Srbi krivi za sve

Državni vrh Hrvatske je ove godine u Kninu obavio jedan od najnezahvalnijih političkih poslova. Dvanaest godina posle operacije „Oluja”, kojom je zemlja ponovo povezala svoj sever i jug, rešila se neželjenih stanovnika i utonula u nacionalno samozadovoljstvo, predsednici Republike, vlade i parlamenta opet su morali da se bore za poželjnu sliku tadašnjih događaja. Predsednik Stjepan Mesić politički razmišlja drugačije od premijera Ive Sanadera, čija se vizija Hrvatske razlikuje od one koju je devedesetih priželjkivao šef hrvatskog parlamenta Vladimir Šeks. Sve troje su se na Kninskoj tvrđavi složili da su za rat u bivšoj Jugoslaviji, a onda i za progon 250.000 stanovnika Kninske krajine srpske nacionalnosti, krivi Srbi. Srbi u Hrvatskoj i Srbi u Srbiji, Srbi u dijaspori i Srbi u Beogradu, a pogotovo jedan mrtav čovek – Slobodan Milošević. Mada je reč o crno-beloj slici hrvatskih i srpskih sukoba u Hrvatskoj iz devedesetih godina, u predizbornoj godini bilo je mnogo teže uspostaviti tako oštre kontraste boja nego ranije. Kako zbog političkih tenzija u unutrašnjoj politici zvaničnog Zagreba, tako i zbog činjenice da je domaći establišment konačno shvatio da Srbija nije tako daleko kako se čini i da ono što se događa u Beogradu ima veći ili manji uticaj na ono što se događa u Zagrebu. Pogotovo u prilikama poput proslave vojnopolicijske akcije „Oluja” iz avgusta 1995. godine o kojoj dve zemlje imaju različita mišljenja. Upravo zato je iz starog političkog rečnika ratnog doba opet izvučen mrtvi Slobodan Milošević. I Stjepanu Mesiću, i Ivi Sanaderu i Vladimiru Šeksu je, čak i posle dvanaest godina, bilo mnogo lakše da govore o njemu, nego o aktuelnom predsedniku Srbije Borisu Tadiću. Politički umeren, obrazovan i za ovdašnja očekivanja skoro neželjeno tolerantan sagovornik, za Hrvatsku uvek krije iznenađenja koja joj se ne dopadaju. Domaćim političarima, koji su Borisa Tadića u Kninu ugostili prošle godine i s njim obišli „srpska” i „hrvatska” sela kninskog zaleđa, bilo je teško da od njega ponovo naprave poželjnog nacionalnog neprijatelja. Upravo suprotno, Tadić je u Hrvatskoj u svim prilikama, i doslovno i metaforički, dočekan razlamanjem pogače i zrnima soli. Kako u Kninu prošle godine, tako i u Zagrebu gde je ove godine na energetskoj konferenciji zemalja jugoistočne Evrope ponovio da je Kosovo integralni deo Srbije. A onda su njegove reči iz crkve Svetog Marka u Beogradu, gde su upaljene sveće za stradale u „Oluji”, uznemirile Zagreb. Brzinom munje aktivirala se priča u koju i u Hrvatskoj veruje sve manji deo politički zainteresovane populacije. Srbi, dakle, ne samo da su sami drsko napustili svoje kuće u Hrvatskoj, nego su još drskije odbili da poslušaju predsednika Franju Tuđmana koji ih je nekoliko puta molio da to ne čine. Naivnost ove konstrukcije učestalo je dovođena u pitanje tzv. brionskim stenogramima iz kojih se lako očitava da je namera tadašnjeg državnog i vojnog vrha zemlje bila da Srbi odu milom ili silom i da se više nikada ne vrate. Paljenje njihovih kuća i odmazda nad onima koji nisu mogli ili nisu želeli da odu, stavila je na Tuđmanovu Hrvatsku stigmu koje ni današnja, znatno tolerantnija, razumnija i umerenija politika nije u stanju da se reši. Predizborna godina i nagli uspon socijaldemokratije u Hrvatskoj dodatno su zakomplikovali stvari. Dve vodeće stranke, vladajuća Hrvatska demokratska zajednica premijera Ive Sanadera i Socijaldemokratska partija Zorana Milanovića primorane su da se bore i za desne i za leve glasače, što rezultira neobičnim kompromisima i bizarnim izjavama. Jedna od njih je i izjava s levice, šta god taj pojam podrazumevao u posttranzicijskim zemljama poput Hrvatske, da glavni operativac „Oluje”, haški zatvorenik Ante Gotovina, nije kriv za ono što se nad srpskim stanovništvom tog kraja dešavalo. Tu je i neobična metamorfoza žestokih desničara Sinjske krajine koji su godinama, neumorno i prostački, vređali predsednika Stjepana Mesića, da bi ove godine, sa ulica Sinja u vreme tradicionalnog alkarskog takmičenja, po njemu bacali cvetne latice! Hrvatska je ove godine u Kninu i u Sinju zaista učinila nemoguće. Slavila je važan datum u svom političkom kalendaru – Dan domovinske zahvalnosti – a branila se od svih posledica koje je datum 5. avgusta 1995. godine doneo njenim stanovnicima. Javno isprovociran pitanjem čelnika Srba u Hrvatskoj dr Milorada Pupovca šta Hrvatska zapravo svake godine slavi u Kninu, premijer Ivo Sanader odgovorio je da slavi pobedu nad okupatorima. Pragmatičan odgovor nije proizveo očekivane političke bodove. Predstavnici Srba u Hrvatskoj, osim nekolicine poslanika u Gradskoj skupštini Knina, ni ove godine nisu došli da proslave dan kad su njihovi sunarodnici u kolonama napuštali Hrvatsku praćeni vređanjima, napadima i odmazdama. A mediji u Hrvatskoj doneli su i naizgled šokantna otkrića da je većina eksponiranih „heroja Oluje” zapravo niz optuženika za ratne zločine ili pokojnika čija je smrt onemogućila iste optužnice. Kao primer uzeta je slika splitske „Slobodne Dalmacije” objavljena početkom avgusta 1995. godine. Tadašnji predsednik Franjo Tuđman na njoj je okružen grupom ljudi u maskirnim uniformama, a iznad njihove glave na Kninskoj tvrđavi leprša se golema nacionalna trobojnica. Tuđmana su tada zvali i „hrvatski Yordž Vašington”, a njegova vojna strategija i „državnička mudrost” dobile su natprirodne dimenzije, dok su laskanja medijatora javnog mnjenja ostala antologijski primeri samoponižavanja. Dvanaest godina kasnije Tuđman je za dobar deo javnosti primer mrzovoljnog autokrate i svi znaju da bi, da je poživeo, delio sudbinu Slobodana Miloševića u Hagu. Globalno uzevši, Hrvatska je pred evropskim zapadom relativno spretno sakrila svoje ratne repove, ali je svake godine sve vidljivije koliko joj je ta poza neudobna i neprijatna. Ovogodišnja proslava „Oluje” svela se zato na predizborni manevar rivalskih partija pozicije i opozicije i nezahvalan pokušaj da se prikriju činjenice kojih se urbana Hrvatska danas stidi. Nacionalne budnice odavno su otpevane. Ko se probudio, brzo je uvideo da je „okretanje na drugu stranu” teži i nezahvalniji posao nego što se mislilo.