Ovde i tamo

Mi, koji živimo zalepljeni za (kulturni) prostor našeg malog parčeta sveta, radoznali smo za ono što nam donose i pokazuju u povremenim dolascima naši umetnici koji su se otisnuli u veliki svet, i tamo ostali. Takve goste dočekujemo sa uzbuđenjem, umesto uvažavanja koje ukazujemo stranim umetnicima koji nas pohode. Lepo je videti da „oni”, otud, bivaju „ovde”, kod nas, ali se čini lepše znati da i nas ima „tamo”, kod njih. Slikar Jarmila Vešović (1954) pripada našoj umetničkoj dijaspori, sa centrom u Parizu. Članove te dijaspore možemo podeliti u dve grupe. U jednoj su oni koji nam „otud” donose ono tamošnje, kao ohrabrujući dokaz da i mi, odovud, možemo i umemo što i oni, tamo. U drugoj grupi su oni koji „tamo” donose ono naše, pokazujući „njima”, da i mi imamo nešto svoje... Vešovićeva se može svrstati među ove druge. Na velikoj izložbi u kalemegdanskom Umetničkom paviljonu Vešovićeva se predstavlja kao jedan od sve ređih naših apstraktnih slikara. NJena monumentalna platna, kao i minijature, na prvi pogled izgledaju kao recidivi „novog enformela”. To su bogato oslikane površine amorfne formalne strukture, svedenog bojenog spektra u kome dominiraju tonovi indigoplave, smeđe i sivozelene, sa prigušenom smaragdnom nijansom. Nanos bojene materije je lazuran, potez četkom neprenaglašeno slobodan. Pomisao na memoriju slikarstva lirske apstrakcije iz vremena šezdesetih brzo se gubi pri pažljivijem gledanju ovih eksponata. Sa posmatranjem raste svest da su pred nama vizuelne projekcije izvorne emocionalnosti, lišene bilo kakve refleksivne konceptualizacije. Možda najprikladniji opis slika Vešovićeve mogao bi da glasi: to su bogato patinirane površine sa gestičkim tragovima blago kontrolisane spontanosti. U njima posmatrač neće „videti” ništa drugo osim sopstvenih asocijacija, nastalih lakim impulsom pokrenute imaginacije. Ali, diskretni estetizam Vešovićeve nije sasvim samorodan. On je, zapravo, iznikao iz taloga intimnog radnog iskustva. U svojim studentskim danima Vešovićeva je radila na restauraciji naših srednjovekovnih fresaka. Ono što je se u tome najviše dojmilo, bilo je upravo to što je trebalo ukloniti: tragovi vremena, vekovima taložena patina na oslikanim zidnim površinama. Sa najvećim uzbuđenjem ona je osetila da ta „oštećenja” imaju osobitu lepotu koja paradoksalno koincidira sa lepotom slikane površine. Prva njena asocijacija bio je palimpsest. Shvatila je da taj fenomen čudnog imena ne nastaje samo ljudskom rukom koja površinu sa prvobitnim zapisom prekriva drugim slojem, već da je tu reč o analognom prirodnom procesu promene koja vremenom nastaje. Nema dela ruke umetnika sa večnim izgledom. Svako od njih će vreme promeniti, utisnuti u njegovu strukturu svoj trag. Za Vešovićevu je jasno da takvi tragovi nisu obavezno destruktivni. Ima neka tajna u njihovom nastajanju koja luči misterioznu lepotu. Otud se za slike Vešovićeve može reći da su zamišljene kao palimpsesti, i rađene tako kao da su nalik njima, spremne da jednom zaista to i postanu. Treba otud naglasiti da se u recepciji slika Vešovićeve, osim senzacije čiste vizuelnosti, nazire i metafizički sloj akumuliranog vremena kao organski deo njihovog sadržaja.