Zaista, lekcije bez pokrića

Eto, i to sam konačno dočekao. I poslednji pretendent na rad u ambasadi u Sloveniji (početkom 2000-ih) kome želje nisu ispunjene oglasio se optužbama protiv mene. Na moju sreću, i u ovom slučaju neistinitim. Ipak sam (mada mi je jedan ozbiljan čovek iz Ministarstva spoljnih poslova rekao: „Kad te u novinama napadne Kolja Seratlić, to ti samo još više diže ugled u Ministarstvu”) odlučio da odgovorim – ne zbog sadržaja, nego zbog načina na koji se to radi, odnosno hipokrizije kojom se banalni, lični, motivi kamufliraju u navodno principijelne, „nacionalne”. A zašto ne odgovoriti (i) zbog sadržaja? Pa jednostavno zato što se radi o galimatijasu besmislica i grubih uvreda jučerašnjih kolega („diplomate sa ulice” koji se, bukvalno, „tuku” po DKP-ima). Mislim da je, ipak, važnije osvrnuti se na neistine kao metod diskvalifikacije ljudi, a koje Seratlić u pismu iznosi bilo uopšteno (o „hiljadama i hiljadama Srba u rasejanju” kojima je, navodno, bio zabranjen pristup u naša diplomatska i konzularna predstavništva; o novcu dijaspore koji je „nestao bez traga” – čemu „su doprineli razni Viskovići u skoro svim DKP-ima”), bilo u odnosu na mene (o Srbima koji su, „za sve vrijeme /mog/ ambasadorovanja u Qubljani tražili njegovo povlačenje”; o tome da /Visković/ „ništa nije preduzeo kada je Slovenija 2002. protjerala hiljade tzv. Južnjaka i oduzela im državljanstvo”; o „pukom posmatraču” na za naše interese važnim skupovima). Nemoguće je, naime, da Seratlić, kao čovek koji je radio u Ministarstvu spoljnih poslova, i to na konzularnim pitanjima, ne zna da nikakva instrukcija o zabrani ulaska u naša DKP bilo kome iz dijaspore posle 2000. nije izdata. Što se situacije u Sloveniji tiče, evo, pozivam ga da navede koga od tih ljudi (uključujući i one koji nisu poreklom iz Srbije – jer oko dve trećine Srba u Sloveniji potiču iz BiH) nismo primili, bilo moji tadašnji saradnici u ambasadi, bilo ja lično. On dobro zna i šta je bilo sa sredstvima iz „fonda” dijaspore i da diplomate u DKP-ima posle 2000. ni na koji način nisu time raspolagali. Povodom njegove tvrdnje da su Srbi u Sloveniji „sve vrijeme” tražili moje povlačenje, moram odgovoriti malo opširnije. Pre tačno godinu dana u „Glasu javnosti” se pojavila informacija da ću, navodno, ponovo da budem ambasador i odmah je usledila reakcija: „dobro obavešten izvor iz MSP” je tu istu tvrdnju izneo novinarki (slučajnost?), ali je ona, pošto se nije radilo o „pismima čitalaca”, proverila i u tekstu napisala da su to negirali i tadašnji ministar spoljnih poslova i predstavnici dijaspore u Sloveniji. Zato je naslov teksta bio, na prvi pogled laskav, ali za mene lično jako uvredljiv (a navodim ga po sećanju, jer me mrzi da ponovo tragam po arhivi tog lista), „Ambasador je bio Hrvat, ali je dobro radio”. Neverovatno mi je da Kolja Seratlić, poznat ne samo u MSP-u po svojoj strasti da sve takve informacije sakuplja, to nije pročitao. Dalje ne bih da spekulišem. Wegova tvrdnja, pak, da nisam ništa preduzeo kada je Slovenija „protjerala hiljade tzv. Južnjaka”, potpuna je neistina, jer se zasniva na nečemu što je za svakoga iz MSP-a, zaista moram to nediplomatski reći, notorna glupost. Naime, i laik bi se zapitao da li je moguće da ne samo neki diplomata, nego ni država ne reaguju da se takvo nešto desi. A, naravno, nije se ni desilo. Jer, 2002. godine, koliko me sećanje služi, slovenački organi proterali su 2 (slovima: dva) naša državljana (zbog falsifikovanih isprava i ilegalnog boravka) i mi smo oba puta uložili protest što smo bili obavešteni kad se sve završilo, a ne dok je procedura trajala. Seratlić je „senzacionalno otkriće” verovatno zasnovao na slučaju tzv. izbrisanih, ali onda ili ne zna o čemu govori (što je za nekoga ko se hvali da je radio na tim poslovima frapantno neznanje) ili zna, ali izvrće činjenice (što je ozbiljan indikator moralnih kvaliteta). Iz toga je usledila i izmišljotina da nisam reagovao na probleme „izbrisanih” i da mi je to zamerio „bosanski ambasador”. Mladen Bosić, tadašnji ambasador BiH, na sreću, živ je i u dobrom (fizičkom i mentalnom) zdravlju i lako može posvedočiti da smo o tome puno puta razgovarali, usklađivali stavove i reakcije, pa i zajednički nastupali (upravo prema ambasadorima EU i njenih država članica). A tu su i predstavnici „izbrisanih”, od gospodina Todorovića nadalje, ljudi iz mnogih institucija u Qubljani i, konačno, službeni izveštaji u arhivi MSP-a. Čemu, onda, sve ovo treba Komnenu – Kolji Seratliću? Ostavljajući po strani sve laičke psihološke pristupe, moram reći da je, nažalost, motiv vrlo jasan – osvetoljubivost. Ostaću pri svom principijelnom stavu da ljude, kad god mogu, ne izlažem javnoj poruzi i neću pisati šta mi je sve govorio ne samo o meni nego i o tadašnjoj politici dok me je „vukao za rukav” i po zgradi MSP-a i van nje, tražeći da ide za konzula u Qubljanu, tek što se vratio sa službovanja u jednoj drugoj ambasadi. I, moram priznati, skoro da sam, zbog svoje osetljivosti na socijalne situacije ljudi, naseo na njegovu priču o ozbiljnom porodičnom razlogu zbog kog je u finansijskim neprilikama. No, bilo je u „kući” dovoljno onih koji su ga bolje poznavali i koji su uticali da za konzula ode bolji kandidat, sa čime sam se, naravno, složio. Seratlić je to shvatio kao moju odluku i sada mi „vraća”. Ali, pošto nije prvi u tome, jer sam tu vrstu „lekcije” već naučio, ne uzbuđujem se zbog toga. Qutim se zbog navike te vrste ljudi da takve, lične, motive zaogrću u „brigu” o višim, nacionalnim interesima, i blate druge obraćajući se javnosti, koja često ni ne zna sve činjenice o predmetu takve „brige”. Znam da ljude koji su „u branši” to ne može da dovede u zabludu, ali može mnoge od onih koji nisu. A taj, navodno patriotski i nacionalno brižni manir, zasnovan neretko na ličnim interesima, često je prisutan u našoj javnosti. I zato sam odlučio da reagujem porukom svim „Seratlićima”: zaista, ne držite nam više, pozivajući se na patriotizam, lekcije bez pokrića! Ivo Visković, Beograd