Živa meta

Ovih dana Vuk Drašković, književnik i političar (može i obrnuto), objavio je svoju knjigu jednostavnog naslova Meta. Koliko ovaj naslov znači, danas, ljudima u Srbiji? Da li se mudri srpski narod seća da je Vuk Drašković više puta zatvaran, prebijan, zajedno sa Danicom, i da je dva puta ubijan – na ibarskom putu, kod Lazarevca, i u Budvi, i da je samo nekim čudom preživeo? Da li se mudri srpski narod seća da je Vuk Drašković deset godina vodio opoziciju, kao predsednik Srpskog pokreta obnove, da je govorio na stotinama mitinga, na kojima je postepeno oslobađao stanovnike Srbije od straha od komunističke vlasti? Sve je manje ljudi koji se toga sećaju, jer Srbi su, zaboga, narod kratkog pamćenja. A kako onda mogu biti nebeski? Knjiga Vuka Draškovića, štampana u pedeset hiljada primeraka, samo je manji deo ove tragedije (fali nama jedan Šekspir), a da je o tragediji jednog naroda reč, govori i vreme u kojem živimo: srušena je jedna, a uspostavljena nova partiokratska država, u kojoj ne važe ni Ustav ni zakoni, nego se dvojica-trojica priučenih glavešina, do pre sedam godina gotovo anonimni, o svemu dogovaraju. Pa bar da su Linkolni? Nema ovde demokratije, ima samo gluposti. Ova vlast ne ume da napiše jedan član Ustavnog zakona, a da to bude jasno. Mudri srpski birači i dalje glasaju za one koji su doneli zakon o nacionalizaciji (Đinđić, Đelić, Vlahović), opljačkali društvenu svojinu koju su prodali malom broju ljudi i stvorili stotine tajkuna i jednog giganta monopolistu. Niko se ne buni, nema protesta, trgovi stoje pusti, nema ko da govori. A i kome. To je uvek tako kad Ciganin Huso postane paša. Naš sagovornik Vuk Drašković kaže da se nije borio za ovakvu Srbiju. Ne vredi, ostao je u manjini. Ali i dodaje kako će ovo još dugo potrajati, a onda će doći do loma: poniženi će se uspraviti, a tajkuni će doživeti vartolomejsku noć. Koliko ste dugo pisali knjigu? - Knjiga se pisala sama, od osamdesetih pa do danas, a sam čin pisanja trajao je nekoliko meseci. Knjige koje dolaze iz mašte pišu se i po deset godina, a kad se što doživi, onda pisanje, čini se, ide brže. - Pa ono što se doživi je iznad mašte. Zato ide brže. I tu se slažem sa Dostojevskim da nijedan pisac ne može da izmisli ono što je u stanju da režira život. Kako ste se osećali kad ste rešili da sve to što ste doživeli u poslednjih petnaestak godina stavite na papir? - Jedva sam se odlučio da pišem. Morao sam zbog kolone onih koji su ubijeni zbog toga što su bili sa mnom, zbog nekoliko stotina hiljada ljudi koji su deceniju celu išli za mnom i zbog desetina hiljada njih koji su hapšeni, zlostavljani, gubili posao ili su morali da napuste Srbiju. Sad mi je lakše, jer uviđam da bi mi bilo mnogo teže da knjigu nisam napisao. Vi ste opisali, u svojoj knjizi, kako je nastao Srpski pokret obnove. Koliko je osnivača SPO-a danas u SPO-u? - Ako za dan nastanka Srpskog pokreta obnove uzmemo 8. jun 1990. godine, nakon raskola sa Vojislavom Šešeljem, onda je u tom osnivanju učestvovalo mnogo njih, od kojih većina danas ili već odavno nije u Srpskom pokretu obnove. Nešto slično događalo se i drugim strankama. Nije to slučaj samo u Srbiji; ljudi se nađu, dogovore da urade nešto veliko, a onda, kad to krene, posvađaju se i svako na svoju stranu. - Srpski pokret obnove razlikovao se od drugih stranaka po tome što se rađao sam, spontano. Čelni ljudi drugih stranaka išli su po Srbiji i skupljali ljude za svoje prve odbore. Nema mesta u Srbiji koje, takoreći, za petnaest dana po osnivanju Srpskog pokreta obnove nije imalo svoje odbore, a da pri tome nisam ni znao da se održavaju te izborne