Nova diplomatska berza

Posle četrnaest rundi pregovora, Ahtisarijevog plana, nekoliko nacrta rezolucija kojima se taj plan korigovao, posle sastanaka u Beču, NJujorku, Briselu, posle dugih rasprava sa temom nadzirane nezavisnosti ili nadzirane autonomije, najrazličitijih tumačenja prava, istorije i politike, posle nebrojenih predloga koji su uključivali obećanja, pritiske i pretnje, kada se učinilo da su i najmaštovitiji svetski znalci iscrpli sve opcije koje bi utrle put nezavisnosti južne srpske pokrajine, na dnevni red je došla i misao o konfederaciji Srbije i Kosova. To je možda najneverovatnija, ali ne i jedina vest koja je dospela u javnost u trenutku kada predstoje novi pregovori Beograda i Prištine. Amerika i njeni evropski saveznici izgubili su diplomatsku bitku u Savetu bezbednosti kada je postalo jasno da Rusija neće promeniti svoj stav. U Prištini se očekivalo da će to automatski biti signal da se jednostrano proglasi nezavisnost, ali ispostavilo se da njihovi zaštitnici još nisu spremni na tako radikalne poteze. Kontakt-grupa je zaključila da je ipak bolje tražiti neko drugo rešenje, pa je na sastanku krajem jula u Beču prihvatila predlog nemačkog ministra inostranih poslova Štajnmajera da trojka sastavljena od predstavnika SAD, EU i Rusije posreduje u novim pregovorima. Frenk Vizner, Volfgang Išinger i Aleksandar Bocan Harčenko treba da učine ono što nije pošlo za rukom Martiju Ahtisariju, da srpsku i albansku stranu dovedu do nekakvog dogovora. Pregovori bi trebalo da počnu sredinom avgusta, ali još uvek se ne zna kakvu će formu imati, kakav će mandat dobiti pregovaračka trojka, da li će biti vremenski ograničeni i šta će se dogoditi ako ni ovaj pokušaj ne bude uspeo. Amerika bi svakako želela da osnova bude Ahtisarijev plan i da se proces okonča za 120 dana, ali Rusija smatra da polazna osnova mora biti rezolucija 1244 i da nisu potrebna vremenska ograničenja. U međuvremenu, albanski saveznici pokušavaju da umire Prištinu objašnjavajući da su novi pregovori najbolji način da se zaobiđe Savet bezbednosti. U intervjuu prištinskom Ekspresu, Ričard Holbruk je podsetio da je i 1999. godine pitanje bombardovanja rešeno van SB kako bi se izbegao ruski veto, zaključivši da je i ovoga puta bilo pogrešno što se uopšte išlo na SB. “Treba da bude jasno celom svetu, a naročito Beogradu, da će Kosovo biti nezavisno na ovaj ili onaj način. U bliskoj budućnosti. Ako ne bude međunarodnog dogovora, siguran sam da će kosovska vlada proglasiti nezavisnost.” Albanski pregovarački tim drži se onoga što im se poručuje iz Stejt departmenta, da je nezavisnost neizbežna i da su i predstojeći pregovori samo nužno zlo u traženju načina “kako da se iz tačke A stigne u tačku B”. To što se izašlo iz Saveta bezbednosti shvaćeno je kao “veliki uspeh, jer je nezavisnost podržana od Amerike i većine zemalja EU”. U raspravi sa prištinskom skupštinom članovi tima obećali su da neće biti progovora o nezavisnosti i da je Ahtisarijev predlog konačan dokument. Fatmir Sejdiju izneo je sedam tačaka kojih treba da se drži pregovarački tim, koje između ostalog uključuju i odredbu da je Kosovo nedeljivo i da se Ahtisarijev plan ne može menjati. Srbima je već poručeno da bi se, ukoliko bi tema bila podela, morao uzeti u obzir i status Preševske doline, čiji je predstavnik već izjavio da će tražiti da taj deo Srbije pripadne Kosovu. Upozoreni su i da bi se moglo pregovarati o ratnoj odšteti i drugim neprijatnim temama, te da bi mogli da izgube i ono što su dobili planom finskog diplomate. Kontakt-grupa je odavno isključila mogućnost podele, ali u novoj situaciji u kojoj nezavisnost više nije tako izvesna, iz diplomatskih krugova se poručuje da je moguća svaka varijanta o kojoj se slože Srbi i Albanci, kao i da bi neka buduća situacija na terenu možda mogla da vrati u igru i opcije na koje se do sada nije računalo. Albanski politički vrh ima ozbiljan problem sa svojim biračima, kojima pred izbore, koji će se održati u novembru, treba da objasni zašto se izbori ne održavaju na nezavisnom Kosovu, kako je bilo hiljadu puta obećano. Zato se sada obećava da će se na Dan zastave, 28. novembra, kada Albanija obeležava dan nezavisnosti, i Kosovo proglasiti nezavisnim. Ali to neće moći da učine bez saglasnosti Vašingtona i Brisela, a na takvu saglasnost očigledno će morati još da sačekaju. Albanski političari nikako ne bi želeli da se proces vrati u Savet bezbednosti, računajući da će Kontakt-grupa sama doneti odluku, ali bez Saveta bezbednosti evropske zemlje ne mogu da postignu jedinstvo, koje je ionako pod znakom pitanja. U međuvremenu, rehabilitaciji Ahtisarijevog plana nadaju se i albanski zapadni saveznici, računajući da bi posle još jednih neuspelih pregovora to bio put kojim bi se obezbedila nezavisnost. Diplomatska borba vodiće se unutar zemalja EU, kako bi se “obezbedila kritična masa potrebna za podršku nezavisnosti”. Novooformljena trojka ima dva predstavnika zemalja čiji su stavovi poznati, a Evropa se nalazi u nešto komplikovanijem položaju i rizikuje unutrašnji sukob. Uvođenje Rusije u tim trebalo bi da olakša proces, ali se već strahuje da bi mogla da iskoristi mogućnost da poveća razdor među članicama EU. Strah od Rusije, istina, povećava se srazmerno procentu gasa koji isporučuje, ali raskol među članicama Unije kada je reč o Kosovu nije uvezen sa gasom, već bi se pre moglo reći da je došao s druge strane okeana. Put iz “iz tačke A u tačku B” po svemu sudeći će potrajati. U međuvremenu, albanski partneri pokušavaju da nađu način da umire svoje štićenike. Tako ih je Ričard Holbruk podsetio da je i Izrael 1948. godine proglasio državu koju su SAD odmah priznale. Posmatrajući današnji Izrael, a možda i vraćajući se unazad svih šezdeset godina, čini se da je to možda najbolji argument protiv kosovske nezavisnosti.