Nova generalska afera

Kad za premijera Ivu Sanadera počne da se priča da je pre četiri godine na Devičanskim Ostrvima deponovao 20 tona zlatnih poluga, to je loša vest za njega, za vladu u Zagrebu i za vladajuću Hrvatsku demokratsku zajednicu. Kad se uz to još pojave glasine da je državni tužilac Mladen Bajić tražio milion i po evra mita kako bi obustavio istragu protiv ratnih profitera, to je loša vest za pravnu državu. Kad se predsednik te države Stjepan Mesić optuži za zakulisno „šurovanje” sa ljudima kojih se Hrvatska danas stidi i svakako želi da se reši njihove hipoteke, onda je to loša vest za sve ljude koji u Hrvatskoj žive. A kad se ispostavi da je izvor takvih informacija penzionisani general Hrvatske vojske u najboljim godinama, Vladimir Zagorec, koga domaće pravosuđe traži zbog šverca oružja, zlata, droge, pronevera i svih vidova ratnog profiterstva, odijum je potpun. U predizbornoj godini u kojoj vladajući HDZ na sve načine pokušava da dostigne u popularnosti vodeću Socijaldemokratsku partiju elokventnog, inteligentnog i zdravim razumom upravo neprijatno obdarenog Zorana Milanovića, sve poprima mučne okvire lavirinta u kome Sanaderova partija i on sam tapkaju posle smrti Ivice Račana. Ipak, naciji se sugeriše da je za sve kriv Stjepan Mesić, građanin-predsednik, koji umišlja da može da reši zamršeno klupko sedamnaestogodišnje korupcionaške i ratnoprofiterske hobotnice u Hrvatskoj. Pa se zato napada kao despot koji je prigrabio ovlašćenja koja mu ne pripadaju, meša se u vojne poslove, diplomatiju, pravosuđe. Od Pantovčaka 241, kako je od Tuđmanovih „Predsjedničkih dvora” jednostavno nazvana njegova kancelarija u bivšoj Titovoj „Vili Zagorje”, čovek koji je na izborima dva puta jednostavnošću i populističkim šarmom s etičkim pokrićem osvojio građane Hrvatske, on danas, navodno, stvara dupli centar moći. Petlja se gde mu nije mesto i pokazuje da je njegova stara izjava „ne želim biti fikus-predsjednik” i dalje aktuelna. Zato se Hrvatska danas ne bavi ni beguncem Vladimirom Zagorcem, koga austrijsko pravosuđe namerava da izruči Zagrebu, ni činjenicom da je tek tako nestao iz Hrvatske i sjajno se provodi u bečkim hotelima uživajući u statusu „mučenika” koga bi u njegovoj zemlji mogli da „ubiju zbog istine”. Ne bavi se ni njegovom golemom imovinom „stečenom” u vreme kad su nebrojene hiljade anonimnih ljudi postajale topovsko meso od Zagreba do Mostara i od Sarajeva do Banje Luke i Beograda. Kreatori javnog mnjenja bave se Stjepanom Mesićem koji je, sugeriše se, glavni krivac za sve to. Vladimir Zagorec je jedan od dvanaestorice generala Hrvatske vojske koji su Mesićevim dekretom penzionisani zbog pokušaja „vojnog puča” u vreme prvog izbornog poraza Hrvatske demokratske zajednice i smrti Franje Tuđmana. U javnosti se za njega ponovo čulo pre pola godine kada je nacionalno pravosuđe odlučnije počelo da se bavi svim tim zlatom, draguljima, generalima, njihovim nekretninama i suprugama. Vladimir Zagorec tada je pobegao u Beč, a njegova imovina u Hrvatskoj, procenjena je na upravo nepristojne svote od početnih „par milijuna eura”, blokirana je nalogom državnog tužioca. U međuvremenu se to desilo i sa Zagorčevom imovinom u Austriji vrednom 260 miliona evra. Pa se general koji je vodio ilegalnu nabavku oružja za Hrvatsku i nadzirao kanale šverca oružja u Bosnu i Hercegovinu pretvorio u pukog siromaha koji nema više ništa osim svoje generalske časti. Epilozi tužnih priča tipičnih za većinu hrvatskih generala u Hagu, u domaćim sudnicama ili u begu na „nepoznatim lokacijama”, idealni su za spletke protiv svih koji, navodno, vređaju one koji su „krvarili za Hrvatsku”. U toj krvi, koja nipošto nije prolivena na frontovima, interesantna je priča da je Zagorec od „nepoznate gospođe iz Venecuele” dobio na poklon 500 kvadrata stambenog i poslovnog prostora u najužem centru Zagreba vrednog minimalno osam miliona kuna, a sličnom količinom nekretnina raspolaže u glavnom gradu Hrvatske i njegova supruga. „Dama iz Karakasa” je ovu imovinu, koja je nekad pripadala jevrejskim vlasnicima, „stekla” posle nove denacionalizacije u vreme Tuđmanove vlasti, a Vladimir Zagorec joj je verovatno bio najsimpatičniji od svih tih mladih hrvatskih patriota u generalskim uniformama. U sve su upleteni i morbidni detalji o poslovanju generala Hrvatske vojske sa zagrebačkim Kaptolom, pa se pominju zlato i dragulji Katoličke crkve u Hrvatskoj, koji su tamo „nekako dospjeli” u vreme Drugog svetskog rata, a Zagorec je kao dobar vernik pomagao crkvi da utvrdi njihovu pravu vrednost. A onda je na scenu stupilo političko i žurnalističko podzemlje Hrvatske, pa se sa generalom Vladimirom Zagorcem u Beču sastao savetnik predsednika Mesića Saša Perković. Wihov hotelski razgovor snimljen je na DVD kojem patrioti, borci za istinu, pravdu i poštenje Hrvatske, danas prete Mesiću. Ukratko, Saša Perković je Zagorcu ponudio izvesne olakšice u sudskom procesu ako ispriča sve što zna o svojim saradnicima i putevima novca. General je održao predavanje o korupciji u koju je Hrvatska ogrezla posle smrti Franje Tuđmana, o mafijašima u politici, o strahu od sebi sličnih zbog kojih „ljudi nestaju preko noći” itd. itd. A od konkretnih imena iz njegovih usta stigao je očekivani niz ljudi povezanih sa Vladom nacionalnog spasa iz 1992. godine u jeku naoružavanja Hrvatske. Ime premijere Ive Sanadera i priča o zlatnim polugama dodani su zbog „osavremenjivanja” teme, o kojoj je Vladimir Zagorec, navodno, spreman da popriča sa državnim tužiocem Mladenom Bajićem. Ako ne bude imao sagovornika, Zagorec najavljuje pisanje memoara. Već se licitira sa novinarskim imenima koja su spremna da mu pomognu u gramatičkom i stilskom doterivanju političko-generalsko-mafijaškog bestselera. Jer, činjenica koja u čitavoj priči o ubijenim, pokradenim i prevarenim kolateralnim žrtvama velikog rata za hrvatsku samostalnost nikoga posebno ne brine jesu žurnalistički kanali koji su većinu odbeglih generala Hrvatske vojske povezali sa „odgovarajućim krugovima u zemlji”. Kao i u slučaju neuspelih manevara za predaju generala Ante Gotovine i kontakte sa odbeglim Vladimirom Zagorcem omogućio je – novinar. Naravno, ne onim što je napisao o aferama s kojima su generali povezani, nego činjenicama i detaljima o kojima se ćutalo.