Mora li pobednik u opoziciju

U Kijevu ništa novo – na vanrednim parlamentarnim izborima ponovo su svi pobedili i niko ne može sam da formira vladu. Još dok su se brojali glasovi, Julija Timošenko je objavila svoju pobedu. I mada je uskoro postalo jasno da više glasova ima partija regiona premijera Janukoviča, oduševljenje nije splasnulo. Lider “narandžaste revolucije”, lepa Julija, izjavljuje da će formirati vladu s tradicionalnim gubitnikom svih postrevolucionarnih izbora, partijom predsednika Ukrajine Viktorom Juščenkom, koja je osvojila manje od 15 odsto glasova. I ovi izbori su potvrdili da je Ukrajina duboko podeljena zemlja – polovina naroda je proruski raspoložena, druga je prozapadna. Nije malo onih koji veruju da nije daleko dan kada će ta podela biti i ozvaničena promenom granica. Prema još uvek nezvaničnim podacima, na osnovu 99,22 procenta izbrojanih glasova, partija regiona dobila je 34,21 posto, blok Julije Timošenko 30,83, a ko će sastaviti vladu, odlučiće predsednik Juščenko čija je koalicija Naša Ukrajina – Narodna samoodbrana, dobila 14,22 procenata – premijer će postati onaj ko s njim napravi koaliciju. Kad se ne bi znalo iskustvo prve postrevolucione vlade, kojom je rukovodila Julija Timošenko, moglo bi se reći da je najlogičnija koalicija koju bi napravili predsednik Juščenko i ekspremijerka Julija. U noći posle izbora “narandžasta princeza” je objavila svoju ličnu pobedu, “trijumf svih demokratskih snaga” i pozvala Juščenka da odmah počnu da pregovaraju o stvaranju koalicije. Predložila mu je polovinu ministarskih mandata i mesto predsednika parlamenta. Sebi je namenila premijersku fotelju. Teoretski, takva kombinacija je sasvim moguća. Ali nije mnogo verovatno da je stabilna. To je već viđeno 2005. godine, odmah posle narandžaste revolucije kada je Julija postala predsednica vlade a Juščenko predsednik. Posle vrlo kratkog vremena premijerka je smenjena jer se neverovatnom snagom bacila na reviziju privatizacije u korist svojih prijatelja. Weni saradnici tvrde da je naučila lekciju i da stare greške neće ponavljati. Na to upućuje i broj mesta u parlamentu koje nudi Juščenku, a koji je daleko veći nego što obično dobija partija sa dvostruko manje poslanika. Hipotetički postoji i varijanta koalicije Juščenko–Janukovič. O njoj se još uvek javno ne govori, ali s obzirom na to da se zna koliko je Juščenko “alergičan” na svoju bivšu saradnicu, nije teško poverovati da se daleko od očiju javnosti o njoj razgovara. Pogotovu što se zna da su tokom predizborne kampanje Juščenkovi saradnici glavnim neprijateljem smatrali blok Julije Timošenko a ne Janukoviča. Čak su i finansirali pi-ar akcije usmerene protiv “narandžaste princeze”. Ukoliko bi ona postala premijer, predsednik Juščenko bi se pretvorio u čisto protokolarnu ličnost. Teško je poverovati da bi mu se to preterano dopalo. Kao ni njegovom okruženju koje uglavom ne voli Juliju ili je se boji. Za njih je daleko manje zlo sadašnji premijer Janukovič koji će, kako se očekuje, biti spreman na ozbiljne ustupke u eventualnoj koaliciji. Govori se čak i o koaliciji s odloženim dejstvom – najpre se formira vlada s Julijom Timošenko na čelu, kako se ne bi razočarali birači, a posle nekog vremena se ona smenjuje i pravi novi savez. U svakom slučaju, predstoje dugi i teški pregovori. Ako se oni završe bez novih protesta i šatora po ulicama, to će biti prva (prava) pobeda demokratije u Ukrajini.