Navijači su bili u pravu

Prvi put posle 20 godina Albert Nađ već tri dana nije otišao na posao, tj. na trening. Naime, fudbaler koji je odigrao 405 utakmica za prvi tim “Partizana”, najmlađi kapiten u istoriji, naposletku je oteran iz kluba, koji mu je, kako kaže, uz porodicu najvažnija stvar u životu. Priča o Albertu Nađu može da se čita kao i priča o jednoj uspešnoj fudbalskoj karijeri ali i kao priča o srpskom fudbalu i “Partizanu”, zašto je dospeo tu gde se sada nalazi. RAZLAZ: Nisam mogao više da izdržim. To što sam doživljavao od mog “Partizana” prešlo je svaku meru. U toku prošle sezone u kapitena je promovisan mladi Lola Smiljanić. Iskreno, ja sam, posle odlaska Saše Ilića, i bio za to da neko od tih mladih igrača bude promovisan u kapitena, u vođu te nove generacije. Jer, to je prirodno, ja sam bio kapiten mojima: Savi, Ćiri, Đaniju... Ali, insistirali su da ja treba da budem kapiten i ovoj generaciji. U redu. Onda usred sezone saznajemo da klub menja kapitena. Bez razgovara sa mnom, sa Kraljem, Ivanom Tomićem, koji smo dosta stariji i svi smo već bili kapiteni. Tako nešto je neozbiljno za veliki klub kakav je “Partizan”. Odlazim do malog Lole i predajem mu traku, ne želim da dozvolim da me ponižavaju i da mi je oni uzimaju. Pred kraj sezone trener Đukić mi saopštava da ne računa više na mene. Prihvatio sam to. Razgovarali smo na kraju sezone i pošto imam još godinu dana ugovora, da zajedno nađemo odgovarajuće rešenje. I onda ja u novinama čitam izjavu trenera Đukića da sam jedini koji može da bude vođa ove ekipe i da će da mi vrate kapitensku traku. Molim!? Ne verujem da je to zato što su prodati Gulan i Smiljanić, da oni idu, znalo se i onda kad su meni saopštili da ne računaju na mene. Ipak, meni Đukić ništa ne govori. Dva dana pred put na pripreme u Holandiju, vidim da sam na spisku putnika. Petrić i Tomić me ubeđuju da sam igrač koji je bitan za klub. Od nepoželjnog opet postajem ključni igrač. U Holandiji treniram, igram redovno utakmice da bi mi, kad smo se vratili, trener Đukić opet saopštio da ne računa na mene. A pri tom mi je u Holandiji jednom prišao i rekao da se čuvam, da će pokušati da me “nameste”. Ko da me “namesti”, kako, zbog čega? Ne znam. Kaže, samo, čuvaj se. Ovde, opet treniram iako sam otpisan. Iskreno, problem su dugovanja. Hteli su da me nateraju da im oprostim sve, pa kad sam odbio, da smanjim, da mi isplaćuju na kašičicu, na pet, šest rata... I onda pre neki dan na treningu, dečko, nije bitno koji, odnese me, Đukić odmahuje rukom: Igraj... Nisam mogao više da izdržim. To je bio vrhunac ponižavanja. Rekao sam, to je kraj. Prihvatio sam sve njihove uslove oko dugovanja. U stvari, čim sam potpisao, rastali smo se na obostrano zadovoljstvo. MANCE I MILKO: Rođeni sam Zemunac i to je nešto što uvek sa ponosom ističem. Odrastao sam pored terena “Teleoptika”, sadašnjeg “Partizanovog” sportskog centra. Bio sam “grobar” do srži. Idol mi je bio Dragan Mance. Moj Zemunac, centarfor “Partizana”. Išao sam kao dete na “jug” samo zbog njega, kad je nesrećnim slučajem poginuo, bio sam na sahrani. Ostao je jedini moj idol. Igrao sam za generaciju tri, četiri godine stariju od mene. Jedne nedelje kod nas u Zemun dođe “Zvezda”, dobijemo je 3:1, ja uđem sa klupe, dam gol i naprave penal nada mnom. Isto veče, kod mene u kući, Vojkan Melić kaže da pređem u “Zvezdu”. Moji roditelji srećni, Melić govori kako će me voditi na turnir u Francusku a ja počnem da plačem. Ne mogu da igram za “Zvezdu”, ja sam “partizanovac”. Ma nema to veze, ubeđuju me i Melić i otac i tek kad sam tati rekao da ću da umrem ako me pošalje u “Zvezdu”, odustao je. Na moju sreću, samo sedam dana kasnije javio se Blagoje Paunović i “Partizan”. Tamo sam otišao trčeći. Na prvi trening stigao zajedno sa Draganom Ćirićem. Sećam se, bilo pola deset, mi završavamo trening, kad dolazi Milko Đurovski. Milko, za nas, bog. Ćira i ja ne smemo da ga pogledamo u oči. Ne