Poslednji pozdrav

Nisam poznavao pokojnog Nenada Bogdanovića. I da sam se našao u prilici, potrudio bih se da to nekako izbegnem. Sa političarima na funkciji opštim isključivo medijskim putem, uz malu pomoć olovke. Zato i ne zalazim u televizijske debatne klubove. Tankih sam živaca. Sada kada Bogdanovića više nema, pomalo žalim zbog svega rečenog. Teši me donekle saznanje da je to njemu sada poslednja rupa na svirali. Jer, ako ćemo pravo, Nenad je ipak bio moj gradonačelnik. A poznato je da se vazda deklarišem kao Beograđanin po zanimanju. Pišem čak i knjige o gradu u kome sam, izuzimajući neka turistička putovanja, proveo čitav svoj život, preživevši onolike ratove i bombardovanja. Doduše, za svog gradonačelničkog života Bogdanović nije dostigao slavu svojih kolega Luškova ili Đulijanija, koji su, sticajem raznih okolnosti, zbog neke nacionalne tragedije ili tako nešto, postali istorijske ličnosti. Ipak, Bogdanović će ostati zapisan u hronici naših života samom činjenicom da je bio gradonačelnik jednog megapolisa. Biti gradonačelnik je presuda bez suda i bez abolicije. Dok drugi političari, poslanici, ministri ili ambasadori, bivaju slavljeni ili proklinjani zbog svoje rečitosti na bazi uglavnom praznih obećanja, gradonačelnik je prinuđen da se konkretno bavi kanalizacijom, poplavama i sličnim ugodnim delatnostima. Ako ga se zbog toga sete o praznicima – lepo; ako ga o praznicima preskoče – opet lepo. Lordmer grada u kome živi praktično trećina srpskog stanovništva, sa budžetom koji je za svaku palanku noćna mora, jeste, faktički gledano, treća ličnost u državi, ali mu se to retko priznaje. Tako da je njegova odluka o ulasku u Gradsku kuću teško razumljiva običnom smrtniku. Tome valja dodati da je Bogdanović bio prvi beogradski gradonačelnik izabran na tu funkciju neposrednim izborima. Sva je prilika da će ostati i poslednji. Jer, kako čujem, lordmera ubuduće neće birati građani, stanovnici Beograda, već će ga opet izglasati odbornička većina. A blizu je pameti da ta većina neće aklamovati nekog ljutog opozicionara. U Beogradu kohabitacije više neće biti. Nema čoveka koji bi mogao da se snađe pri takvom rasporedu snaga. Da budem iskren, nisam ove godine proživeo kao Bogdanovićev politički istomišljenik. Nikako mi nije moglo biti simpatično to što se, budući izabran za gradonačelnika, nije odrekao poslaničkog imuniteta. To je ziheraški sukob interesa. On je njemu bio potreban kao zaštita ukoliko jednom dođe čas da položi račune zbog, recimo, epohalnog kašnjenja u izgradnji drumske obilaznice oko Beograda, za još jedno prolongiranje radova u Prokopu, a o lakom metrou i mostu preko Ade ciganlije da i ne govorimo. Uostalom, niko nije savršen. Naročito u situaciji kada biti gradonačelnik nije politička funkcija pod pokroviteljstvom mudrog rukovodstva. Vreme Branka Pešića je prošlo. Delimično. Ako gradonačelnika biraju građani, njegove saradnike bira politička partija čiji je član. Izbor se obično pokaže kao pogrešan, što je blagi pleonazam za katastrofu. U oproštajnim rečima nad Bogdanovićevim odrom to nije pominjano. S pravom. O pokojniku sve najlepše. Pa je tako rečeno da je Bogdanović za svog mandata uspeo da jedan devastirani grad, koliko juče surovo bombardovan, pretvori u metropolu vrednu da se u njoj poživi. Ne znam šta o tome misle oni naseljeni u kartonskom slamu ispod Gazele. Možda i njih raduje da, dok sakupljaju sekundarne sirovine, hodaju ulicama koje su, kako-tako, dovedene u red. S druge strane, nije bilo terorističkih ataka, nema više demonstracija, inflacija je podnošljiva, tržni centri niču kao pečurke posle kiše, nema nestanka struje, katkad se nađe mesto u autobusu i tome slično. Valjda je u tome bio razlog da se pokojniku pripiše u zaslugu odluka nadležnog evropskog foruma kako je Beograd grad budućnosti. Nemam ništa protiv toga. Ali, svaki grad nesporne prošlosti jeste ujedno i grad budućnosti. Pod uslovom da se reši mafijaških obračuna i kriminalnih klanova ili političara lepljivih prstiju. Doduše, ni u Wujorku nije ništa bolje. A tek u Londonu! I tako, Nenad Bogdanović je otišao, izgubivši svoju poslednju bitku protiv neizlečive bolesti. Dan pre nego što je smešten u bolnicu, odigrao je egzibicioni meč sa Novakom Đokovićem i pobedio. Wegova smrt je težak udarac za porodicu, prijatelje i saradnike. Beograd ga je dostojno ispratio na večni počinak. Tamo gde je sada, biće miran. Jer, što je uradio – uradio je. Osim toga, niko se neće otimati za njegovo političko nasleđe. Jednom je rečeno da se vrednosti nekog čoveka najbolje shvataju tek posle njegove smrti. Bogdanovićeva vrednost je u tome što iza sebe nije ostavio one koji će se busati u grudi kao jedini baštinici njegove testamentarne volje.