MARDOK, MEDIJSKI IMPERATOR: Bitka za “Volstrit džornal”

Rupert Mardok (76) ima “stan u avionu”, “izlečeni rak prostate”, dva razvoda, 35-godišnju ženu, petogodišnju kćer (iz braka sa Vendi Deng) i nesalomivu nameru “da pribavi” “Volstrit džornal” – desnu ruku poslovnog sveta i perjanicu američkog i svetskog novinarstva, ukrašenu reputacijom tačnosti, pouzdanog obaveštavanja i brojnim Pulicerovim nagradama. Ponuđena cena – pet milijardi dolara. Dvostruko, u odnosu na tekući kurs akcija lista na berzi. Međutim, ukoliko pohod uspe, a celi jedan hor američkog novinarstva vajka se da bi prelomni događaj mogao uslediti svakog časa – magnatova globalna imperija medija, izrasla iz jednog jedinog lista u Australiji u konglomerat od 68 milijardi dolara (vredniji od Diznijevog), bacila bi konačno pod noge i Ameriku. “Može li se zamisliti” Menhetn s gazda Rupertom, gde se u jednom delu četvrti štampa njegov već kupljeni i desničarski “preodeven” “NJujork post” (“Dovoljno veliki naslov, učiniće velikom i svaku vest!”), pun “njegovih ličnih i političkih navijanja i svaki dan izraženih poslovnih interesa” – a, na drugom, takođe njegov “Volstrit džornal”, a zaštićen vlasničkog nasilja, čudi se jedan od bivših direktora “Dau-Yonsa”, kompanije koja je osnovala “Volstrit džornal”. Prodaja uticajnih njujorških novina Mardoku omogućila bi kontrolu eminentnog autoriteta nad svetom u kojem je Mardok aktivni, agresivni igrač. Oni koji to kažu pribojavaju se da će Australijanac upotrebiti autoritet lista “kao još jedno oruđe” da bi pomogao mnoštvu svojih finansijskih i političkih namera. Evociraju se uspomene na “istoriju” i “žrtve”, koje su već položene. Na primer, ne zaboravlja se “poraz” pred Mardokovim finansijskim gusenicama londonskog “Tajmsa” (1981). Nostalgičarima profesije i danas se čini da je time zaboden kolac idealizmu nekadašnjeg Flit strita – religiji zanata i časne službe bogu javnosti. Ta “vera” izjurena je iz legendarnog hrama na londonske dokove i pretvorena u delić “industrije informisanja”. Uz odobravajuće klimanje glavom gospođe Tačer, slomljene su nekada moćne staleške organizacije grafičara i novinara. Kao i velški rudari, i približno u isto vreme. Na pijedestal je uznet profit. Sve drugo “najvažnije” smesta je postalo sporedno. U Vopingu, pred kompjuterizovanim i mehanizovanim monstrumom te industrije, koja je nekadašnji omamljujući miris boje za štampu progutala zajedno sa štamparijama, policija na konjima batinala je štrajkače. Oni su iz noći u noć pokušavali da ometu stalno nailazeće nove i nove štrajkbrehere. Da li je, možda, preživelo sveto “neuplitanje u uređivačku politiku” kupljenih redakcija? Cinici koji danas, povodom “Volstrit džornala”, odgovaraju na to “večito pitanje”, skloni su da kažu – Mardok se i ne meša u uređivačku politiku. On vrlo dobro zna da za svoja kupljena glasila pronađe urednike i novinare koji ga lišavaju takve potrebe! Jedni, u ovoj opštoj uzbuni zbog “zvona s Dau-Yonsa” (iza kulisa, aktivno pregovaranje traje mesecima, ali glas koji je izbio u javnost kaže da pogađanje ulazi u finiš), optužuju magnata da je tobože politički desničar. Imaju na umu njegovo davno vrlo dobro razumevanje s predsednikom Reganom i Margaret Tačer. Takođe, i to što je “stvorio je Foks njuz, kao protivtežu onome što je smatrao liberalnim preterivanjem u američkim medijima”. Ali, uz ove se čuju i drugi, koji kažu ne – po potrebi, Mardok se odlično snalazi i u polju “levo” od centra. U Britaniji, Mardokovi listovi podržali su 1997. Tonija Blera u borbi za mesto prvog ministra. Posle toga, magnat je često bio gost Dauning strita 10. Štaviše – “efektivno, član Blerovog