna skupština, koju po Ustavu od 1869. godine čine samo narodni poslanici (u redovnoj Narodnoj skupštini koja se sastaje svake godine postojali su i kneževi, vladini poslanici), biti pretežno sastavljena od predstavnika Radikalne stranke kao najjače političke stranke. Odmah posle otvaranja ustavnog pitanja umesto pregovora između radikala i naprednjaka, između radikala i kralja Milana, zbog isključivosti i jedne i druge strane, dolazilo je do još žešćih sukoba. Kralj Milan je stalno nagonio naprednjake na radikale, na “crvenu sablast”. Iza Naprednjačke stranke kao najslabije stranke stajao je kralj Milan, (“dvorska stranka”), ali iza Radikalne stranke stajao je narod, najviše “gunj i opanak”, seljak koga je obećanje radikala da će ukinuti okružna načelstva i prepoloviti birokratiju, što istovremeno znači smanjenje poreze, najviše opredelilo na podršku ovoj stranci u usponu.

Osim toga, radikalizam Radikalne stranke kao “vid otpora svakoj nenarodnoj vlasti” je i te kako privlačan i razumljiv. Baziran na prvom programu Radikalne stranke iz 1881. godine, u kome su princip narodnog suvereniteta i narodne samouprave dosledno sprovedeni od opštine do Narodne skupštine, pretočen u maksimu “narod je izvor i utoka vlasti, narod daje i uzima vlast”, “gunj i opanak” je prihvatio kao svoj stav i bio spreman da ga sprovodi i brani. I - prisustvo i uloga Radikalne stranke počinje da jača, ona se organizuje, ima svoje glasilo “Samoupravu”, program, statut, članske karte, 1882. godine u Kragujevcu održava svoju prvu skupštinu, a po celoj Srbiji uspostavlja mesne odbore. Kako beleži Raša Milošević, član Glavnog odbora Stranke, u svojim uspomenama “Timočka buna”, u ovom momentu mesni odbori “obraćali su naročitu pažnju na moralnu stranu onoga koga primaju za člana radikalne stranke. Tada niste mogli naći u redovima radikalne stranke ni u kom pogledu neispravne ljude ... Docnije je nastupila labavost u primanju u članstvo. Odborima je bio glavni cilj kvantitet, a ne kvalitet prijavljenih članova” (str. 105). Skoro u svim pitanjima iz programa Radikalne stranke prepoznavali su se pogledi Svetozara Markovića na reformu društvenog i političkog sistema u Srbiji, sa njegovim pogledima i stavovima Radikalna stranka je krenula u političku borbu.

U takvoj situaciji kralj Milan je s pravom strahovao da mu Velika narodna skupština kao ustavotvorna, sastavljena pretežno od radikala, može diktirati sadržinu novog ustava, na temelju principa narodnog suvereniteta i narodne samouprave. Uprkos stalnim pritiscima i uvek spremnoj ostavci naprednjačke vlade, kralj Milan se nije usuđivao da sazove Veliku narodnu skupštinu radi rešavanja ustavnog pitanja. Izgledi za zavođenje ličnog režima kroz novi ustav su kralju izgledali još dalje nego na početku ustavne reforme. Naprednjačka stranka se nije mogla izmaći ispod pritisaka dvora drugačije nego sprovođenjem svoga programa o dvodomom sistemu koji bi bio okosnica novog ustava, a kralj je u tome video samo još jednu opasnost po lični režim.

Za novi ustav bilo je još rano: pregovora nema, radikali u usponu neće za pregovarački sto, hoće da ruše vladu koju dvor podupire, jačaju agitovanje i dobijaju podršku, pa je jasno da predstoji otvoreni obračun između radikala i dvora. A kad se uspe da se “sila silom odbije” biće moguć i ustavni kompromis. Tek posle Timočke bune, dakle.

Između otvaranja ustavnog pitanja i formalnog pokretanja procedure donošenja novog ustava (1880. godine) i donošenja novog ustava decembra 1888. godine mnogi događaji ili će poslužiti za odmeravanje snaga između dvora i radikala ili će biti izazvani političkom potrebom za odmeravanjem snaga. Radikalna stranka postaje toliko jaka da je njen pristanak potreban za bilo koji postupak ili meru vlasti, više nego ikad od kada su državne ustanove potpale pod uticaj političkih odnosa.

