Da li su “crveni” pozitivni ili negativni?

Treba li u udžbenicima istorije pominjati strašna vremena Staljinovih čistki; da li je ruski narod “krivlji” za taj period istorije Sovjetskog Saveza od ukrajinskog, beloruskog ili, na primer, gruzijskog (Staljin i Berija su bili Gruzini); kako tumačiti pokušaje nekih političara u Gruziji i Ukrajini da sve što je Staljin radio proglase za loše, ali ne pominju da su upravo njegovom zaslugom dobili teritorije koje im nikad u istoriji nisu pripadale – Gruzija Abhaziju i Južnu Osetiju, a Ukrajina Krim... Sve to su pitanja postavljena na nedavno održanoj Sveruskoj konferenciji predavača društvenih nauka u Rusiji na kojoj je većina nastavnika pokazala ogromno nezadovoljstvo obrazovanjem mladih generacija, njihovim poznavanjem istorije i odnosom koji imaju prema njoj. “Novija istorija predaje se ili uzgred ili kako kome padne na pamet”, ponovljeno je na konferenciji u više navrata. Nastavnici su se složili da je u glavama mladih ljudi pravi haos nastao od nasumično sticanih znanja i interpretacija koje su međusobno potpuno suprotne. Ništa manji nije haos ni u glavama predavača, pogotovu starijih generacija koje su naučile da predaju jednu istoriju, a sada jedino znaju da ona ne odgovara istini. U haosu nastalom posle raspada zemlje niko se nije bavio tumačenjem činjenica pa se dešava da nastavnik u petom razredu uči decu da je raspad Sovjetskog Saveza bio najveća katastrofa dvadesetog veka, a u šestom – srećan događaj koji je polovinu sveta oslobodio zločinačke komunističke vlasti. O tome da su “crveni” čas pozitivni, čas negativni, zavisno od toga ko tumači istoriju, da i ne govorimo. Učenici u ruskim školama imaju kao obavezan predmet poznavanje svoga grada, uče istoriju, učestvuju u raznim manifestacijama povodom državnih praznika, imaju gomile i gomile dečjih knjiga u kojima su glavni junaci istorijske ličnosti, na televiziji se svakodnevno prikazuju dokumentarne emisije iz istorije. Pa, ipak, došlo je vreme, smatraju profesori, da se naprave novi obrazovni standardi u kojima će biti izražena “ispravna” koncepcija koja odražava novu državnu ideologiju. I upravo o toj “ispravnoj” koncepciji ruska javnost već danima ostrašćeno raspravlja, pogotovu nakon što se u diskusiju uključio i ruski predsednik Vladimir Putin: “Da, bilo je u našoj istoriji strašnih stranica i mi nikad ne smemo da zaboravimo 1937. godinu. Ali, u drugim zemljama je bilo još strašnije. U svakom slučaju, mi bar nismo bacali atomske bombe na nedužno stanovništvo i nismo bacili na malu zemlju sedam puta više bombi nego što je bačeno u celom Drugom svetskom ratu, kao što je urađeno u Vijetnamu. U svojoj istoriji mi nismo imali ni druge crne stranice kakva je, na primer, nacizam. Svašta se događalo u istoriji svake države, svakog naroda. I ne treba da dozvolimo da nam neko za to nameće osećaj krivice.” Iako su Putinove reči bile očigledno izazvane otkrivanjem još jednog, trećeg ili četvrtog po redu, spomenika žrtvama komunizma u Americi (?!) i sve češćim pokušajima da se umanji značaj i uloga Sovjetskog Saveza u Drugom svetskom ratu, i pogotovu rečima američkog kongresmena Lantoša koji je rekao da ga Putin podseća na Popaja koji vežba mišiće, da je Šreder politička prostitutka koju Putin plaća, a da bi Širak trebalo da ode u Normandiju i na grobljima vidi ko je Francuze oslobađao od fašizma, one su stavile tačku na jedno vreme učestalog izvinjavanja