kabineta”, citiran je u štampi Lens Prajs, premijerov službeni govornik od 1998. do 2001. Za to je bilo valjanih razloga, podseća štampa. Blerova vlada je omogućila da Mardok sačuva netaknutim svoj britanski posed (“Tajms”, nekoliko tabloida i “Skaj njuz”), u vreme kada su mnogi u Laburističkoj partiji insistirali da se prisustvo imperije na Ostrvima ograniči. Premijer je “tiho odbacio (takvu) politiku”. “Blerov stav je bio sasvim jasan”, citiran je u vezi s tim Endru Nil, urednik “Sandej tajmsa”, pošto je taj list prešao kod Mardoka. Ako bi Mardokova štampa na fer način čula vladu, mogla je “biti ostavljena netaknutom”. Ali, i na drugoj strani okeana je bilo slično. Mardok je poslednjih godina proširio “kampanju priloga” širom političkog spektra, “negujući odnose poput onih s Bilom i Hilari Klinton”, navedeno je u američkoj štampi. On je često “ostavljao po strani svoju konzervativnu ideologiju, da bi sledio svoje poslovne interese”. S jeseni 2003. “Kongres je bio na ivici ograničavanja da bilo koja kompanija posednik lokalnih televizija dosegne preko 35 odsto američkih domaćinstava”. Mardokove “Foks” stanice pokrivale su 39 odsto, “što je značilo da su neke možda morale biti prodate”. NJegovi lobisti i mediji počeli su “da rade na tom pitanju”. Bela kuća je podržala industriju, i noć uoči Dana zahvalnosti, lideri u Kongresu “saglasili su se da se limit poveća na– 39 odsto”. Drugim rečima, primećuju kritičari – za dvanaest godina, koliko su dugo SAD geografski centar njegove galaksije, Rupert Mardok je utkao sebe u političko i finansijsko tkivo zemlje. NJegovi poslovi napreduju u “visokoorganizovanom okruženju, delimično zahvaljujući i njegovoj zavidnoj sposobnosti da (kruta) pravila smekša, da odgovaraju njegovim potrebama”. Familija i Mardokova “NJuz korp” darovali su od 1997. političkim kampanjama 4,76 miliona dolara, a obelodanjeni podaci ukazuju – šest odsto iznad polovine te sume republikancima. Otkako je, međutim, Kongres prešao pod kontrolu demokrata, isti darodavci dvostruko su uvećali donacije demokratama, ovoga puta na račun republikanaca. Rik Kirkland, bivši urednik “Forčuna”, opisuje Mardoka kao “krajnjeg insajdera”, ne videći nekog drugog magnata medija s toliko “ličnog uticaja na svetske lidere”. Niko drugi, kaže Kirkland, ne žuri da sa toliko volje “nagradi prijatelje i kazni neprijatelje”. Pripomogao je izboru, ili pak porazu, “najmanje dva britanska premijera, nekoliko gradonačelnika NJujorka i američkih predsednika”. Možda malo preterano. Ipak, ne sme se zanemariti da 40 miliona pretplatnika plaća satelitski TV program njegove kompanije širom Amerike, Azije i Evrope, njegove filmove, studija, novine i cvetajući Internet, što se sve sažima u jedinstveni globalni doseg Mardokovog uticaja. Prošle godine, 25 milijardi dolara prihoda te mašine ostvareno je van SAD. Svet nije uskraćen za njegovo političko mišljenje. Novembra, u Australiji, upozorio je na opasnost od “olakog, refleksnog, nepromišljenog antiamerikanizma, koji je zahvatio veliki deo Evrope”, tokom vlade predsednika Buša, čiji je izbor na dužnost pomogao finansijski. Prema Evropskoj uniji je odbojan, videći u njoj strašilo za investitore, napravljeno po zamislima francuske socijalističke birokratije koja se dokopala Brisela. Godinama je, posredstvom svojih informativnih “pomagala”, jurišao na evro, protiveći se stupanju Britanije u zajednički monetarni sistem. Kada su Britanci raspravljali o eventualnom referendumu povodom Evropskog ustava, Mardokov “NJuz ov d vorld” osvanuo je usred Britanije s naslovom: “Izdajica Toni!” Isto kao što je “San”, svojevremeno u vreme rata na Foklandima i potapanja