možemo da verujemo, treniramo tamo gde i jedan Milko Đurovski. NOSAČI TORBI: Prvi put me je na pripreme prvog tima poveo Ivica Osim. On je stvarno bio veliki. Jednako se odnosio i prema meni, klincu od 16 godina, kao i prema tadašnjim zvezdama: Mijatoviću, Zahoviću, Vujačiću... Nakon Osima je došao Tumbaković. Krenuo je da nas ubacuje u vatru. Ej, imaš 16 godina i igraš zajedno sa Mijatom, Jokanom, Krčmarevićem... Imali smo ogromno poštovanje prema njima. Bila nam je čast da im nosimo torbe. Znalo se, kad se završi utakmica, ovi stariji sedaju u kola i idu a mi mlađi sa našim pomoćnikom Mišom Tumbasom po četiri-pet torbi na ramena i nosimo u ekonomat na pranje. To je bilo sasvim normalno. Kao u vojsci kad dolazi “gušter”, zna kako mora prema “džombi” da se ponaša. Ali, i oni su bili maksimalno korektni prema nama. Danas je klincima teško i čunjeve da postave pred trening. Nemaju poštovanja ni prema treneru, ni klubu a kamoli prema starijim igračima. Bukvalno smo jedne godine nosili sa Tumbasom torbe, a već sledeće postali smo vodeći igrači. “Partizan” rasprodao ceo tim, ostali samo Brnović i Pandurović. Ja zamenik kapitena. Šansu dobili Đani, Beli, Savo... I uzeli smo duplu krunu posle ko zna koliko godina. Žao mi je samo što nismo mogli da igramo na evropskim takmičenjima. Ali, bile su sankcije... U tim najtežim godinama “Partizan” je funkcionisao sjajno. Zečević i Bjeković su klub vodili besprekorno. Mi smo živeli sigurno bolje od ostalog sveta, ali isto teško. Jedno vreme, nestašica benzina i onda se dogovaramo ko ide taj dan kolima i koga može da pokupi za trening. Plata oko sto tadašnjih maraka a litar benzina deset. Iz te generacije Savo Milošević je napravio najbolju karijeru. Engleska, Španija, Italija, 101 meč u reprezentaciji. Kapa dole. Đorđe Tomić je bio veliki znalac i on je mogao napraviti više a da ne govorim o Draganu Ćiriću. Boljeg igrača nismo imali poslednjih 20 godina ali otišao je u “Barselonu”, kad je trener bio Van Gal a on forsira drugačiji fudbal i stalno je dovodio Holanđane. Znam da se priča da je kafana sputala i Đorđa i Ćiru ali nije tačno. Svi smo izlazili i provodili se na splavovima, uz narodnjake, naravno, ali Ćira i Tomić ništa više od ostalih. Sticaj okolnosti je bio takav da se ne iskažu do kraja. A trebalo je da budu najbolji evropski igrači. A u izlascima vođa je bio, naravno, Đani. Saša Ćurčić. Tog dečka je teško ne voleti. Nijednog trenutka se ne folira. Pa videli ste i sami u “Velikom bratu”. Da, istina je, da mu je Zečević govorio da je budala, baš onako, kako je to Đani imitirao u “Velikom bratu”. Žao mi je samo što svoj fudbalski kvalitet nije iskazao do kraja jer je bio sjajan fudbaler. Otišao sam 1996. u “Betis” iz Sevilje. Potpisao osmogodišnji ugovor. Iskreno, ni sam ne znam koliko novca je dobio “Partizan”. Osam miliona maraka? Zaista, nisam upućen, iskreno mislim da je suma nešto manja. Mada, nisam siguran. Nigde u svetu, sem možda u Engleskoj, transferi nisu potpuno javni. LEVI BEK: Od samog početka i prvih utakmica u Brazilu 1994. igrao sam za reprezentaciju Jugoslavije, tj. Srbije i Crne Gore. Mislim da smo tih godina bili možda i najkvalitetnija reprezentacija u Evropi. Stojković, Mijatović, Savićević, Mihajlović, Jugović... Ali, bilo je mnogo zvezda i nismo mogli sastaviti takmičarsku ekipu. U kvalifikacijama za Mundijal 1998. niko nije hteo da igra levog beka. Došao je selektor Santrač do mene i zamolio me da ja to igram. Ja sam bio klinac 20, 21 godina, imao sam ludu želju da igram za reprezentaciju i pristao sam. Rekao sam da to nije moja pozicija ali da ću igrati. Igrao sam na tom mestu gotovo na svim kvalifikacionim utakmicama. I onda kad je došao baraž meč sa Mađarskom, odjednom me nema. Pomislio sam čak da je zbog mog prezimena jer drugog razloga nije bilo. Naime, moj otac je mađarske nacionalnosti ali ja sam rođen ovde i za ovu zemlju dao bih sve. Jednom prilikom je neki