Zakasnela verzija

Predsednik sudskog veća koje je 23. maja presudilo ubicama premijera Zorana Đinđića, sudija Nata Mesarović, još piše obrazloženje svoje presude. Stigla je, kako je nedavno javljeno iz Specijalnog suda, do trista i neke strane. Dugo pisanje dugačkog obrazloženja presude sasvim je razumljivo – proces za ubistvo premijera trajao je tri i po godine (još od decembra 2003), s ogromnim brojem svedoka i dokaza, zbog čega je predmet postao složen koliko je i značajan. Kad pisanje obrazloženja bude završeno i podeljeno učesnicima u postupku, počinje da teče rok od dve nedelje za razmatranje prvostepene presude i eventualnu žalbu drugostepenom organu, Vrhovnom sudu Srbije. Naravno, unapred je potpuno jasno da će ih biti. Medijska priprema ovih žalbi već je počela. Kratkog podsećanja radi, Milorad Ulemek Legija, Zvezdan Jovanović i još 11 optuženih, što pripadnika Jedinice za specijalne operacije što Zemunskog klana, u prvom stepenu osuđeno je na kazne između trideset i maksimalnih četrdeset godina zatvora (izuzetak je Saša Pejaković, koji je za pomaganje posle atentata dobio maksimalnih osam godina). Presuda, koju je kratko (dva sata) tog 23. maja usmeno izložila sudija Mesarović, potvrdila je optužnicu koju je bezmalo četiri godine ranije podneo (tadašnji) specijalni tužilac Jovan Prijić. Premijer Srbije Zoran Đinđić i njegov telohranitelj Milan Veruović pogođeni su hicima ispaljenim iz kancelarije 55 zgrade u Admirala Geprata 14, sve je učinjeno u sklopu zajedničkog zločinačkog poduhvata Milorada Ulemeka Legije i likvidiranih vođa zemunskog kriminalnog klana, Dušana Spasojevića Šiptara i Mileta Lukovića Kuma. No, srpsko specijalno tužilaštvo nije dobilo baš potpunu satisfakciju; ukazano je, naime, na falinku koja proces za ubistvo srpskog premijera prati od samog početka. To je nepostojanje inspiratora zločina od 12. marta 2003. godine, onih koji su – ako ih je bilo – bili iza Legije i Zemunaca. Rene Van der Linden, predsednik Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, kazao je tada: “Nadam se da će se, ukoliko postoje ljudi iza, odgovorni za ubistvo, i oni naći pred licem pravde.” Pa i sama sudija Nata Mesarović je, obraćajući se na kraju “kao građanin i kao sudija”, ukazala na nekoliko čudnih okolnosti koje su ostale nerazjašnjene – isključene kamere ispred zgrade Vlade dva dana pre ubistva; istraga atentata kod “Limesa” i neshvatljiva prijava protiv Dejana Milenkovića Bagzija pisana za falsifikat, iako je “svima bilo jasno” da je reč o pokušaju atentata na premijera; uporno korišćenje nesigurnog ulaza 5 u Vladu umesto potpuno sigurne “četvorke” kojom se automobilom direktno silazi u unutrašnjost zgrade... Blisko je razumu pretpostaviti da je i ovakav stav predsednice sudskog veća uticao da, nedugo zatim, u Specijalnom tužilaštvu bude pokrenuta istraga pozadine ubistva premijera Đinđića. Istraga još traje, nekadašnjem beogradskom okružnom tužiocu Radetu Terziću nedavno je produžen pritvor, i još ćemo videti dokle će nas ta priča dovesti pošto je unapred jasno da Terzić ne može da bude jedini krivac za moć koju je Zemunski klan stekao tokom 2001. i 2002. godine. Odbrana Legije i drugova, naravno, (medijskom) osporavanju presude pristupa sa drugačijih pozicija, bazirajući se uglavnom na već podnetim materijalnim dokazima i svedočenjima. Ruku na srce, prostora za to ima, što ide na dušu i policiji koja je skupljala dokaze i tužiocima koje su ih tako prihvatili. NIN je u više navrata ukazivao na to da su materijalni dokazi i svedočenja korišćeni selektivno; ono što se uklapa prihvaćeno je, sve ostalo ili je izbegnuto ili proglašeno za irelevantno. Karakterističan je primer – jedan među mnogima – to što je ocenjeno da dopunski nalaz iz Vizbadena u potpunosti potvrđuje mišljenje ovdašnjih veštaka balistike i sudske medicine, Milana Kunjadića i Dušana Dunjića, da je pucano iz Gepratove, ali je potpuno zanemareno da su Nemci rekli da je moguće i da je na premijera Đinđića pucano i sa nekog drugog mesta, te njihovo priznanje da uopšte i nisu stručni za medicinski deo ekspertize koji je trebalo da provere. Oglašavajući se u medijima, odbrana je pompezno najavila “obaranje presude”. U iznenadnoj provali tekstova koji se bave atentatom na premijera Đinđića iznete su već poznate nedoumice (nestanak metka koji je pogodio premijera, različite veličine ulaznih rana kod Đinđića i Veruovića, podmetnuti opušci u kancelariji 55 zgrade u Gepratovoj 14...), ali i dve potpuno nove tvrdnje – da je u (navodnom) iznuđivanju iskaza od Zvezdana Jovanovića učestvovao i “misteriozni strani diplomata”, te da je premijer ubijen pucnjem iz unutrašnjosti zgrade Vlade Srbije. Zašto ove tvrdnje nisu iznete za tri i po godine procesa? Naravno, ako postoji iole dokaza za tako nešto. Ili je reč o još jednoj advokatskoj egzibiciji, poput ranijih najava da će se okrenuti nebo i zemlja kada dođe red na odbranu da predlaže dokaze. Pa od svega nije ispalo ništa do neuverljiv pokušaj pružanja alibija okrivljenim, od strane njihovih saboraca iz jedinice. Ipak, sve ovo nipošto ne znači da je prvostepenom presudom otklonjena svaka sumnja u zvanični opis zločina od 12. marta 2003. godine. Naprotiv, elemenata za sumnju i te kako ima, i bez tajanstvenih (ili misterioznih?) diplomata i pucanja iznutra. Ima i načina da se sumnja otkloni, poštenom proverom nekoliko svedočenja i sačuvanih tragova i, naravno, rekonstrukcijom događaja ispred ulaza 5 u Vladu Srbije. Ni Veće sudije Marka Kljajevića, ni ono Nate Mesarović, nisu imali dovoljno hrabrosti to da učine. Na potezu će, uskoro, biti sudije Vrhovnog suda.