Ustavnu krizu su dalje omogućavali i nagoveštavali, produbljivali sledeći događaji: “Dvoglasačka” skupština 1882. godine, Ilkin atentat na kralja Milana pokušan te iste godine, pobeda Radikalne stranke na izborima 1883. godine, raspuštanje Narodne skupštine, formiranje vlade Nikole Hristića, Timočka buna 1883. godine koja je u celosti pripisana Radikalnoj stranci i koju je Radikalna stranka “platila” (vođe bune su na prekom sudu osuđeni na smrt i streljani, neki članovi Glavnog odbora Radikalne stranke takođe osuđeni na smrt, ali im je kazna zamenjena desetogodišnjom robijom, preko 900 radikala je osuđeno na razne vremenske kazne i boravilo u zatvoru, narod Timočke krajine je povećanjem poreskih opterećenja platio sve troškove gušenja Bune - posebno duplirane plate oficirima i vojnicima stajaće vojske koja je pod komandom Tihomilja Nikolića, kraljevog rođaka, gušila Bunu, politički pritisak koji se manifestovao i kroz mnoge oblike nasilja policijske i sudske vlasti nad pripadnicima Radikalne stranke), srpsko-bugarski rat 1885. godine koji je Srbija objavila Bugarskoj i Slivnica, ponude kralja Milana Radikalnoj stranci, preko Pere Todorovića koga je kralj posetio u beogradskom zatvoru, za učešće u vlasti i puštanje radikalskih prvaka iz zatvora na novu 1886. godinu, sporazum radikala i liberala na Cveti 1886. godine, savezna vlada na čelu sa Jovanom Ristićem sastavljena od radikala i liberala, čisto radikalska vlada Save Grujića 1887. godine, vlada Nikole Hristića 1888. godine, proklamacija kralja Milana o sazivanju Velike narodne skupštine radi rešavanja ustavnog pitanja, formiranje Ustavotvornog odbora za izradu nacrta ustava i konačno donošenje novog ustava 22. decembra 1888. godine.

Prelomni događaj u pripremama za ustavnu reformu, koji i navedena događanja deli na vreme pre i posle, svakako je Timočka buna. Ovde se Timočka buna ne posmatra kao izraz dubljih društvenih sukoba, nego se osvetljava sa dovoljne vremenske distance njen uticaj na konkretni tok političkih zbivanja oko najavljene ustavne reforme i njen doprinos njenom uspehu. Pre Timočke bune Radikalna stranka je isključiva u tome da spreči zavođenje ličnoga režima kralja Milana, suprotstavljajući takvim mogućnostima svoj program narodnog suvereniteta i narodne samouprave. Spremna je da odmerava snage sa svakom vladom koju dvor formira mimo odnosa u Skupštini, pozivajući se na začetke parlamentarne prakse iz sedamdesetih godina u Kneževini Srbiji. Radikalna stranka ne pomišlja na pregovore jer je svesna svojih mogućnosti da spreči svaki akt vlade koja se oslanja na dvor. Međutim, posle Timočke bune (ne odmah, nego kad dođe vreme, 1886. godine) Radikalna stranka više nije isključiva. Iako istupa još uvek jedinstveno, ona to više nije: kompromisno krilo u njenim redovima (beogradsko vođstvo) će učestvovati u donošenju ustava i na parlamentarizmu, koji je Radikalna stranka izdejstvovala kroz odredbe novog ustava, preuzeti i skupštinu i vladu, potiskujući ulogu dvora koju je do tada imao. Negde na terenima Timočke bune izgubio se radikalizam Radikalne stranke, a ostavši bez njega bila je bliža vlasti i ubrzo i došla na vlast narodnom pobedom na skupštinskim izborima. Na vlasti pokazalo se da je bila pitoma, čak pitomija od drugih dveju stranaka. Proverio je to kralj Milan u toku priprema za ustavnu reformu (savezna vlada, čisto radikalska vlada Save Grujića, teorijsko opravdanje pojedinih ustavnih rešenja iz pera pojedinih radikala) i zato uspeo da ih u izradi nacrta ustava dovede za pregovarački sto i da nacrt ustava koji je Ustavotvorni odbor doneo i koji je zaista daleko od prvog programa Radikalne stranke i njenog nacrta ustava Velika narodna skupština, sa 5/6 radikalskih poslanika, podigne na stepen ustavnog rešenja, da ga prihvati “od korice do korice” kao novi ustav.

“Dvoglasačka” skupština u Srbiji 1882. godine predstavlja vrhunac izigravanja skupštinskog života u Kneževini i Kraljevini Srbiji XIX veka. Ona započinje kao skupštinska kriza koju treba razrešiti svim mogućim sredstvima, da bi uskoro sukobi oko načina njenog konstituisanja i nelegalnog rada doveli do krajnjeg zaoštravanja političke situacije u zemlji. Ovaj prvi primer opstrukcije skupštinskog rada, kada je opozicija izlaskom iz skupštine ostavila skupštinu bez kvoruma i uslova za dalji rad, prevazilazi uskoro okvire Narodne skupštine, pa se kriza, sada ne samo skupštinska nego i politička, kao spoljni izraz dubljih društvenih sukoba, morala rešavati van skupštine. Bio je to u stvari uvod u Timočku bunu 1883. godine.