novinar u Bačkoj Topoli hteo da priča sa mnom na mađarskom. Odbio sam jer ne znam mađarski, a i da znam, reprezentativac sam Srbije i pričaću na svom jeziku. Nisam pozvan ni na revanš u Beogradu iako sam odigrao sve kvalifikacije. Kad su ga svi izdali, kad niko nije hteo da igra, ja prihvatio a onda kad se slavilo, kad su svi hteli, Santrač me se odrekao. Ali, došla je pripremna utakmica protiv Nigerije, prijateljska, opet su svi odbili da igraju levog beka i opet je Santrač došao do mene. To je bilo previše. Nisam pristao. Imam svoj ponos. Zato, nisam otišao na Svetsko prvenstvo. Mada, nemam iluziju da je Santrač to sam odlučio. Bilo je mnogo uticajnih ljudi u Savezu kao i igrača u reprezentaciji. Onda su došle kvalifikacije za Evropsko, novi selektor, igrao sam sve utakmice u paru sa Jokanovićem na svojoj poziciji. Zatim su opet došle pripreme za prvenstvo i opet niko nije hteo da igra levog beka. Imali smo tada idealno rešenje za tu poziciju, Mladena Krstajića ali njega nisu hteli da vode. Opet su zamolili mene. U avionu na letu Peking – Beograd, Bata Bulatović me je šest sati ubeđivao da samo prvu utakmicu protiv Slovenije budem levi bek i ...nikad više. I tako je i bilo. Ja i Ivan Dudić smo proglašeni krivcima i posle toga pet godina nisam bio u reprezentaciji. Sad je u sličnoj poziciji kao ja tada moj veliki prijatelj Igor Duljaj. Wega sad bacaju na desnog beka. Duljaj je veliki profesionalac i znam da mu to teško pada. Ali to je, izgleda, kob naše reprezentacija, uvek smo imali problema sa tim bekovima. ZEKO, DAJ PARE: Vratio sam se u “Partizan” 2002. Bio je to jedan odličan tim ali i težak period zbog toga jer smo izgubili 1:5 od praške “Slavije” u Kupu Uefa. Ja sam kasno došao i nisam imao pravo da igram. Onda je umesto Tumbakovića došao Mateus, kockice su se složile i ušli smo u Ligu šampiona. Ja sam bio jedan od retkih koji je posle poraza u Beogradu mislio da možemo da eliminišemo “Wukasl”. Ja i Taribo Vest smo bili ubeđeni u pobedu. Kad smo šutirali penale, svi smo se zagrlili na centru, žmurili smo a Taribo je nešto pričao na nekom svom jeziku. I donelo nam je sreću. Prvi smo srpski tim koji je igrao u Ligi šampiona. Taribo je stvarno bio čudesan lik. Istina je da smo ga ubeđivali da ide kod Zečevića i viče “Zeko, daj pare” ali to je bilo više šale radi. Nigerijac je pravio sjajnu atmosferu. I sledeća sezona bila je odlična, kao tim mislim da smo bili i bolji nego 2003. i dogurali smo daleko u Kupa Uefa. A onda kad je trebalo da se utvrdimo u Evropi, da još jednom uđemo u Ligu šampiona, izgubili smo od one slovačke “Artmedije”, na penale. To je bio šok, od koga se klub još nije oporavio. Da li je Boja trebalo da šutira penal? Mnogi nisu smeli. Meni je trener Vermezović pre utakmice prišao i pitao me hoću li da šutiram i koji po redu. Rekao je da su mu najbitniji prvi i peti izvođač. Ja sam pristao da budem prvi, dao sam gol. Boja nije imao sreće kao peti. Moglo se to desiti svakom od nas. To je velika tenzija, onih sedam i po metara gola se pretvori u 70 santimetara. Tu smo pukli. Onaj “Makabi Petah Tikva” nas je samo dokrajčio. Da li je bilo namešteno? Ja sam takav čovek da nikada ne bih prodao drugara a ne klub koji najviše volim. Ja bih pre umro nego prodao “Partizan”, to znaju svi i siguran sam da meni tako nešto niko ne bi ni ponudio. Ne želim da sumnjam na saigrače ili na upravu, utakmica jeste bila čudna ali mislim da je razlog taj skandalozni poraz protiv Slovaka a ne nekakva nameštaljka. Tad su “grobari” počeli bojkot. To mi je jako teško palo. Izađeš na teren a prazan “jug”. Užas. Odlazio sam na košarkaške utakmice da navijam s njima. Pevao sam sve pesme izuzev “Zeko, lopove”. To nisam mogao, ipak, znam tog čoveka, dugo smo sarađivali i jedino kad bi krenulo to skandiranje, ja bih ćutao. Sad shvatam da su “grobari” potpuno bili u pravu. Očigledno su imali veliki, jak razlog i svaka im čast na tome što su istrajali.