argentinske krstarice “Belgrano”, s cele naslovne strane kliknuo: “Naša je!” “Sit sam snobova koji nam govore o rđavim novinama. Snobova, koji čitaju jedino listove koje niko drugi ne traži”, kaže Rupert Mardok braneći upravo tu vrstu “borbenosti”, “takta” i “objektivnosti” svoje štampe. NJegov “San”, kupljen 1968. od Maksvela, prvi je u Britaniji “doneo na sto za kojim se porodično doručkuje” – ženske grudi. Naslovi, “fotke”, to su Mardokove inovacije u metropoli i zemlji čiji su listovi postavili neuhvatljivo visoko “letvicu” profesionalno odgovornog novinarstva. U Mardokovom carstvu nema prikladnog društva za “Volstrit džornal”. Ko će se kome prilagoditi, list eventualnom novom vlasniku ili eventualni gazda još jednom kupljenom listu? Tvrdi se da je kompanija “Dau-Yons” predložila komitet – kolektivnog tutora koji bi bdeo nad devičanstvom produžene nezavisnosti uređivanja, od pojedinih članova Bankroft familije kao sadašnjeg pretežnog vlasnika, urednika i sadašnjih funkcionera lista. I da je Mardok to odbio. Logično, potreban mu je “Volstrit džornal”, ne kupuje “komitet”. O vikendu je dat i drugi predlog, navodno prihvatljiv. Ali, videće se. Imperator plaća, ne pita za savete. Ponet je strašću. Možda i osećajem da će pomerati figure na političkoj tabli... Istorija “Volstrit džornala” Ne korača sredinom ulice Krajem jedne od decenija koje su prethodile američkoj velikoj depresiji (8. jula 1889), Čarls Daund i Edvard Yons, suosnivači tek pokrenute Dau Xons&Co, posvećene berzanskim vestima, počeće u NJujorku da štampaju i “Volstrit džornal” – dnevni list potpuno okrenut poslovima njujorške brzonapredujuće finansijske zajednice. “NJegov cilj je da pruži potpunu i poštenu dnevnu informaciju, prateći kretanje cena akcija, obveznica i određenih vrsta robe”, deklarisalo je uredništvo. Početak je bio uspešan. Do 1900. dnevna prodaja lista dosegla je 7.000 primeraka. Dvadeset godina kasnije – 18.750, a 1939 – 29.780. Ipak, poređenja radi – te godine “NJujork tajms” je prodavao po 482.000 primeraka na dan, ne sluteći promenjena mesta u budućnosti! S početkom depresije (1929) “Volstrit džornal” je počeo da štampa i sve veći broj članaka, pregleda i mišljenja i o drugim stvarima, ali uvek posmatrajući politiku vlade kroz sočiva nivoa inflacije i nivoa zaduženosti. I, uopšte, sve drugo što se u svetu događa kroz prizmu mogućnog uticaja takvih događaja na ekonomiju. U to vreme kompanija je posle početnog uspeha bila već u rukama novog vlasnika (1902) – Klarensa Barona, dopisnika iz Bostona. (Umro je 1928.) List je postepeno uobličio fizionomiju – s prvim stupcem levo o stanju na opštem, i drugim do njega o stanju na njujorškom tržištu. (Januara 2007. format je sužen za širinu jednog punog stupca, čime je ušteđeno 15 miliona dolara godišnje u stavci štamparskih troškova!) Inicirao je nekoliko indeksa o kretanju cena akcija (uključujući i redovno navođen Dau-Yonsonov), a kasnije je pokrenuo i nekoliko regionalnih izdanja, uključujući evropsko i azijsko. Šezdesetih, tiraž “Volstrit džornala” prešao je granicu od milion, a devedesetih od dva miliona primeraka na dan. (Danas je nešto niži.) U novi milenijum “Volstrit džornal” je ušao s prihodima od preko dve milijarde dolara godišnje (od oglasa i prodaje) – i, približno, tri stotine miliona dolara profita, iz kojeg su isplaćivane izdašne dividende vlasnicima, pre svega Bankroft familiji. Saglasno listu (2005), šezdeset odsto njegovih čitalaca su menadžeri, stari prosečno 55 godina, s prihodom od 191.000 dolara godišnje i dva miliona i više vrednim domaćinstvom. Tom sloju odgovara konzervativnost “Volstrit džornala”, kako u tumačenju ekonomije, tako