ruskih opozicionih političara zbog Staljinovih postupaka između dva rata, ali i postavile problem na koji način tumačiti taj period ruske istorije, kao, uostalom, i onaj daleko više sporan, devedesetih godina. “Danas praktično ne postoji udžbenik u kome se duboko i objektivno obrađuju događaji iz naše najnovije istorije, nema sistematskog izlaganja većine tema, nema novih pravaca i škola koje nude velike doktrine i koji su sposobni da tumače savremene događaje”, rekao je Putin, ali je i dodao da to ne znači da treba svi da misle isto. “Naravno, u udžbenicima mogu i moraju postojati razne tačke gledišta, ali moraju biti postavljeni visoki obrazovni standardi.” Za svaki slučaj, da ne bi dao materijala za novu kritiku, on je ponovio da je reč o obrazovnim standardima, a ne o “standardizaciji obrazovanja”. “U novim udžbenicima se često mogu naći interpretacije istorije koje ne samo da nisu tačne, nego su i uvredljive za ruski narod”, smatra Putin, i objašnjava to činjenicom da je ideološki prostor koji je ostao upražnjen posle raspada SSSR-a ispunila zapadna propagandna mašinerija: “Mnoge od tih knjiga finansirane su iz inostranstva, a zna se da ko plaća, taj i naručuje muziku.” Mnogi su sve ovo shvatili kao uvođenje nove ideologije u škole pa su počeli da pljušte predlozi da o onome što je bilo ružno u istoriji ne treba uopšte predavati deci “da se ne bi traumirala”, da ih treba učiti ljubavi prema domovini na primerima onoga što je bilo dobro. Tako Olga Borodina, zamenik predsednika Lige obrazovanja Rusije, smatra da “ako naš učenik ne bude u školskom uzrastu učio da voli domovinu, mi faktički stvaramo opasnost za bezbednost države. Ako on uči istoriju iz udžbenika iz koga se ne vidi da raste u zemlji sa slavnom istorijom, s velikom prošlošću, da je njegova zemlja velika zemlja, i ako do kraja školovanja to ne nauči, dobićemo maturanta koji se upisuje na fakultet samo s jednom mišlju – kako da nađe neku stranu firmu, da se tamo zaposli i zatim ode da živi u inostranstvu. Takav čovek već samim tim radi protiv svoje zemlje. On će ovde steći obrazovanje, ali neće misliti o tome da je njegov zadatak da svoje znanje i snagu posveti stvaranju blagostanja u svojoj domovini.” Ipak, većina intelektualaca smatra da učenicima treba istoriju predavati bez ikakvih ulepšavanja. “Učenicima uvek treba predavati samo istinu. Smatram da se period kada smo pokušavali da se snađemo u svojoj istoriji i kad smo se bavili bičevanjem samih sebe, prošao. Da, mi smo, kao i sve zemlje, imali svoje probleme, ali imamo čime i da se ponosimo. Tim pre što nikad ne bismo postali velika zemlja da nismo imali velika dostignuća. I zato, ne treba da umanjujemo značaj tih perioda naše istorije, moramo da se krećemo napred, oslanjajući se na ono što je zdravo, jako, na ono što nas je učinilo velikom zemljom”, smatra profesor Leonid Pavlovič, proglašen prošle godine za najboljeg profesora istorije u Rusiji. I poznati pisac Viktor Jerofejev ne smatra da od učenika treba skrivati istinu: “Nema razloga da se osećamo krivljim od drugih državljana Sovjetskog Saveza za Staljinova nedela. Rusija nije SSSR, kao što to nisu ni ostale bivše republike. I ne mogu današnje generacije da nose krivicu za ono što se događalo ranije. Ali moraju da znaju istinu.” Putin veruje da je Rusija zemlja od koje se može mnogo naučiti jer su u njoj “vekovima nastajali principi uzajamne saradnje naroda različitih