Ostrvska verzija Dafimenta

Posle dugog i mučnog grcanja pod opsadom preplašenih štediša, Nortern rok – britanska banka stambena štedionica – ukazala se prošle nedelje s nosom na površini, ali održavana dobačenim pojasom za spasavanje. Banka Engleske je bila prinuđena da zbog nje otvori sef! Prethodnog petka, ukupna suma zatraženih i podignutih uloga (pretežno uz prekid ugovora o oročavanju sredstava) dosegla je milijardu funti. Ministar finansija i Udruženje britanskih bankara pokušali su da stišaju paniku, govoreći da je novac bezbedan. Šalteri filijala ostajali su dostupni i posle radnog vremena. Međutim, uzalud. Činilo se da je red građana pred filijalama sve duži. Sistem raspolaganja novcem posredstvom Interneta bio je blokiran, a u Čeltenhamu jedan bračni par zabarikadirao se u kancelariji s menadžerom lokalne filijale u “ropstvu”. Zahtevali su nazad milion funti svog novca! Britanskoj vladi, njenom ministru i guverneru Engleske banke već pre toga je bilo jasno da se nalaze na bedemu s kojeg se brani londonski Siti, a ne više Nortern rok. Blage krhotine počele su da se uočavaju i na pojedinim drugim fasadama. “Kupi-da-bi-izdavao” kreditor Paragon, požurio je da objavi da je likvidan i da mu pomoć Banke Engleske uopšte neće biti potrebna. Bradford & Bingli i Elajens & Lester javnim saopštenjima su opovrgavali da imaju ikakve probleme. Pitanje je glasilo – šta ako se zarazni strah štediša proširi i na klijentelu drugih banaka? Svako oklevanje u osiguravanju bujice keš-isplata Nortern roka pretilo je dovođenjem u pitanje ugleda britanskih banaka uopšte. Banka Engleske posegla je za klauzulom “poslednjeg izlaza”. Objavljeno je da je obim njene pozajmice Nortern roku “bez krajnjeg ograničenja”. Drugim rečima, keš novac iz trezora dopremaće se sve do isplate i poslednjeg zatraženog penija. Razumljivo – uz teške udarce po troškovima SOS pozajmljivanja. Kamate kojima će štedionica platiti za dobačeno uže uvek su iznad najnepovoljnijih tržišnih. Dakle, neko će morati to krvavo da nadoknadi. Prvi dan prošle nedelje osvanuo je sa svetlom na horizontu. Navala na isplatne šaltere popustila je vidno. U sredu, novine su javile da je pred filijalama Nortern roka “više televizijskih kamermana nego klijenata”. Među ovima, već i “povratnika” – onih koji su doneli novac kući, sredili haotične utiske i onda odlučili da vrate pare na račun. Minulo je. More se smirilo. Štedionica je objavila da će ulagače osloboditi naplate kaznenih odbijanja za pre vremena raskinute ugovore, ako ovi vrate novac na račune (zaključno s 5. oktobrom). Međutim, brod je oštećen. Posada je zauzeta reparacijama. Ali, dok se čeka da se nazre hoće li to uopšte više biti “onaj Nortern rok”, ili olupina za koju će neko sada ponuditi polovinu cene (i preuzeti je), u javnosti se odgonetaju uzroci udesa. Šta je to što je bilo rizično u njenoj plovidbi vodama finansija? Da li je to trulež u politici banke, ili je banka u truleži sistema? Šta će se dogoditi ako veštački naduvavan balon stalnog porasta cena kuća i stanova u Londonu, Kentu i “večno zelenoj” Engleskoj uopšte jedanput pukne? Jer, sve što se proizvede, ima neku cenu i cena s protokom vremena upotrebe biva manja – osim kada je reč o kućama i stanovima, čija je cena sve vreme u porastu. I to već trideset godina. Banke su urasle u sistem veštački podsticane tražnje, olako ponuđenim i olako odobravanim pozajmicama, često bez stvarnog založnog pokrića. Šta bi se zbilo ako cene na tržištu nekim čudom u nekom trenutku pođu u susret stvarnim i masovno obezvrede zalog enormnih stambenih zajmova? Od čega bi se oni naplatili? Broj pitanja narasta zbog osećaja da u ideologiji potrošnje postoji nešto ekonomski nezdravo. Ne može izaći na dobro ako nekog namamljuju da potroši dve, na samo jednu zarađenu funtu – tobožnjim olakšicama kroz poček i plaćanje u ratama. Psihološki tempirana propaganda podstiče masovni osećaj “neodložne potrebe” za objektivno nepotrebnim stvarima. Za novim autom, novim krpama, novim igračkama... Jer, zašto se odricati, ako banka spremno kreditira!? Cele mesečne zarade pretapaju se u anuitete s kamatama. Gradi se sopstveni lažni utisak da se uspešno živi nepripadajućim životom bogatijih. Tek iznenadni gubitak posla ili odluka poslodavca da smanji zarade vraćaju žrtvu u stvarnost – ali plenidbe stanova i kuća ne oglašavaju se u bankarskim reklamama. Ameriku je nedavno zapljusnuo talas plenidbe zbog docnje u otplati skupih stambenih zajmova. Tržište nepokretnosti pokazalo je znake stagniranja. Nortern rok je jedan postotak kapitala ubacio i u američke stambene zajmove. Da li je to “udarilo” u englesku banku? Žiri publike i stručnjaka odgovara odrečno. Banku je u mišolovku uvukla laka zarada na kamatama. Pozajmljivala je na tržištu kapitala, a onda tim kapitalom kreditirala kupce kod kuće, u Britaniji. Zarađivala je u razlici između isplaćenih i naplaćenih interesnih stopa. Igra se razvila i dobila u zamahu. A tek samo jedna četvrtina kapitala je zapravo bila tu pod rukom, pokrivena štednjom na računima građana. Onda je neko anoniman “zviznuo pištaljkom”, u znak prekida čarolije. Neko je iz nekih razloga poželeo da proda svoje akcije Nortern roka. Neko drugi je sledio primer. Neko treći takođe, i krivulja vrednosti akcija Nortern roka na berzi pošla je nosom naniže. Vlasnici štednih računa čitaju berzanske izveštaje. Wih zanima “zdravlje” banke kojoj su poverili novac. Videvši da se vrednost bančinih akcija otapa, došli su pred šalter i potražili svoje uloge. Nortern rok je požurio tamo gde je uvek išao po kapital – na tržište. Kad tamo, gle – nikog spremnog da pozajmi tražena sredstva. Akcije banke obrušile su se još dalje, za trideset odsto. Ali to je onda dovelo pred šaltere i sve preostale štediše. Izlaz je nestao u magli. Sada predstoji razduživati se Banci Engleske i uveravati štediše u finansijsko zdravlje. Međutim, tu je prokleti puls pod kontrolom berze. Neizvesna sudbina banke motiviše pitanja o širem smislu igre sa otplatama ima li joj kraja?