i izražena politički, kroz autorski zastupana gledišta. Sve skupa, ona se uslovno rečeno svode na imenitelj ničim ometanog slobodnog preduzetništva. Sloboda tržišta, sloboda ljudi! (Uvodnik s citiranom premisom počastvovan je 1947. prvom od nekoliko dobijenih Pulicerovih nagrada.) “Volstrit džornal” podržava tzv. neokonzervativnu liniju u američkoj spoljnoj politici, a krajem osamdesetih založio se, pamti se, za manje restriktivnu imigracionu politiku, štampavši čuvenu rečenicu: “Ako Vašington i dalje želi ’nešto da učini’ u vezi sa imigracijom, mi predlažemo reči ustavnog amandmana: Granice moraju biti otvorene.” Često se, međutim, citira i nešto drugo – opredeljenje uvodničara “Volstrit džornala” za torturu nad američkim ratnim zarobljenicima u vreme otkrića druge američke štampe da se takvo mučenje zatvorenika praktikuje u bazi Gvantanamo! U istom slučaju, londonski “Ekonomist” zastupao je, na primer, stanovište da je reč o kršenju ljudskih prava. Ima, međutim, nešto čime “Volstrit džornal” spasava svoj ugled u osnovi liberalnog glasila. Čini se da je to izraženo primedbom da su “Yornalovi” sektori vesti i komentatorski “politički polarizovani kao Severna i Južna Koreja”. Dva dela iste redakcije sasvim su autonomni jedan prema drugom – uz odavno deklarisanu nameru lista da kazujući sopstveno mišljenje, ne korača sredinom ulice. Naprotiv. Velika Britanija Bežanje sa Ostrva Britanija ima već milionsku dijasporu širom globusa, a iseljavanje se nastavlja – svaka tri minuta jedan Britanac odlazi u svet. Glavni razlog je skupoća Tokom prošle i 2005. iz Velike Britanije se iselilo u svet skoro pola miliona Britanaca. Prema podacima studije britanskog Instituta za istraživanje javne politike (IPPR) iz Londona, u svetu trenutno živi oko šest miliona državljana Ujedinjenog Kraljevstva, što ovu zemlju svrstava na treće mesto po dijaspori odmah iza Kine i Indije. Kada se ima u vidu da u svetu danas živi oko 60 miliona ljudi koji vode poreklo sa Ostrva (pretežno u SAD, Kanadi, Australiji i Južnoj Africi), slika o Velikoj Britaniji kao isključivo emigrantskoj zemlji iz osnova se menja. Vekovima su na Ostrvo dolazili podanici iz kolonija (Indija, Južna Afrika, Kenija...), a sada je trend potpuno obrnut. Razlog je u enormnoj skupoći, pre svega u Londonu, koji je danas uz Moskvu i Tokio najskuplja svetska metropola. Troškovi stanovanja, lečenja i školovanja do te mere su porasli da Britanci radije pakuju kofere i preko aerodroma Hitrou odlaze za boljim životom. Posebno je zanimljivo da će među milion Britanaca, koliko se prognozira da će se iseliti u narednih pet godina, veliki broj činiti – penzioneri. Početkom ove godine u svetu je stalno ili povremeno već boravilo četiri miliona britanskih penzionera. Ako se nastavi takav trend, do 2050. godine svaki peti britanski penzioner živeće izvan zemlje. To za posledicu ima i odlivanje novca za isplatu penzija. Po prognozama IPPR-a, do sredine ovog veka ta suma će dostići 6,5 milijardi funti. Četvrtina Britanaca, koji se sele, tvrde da traže bolju klimu, jeftinije školovanje i bolje plaćene poslove. Evropske zemlje u susedstvu (Francuska, Nemačka), kao i Španija, posebno su zanimljive. Jedinstveno tržište radne snage, daleko niži troškovi života, kvalitetnije školovanje i lečenje u drugim zemljama EU odlučujući su da tas na vagi prevagne za pakovanje kofera. Značajan broj Britanaca u svetu živi ilegalno, bez sređenih papira, iako do njih mogu lako da dođu. Prema podacima australijskog Ministarstva za useljavanje, čak 5.000 Britanaca je krajem prošle godine boravilo u toj zemlji ilegalno. Ispred njih su bili samo Amerikanci. Branislav Seničić