konfesija i religija i jer su oni već usađeni u genetsko nasleđe tih naroda. Naše religije se čak razlikuju od tradicionalnih standarda hrišćanstva i islama, tako da su ti principi prilagođeni tome da opstaju na jednoj teritoriji, pod istim nebom. To je kultura koja je nastajala vekovima i to je tolerancija, kako se danas moderno govori. Ona nam je u krvi.” O novim obrazovnim standardima bilo je reči i u Dumi. Poslanici su doneli zaključak da “Rusija uvek mora da sačuva pravo na sopstveno viđenje i tumačenje istorije, pogotovu kad je reč o pitanjima koja se na nju neposredno odnose”. Naravno, Duma se slaže sa predsednikom da se Rusiji ne sme nametati osećaj krivice za njenu istoriju i zaključuje: “Rusija upravo sada čini sve da izvuče pouke iz tragičnih događaja istorije i da se nikad ne ponove ranije greške. Ne može se stvoriti jaka država ako se stalno povređuju nezaceljene rane.” Nije teško složiti se sa ruskim predsednikom da se u ruskim školama istorija predaje haotično i u skladu sa stavom ili sposobnošću profesora da oceni i odmeri trenutak, pa su, ako je profesor monarhista, “beli” bili žrtve komunističkog terora, a ako je pak komunista, onda su bili zločinci koje je nova komunistička vlast pravedno kažnjavala. Ali ni deca u zapadnim zemljama nisu u ništa boljoj situaciji. Naprotiv, ona često ne vladaju čak ni opštim činjenicama. Ne jednom su razne ankete pokazale da je “Japan grad u Poljskoj”, a da je u Drugom svetskom ratu Amerika oslobodila ceo svet od fašizma. U zavisnosti od stepena, kako se to kod nas nekad popularno nazivalo, indoktrinacije, ona su manje ili više oduševljena progresom koji zapadna civilizacija donosi drugim narodima sveta i uz to se brinu za te “nesrećne” ljude koji se guše bez demokratije, ne znajući pri tome ni gde se oni nalaze. Deca se vaspitavaju istim metodama po kojima su se svojevremeno predavale društvene nauke u sovjetskim školama. Takođe kao u SSSR-u, taj sistem radi za održavanje postojećeg poretka, vaspitava kod mladih osećaj ponosa svojom državom, makar i na štetu poznavanja istorijskih činjenica. Štaviše, Zapad kroz razne obrazovne programe i sisteme pomoći, aktivno to mišljenje pokušava da nametne mnogim zemljama, među kojima je danas i Rusija. Proces nametanja tuđe interpretacije ruske kulture počeo je devedesetih godina i u vreme opšteg haosa približno je uspešno realizovan. Tim pre što je “sterilizacija” sovjetske i ruske istorije koja je dugo skrivana iza gvozdene zavese dovela do informativne gladi i spremnosti da se nekritički poveruje u tačnost bilo koje suprotne tačke gledišta. Zato se od početka perestrojke stanovništvo Rusije bukvalno bacilo na sve ranije nedostupne informacije, a vlasti su se lakomisleno izvinjavale za postupke svojih prethodnika. Zato se i moglo desiti da se Rusija izvinjava za pakt Molotov-Ribentrop ili da se pojavljuju knjige u kojima je SSSR izjednačavan sa fašističkom Nemačkom. Vladajuća elita se tada bavila podelom imovine umesto da učini dostupnim dokumenta iz kojih se mogla tačno čitati istorija sveta u tim periodima. Danas, kad je država odlučila da se pozabavi istorijom i kulturom zemlje, veoma je važno znati da je mnogo puta pominjani i preporučivani čisto ideološki pristup osmišljavanju istorijske prošlosti i sadašnjosti potpuno pogrešan. Zamena jednog klišea drugim ne rešava problem, a nametanje bilo kojih dogmi otvara vrata za kasnije ponovno “prepisivanje” istorije.