Već na drugom sazivu Narodne skupštine januara 1882. godine pokazalo se da je sukob radikala i naprednjaka bio neminovan, mada se nije navršila ni godina dana od njihovog odvajanja u posebne skupštinske klubove odnosno političke stranke. Naprednjačka vlada je uspela da isključi opozicione radikalske poslanike iz sastava skupštinskih odbora, najpre iz odbora za sastav adrese (odgovor Narodne skupštine na prestonu besedu, skupštinski program kao odgovor na program vlade), a zatim i iz odbora za molbe i žalbe, zakonodavnog i finansijskog odbora, koji su bili stalni skupštinski odbori.

Kada se na Skupštini pojavila adresa, radikali je nisu hteli podržati, jer u njenom sastavljanju nisu ni učestvovali, nego su sastavili sopstveni nacrt adrese, gde su oštro kritikovali i osudili vladinu i spoljašnju i unutrašnju politiku.

Posle žučne debate Narodna skupština je usvojila naprednjački nacrt adrese sa 99 glasova protiv 50. Radikali odbijaju da potpišu izglasanu adresu i da uđu u sastav deputacije koja je adresu trebalo da nosi u dvor. To je ocenjeno kao akt uperen i protiv dvora, pa je sukob postao još teži, iako se znalo da iza poteza naprednjačke vlade stoji knez Milan. Knez je takve postupke opozicije osudio vrlo oštro: jedan deo narodnih poslanika odbija da vrši dužnosti ustavom propisane. S druge strane, podrška naroda adresi skupštinske manjine i celoj Radikalnoj stranci nije izostala, te se sukob preneo i izvan skupštinske dvorane, približavajući se sve više sukobu kneza i naroda.

I upravo tada iz Pariza stiže vest o krahu akcionarskog društva, Bontuove “Generalne unije”, kojoj je poverena izgradnja i eksploatacija srpske železnice, a srpska vlada zaključivši železnički ugovor uložila 40 miliona dinara u obligacijama, koje čak nisu bile ni potpisane. Radikali su krahom Bontuove unije i finansijskim gubicima Srbije zbog tog bankrotstva zadobili krupan poen, pojačali su agitaciju u narodu, zadobijali podršku i svom programu i svom organizovanju. Tada su se osmelili i na odlučnije poteze u Narodnoj skupštini, pa i na opstrukciju. U Skupštini radikalska opozicija podnosi interpelaciju naprednjačkoj vladi i traži da vlada izađe sa podatkom o visini štete koju je Srbija pretrpela padom Generalne unije; na interpelaciju vlada nije odgovorila. Vlada je spremna da svakog momenta podnese knezu ostavku, pogotovu što su pretpostavke o finansijskim gubicima zemlje na železničkom ugovoru uzbudile celu zemlju. Knez ne prihvata ostavku naprednjačke vlade, spreman je na odlaganje Skupštine i definitivan raskid sa radikalima, ne bi li naprednjake još više vezao za sebe i svoju nameru jačanja ličnog režima.

U nameri da ublaži dejstvo i popravi neraspoloženje u narodu povodom ovih nemilih događaja vlada sprema proglašenje Srbije za Kraljevinu. 22. februara 1882. godine Srbija je proglašena za Kraljevinu i oduševljenje je opšte. I Radikalna stranka je je to svečano objavila i pozdravila preko “Samouprave”, a u deputacije koje su išle u dvor da kralju Milanu čestitaju ulazili su i radikali. Propao je pokušaj provokacije Radikalne stranke da ostane mimo ovih svečanosti, ne učestvuje u njima i sam čin proglašenja Kraljevine ne pozdravi.

Kada je Skupština ponovo otpočela rad, radikalska opozicija je vladi uputila ultimatum da u roku od 24 časa odgovori na interpelaciju o posledicama propasti železničkog ugovora i krahu Bontuove unije. Vlada nije odgovorila i opozicija je (radikali kolektivno, a liberali pojedinačno) podnela ostavke, napustila Skupštinu i ostavila je bez kvoruma za rad. Ostavke je podnelo 45 radikala i 5 liberala.

Sam čin opstrukcije, prema Živanu Živanoviću, savremeniku događaja, izveden je ovako: “Sutra dan, 5. marta, mučno se puni skupštinska sala. Klupe opozicije zjape prazne. Od radikala su tu samo Raša Milošević iz Pirota i R. Tajsić iz Dragačeva... Sednica se otvara. Tajsić traži reč, i usmeno motivišući izjavljuje da ima da položi ostavku sviju svojih drugova, koja se ostavka nalazi u njegova prisutna druga Raše Miloševića. I oni polažu ostavku pred predsednika u sred tišine skupštinske i udaljuju se. Sad pristupa predsedničkom stolu stari Todor Tucaković, poslanik iz var. Kragujevac i on polaže ostavku, za njim i ostali liberali. Iz Skupštine se udaljiše i liberali” (Politička istorija Srbije, knj. II, str. 202). #

(Nastaviće se)