skupštine, da se formiraju odbori. To je nicalo samo od sebe na jednoj velikoj veri, na jednoj velikoj nadi i snovima. Bio je jedan miting u Nišu gde je bilo sto hiljada ljudi i tu ste govorili o tome šta čeka Srbiju ako Milošević uskoro ne padne sa vlasti. Onda ste dali jednu šaljivu izjavu da je od tih sto hiljada ljudi bar pedeset hiljada bilo tada za SPO, a kad ste završili govor, da je devedeset posto ljudi okrenulo vama leđa. - To je tačno. Šokirala ih je istina koju oni nisu mogli da prepoznaju. I uplašila ih je. Ako u oktobru 1990. godine ljudi čuju da će se raspasti Jugoslavija i to u krvi, da će pri njenom krvavom raspadu Slobodan Milošević udesiti da izgubimo i Prvi i Drugi balkanski rat i Prvi svetski rat, koje je na početku 20. veka dobila Srpska vojska, da će narod – žrtva genocida u očima sveta biti proglašen za genocidni, da će nam biti zavedene međunarodne sankcije i da ćemo se na kraju naći pod međunarodnim bombama neke „balkanske oluje”, kako sam rekao, onda je – pošten da budem – i razumljiv šok ljudi koji su to čuli i slušali sa nevericom i koji su posle toga rešili da mi okrenu leđa. Strah od istine koja je pedeset godina pre toga surovo proganjana i kažnjavana? - Ja imam jednu drugu dijagnozu koju saopštavam u knjizi – često se i pored vode skapava od žeđi. I pored mora umirete od žeđi jer je voda preslana. Pored istina, ako su prezasoljene, ljudi ostaju žedni istine i sanjaju laž i traže laž. To je jedno od objašnjenja. Dobro, ja sam čovek mnogih mana i grešaka, ali istinito svedočim da od osamdesetih do danas nikada nisam kažnjavan za te mane i greške, nego sam kažnjavan za svoje vrline. Na šta mislite? - Smatrao sam da su moje najveće vrline te što nikada nisam hteo da lažem, što nisam hteo da svoj politički uspon gradim na projektima koji će druge ljude terati u nesreću, u pogibije, u izbeglištvo, u bedu, što nisam hteo da glupost proglašavam za pamet i što sam se klonio prostakluka i primitivnog govorenja u svom političkom delovanju. Ispostavilo se, međutim, da su te najveće vrline, kako sam smatrao, od većine ljudi u Srbiji prihvaćene kao najveće mane, pa sada mogu da kažem da svaka vrlina, izgleda, ima svoju zasluženu kaznu. LJudi, koji su, valjda, sebe smatrali modernistima, nadrealistima, dadaistima... zamerali su da je Vuk suviše epski čovek, kao da srpska nacija u svom književnom blagu nema razvijenu epiku. Meni to deluje paradoksalno da čovek koji govori epski, a ep je u istoriji od Homera do Getea bio jako važan i poštovan, u epskoj Srbiji bude grđen i kažnjavan zbog toga? - Čini mi se da dajem odgovor na to pitanje u samoj knjizi, pre svega u onoj priči o Joakimu Vujiću, knjazu Milošu i mečki koja igra. Budimo pošteni pa priznajmo sami sebi da je u našoj celokupnoj istoriji ogromna većina ljudi bila odano zagledana u dolinu i u plevu u dolini i zagriženo orna da ruši nacionalne vrhove i ljude na tim vrhovima. Prihvatala ih je tek kada bi ti ljudi umrli ili kada bi bili ubijeni. To književno govorenje, epsko govorenje, mnogo me je koštalo u Srbiji koja je volela psovku. Pa, evo, i danas najpopularniji ministri i političari su uglavnom oni koji koriste rečnik kakav se ne čuje ni u drumskim mehanama. Ja sam govorio – u Šumadiju, u Pomoravlje, na izvor po vodu, da vidite kako se stvarala srpska država i kako se širila srpska država i kako se u surovim vremenima pribavljalo prijateljstvo i savezništvo moćnih. Većina je tumačila da je to isprazni govor, a sa oduševljenjem klicala onima koji su govorili da je papa đubre, da su američka, britanska ili francuska vlada pederske vlade i da ne nabrajam dalje. Pored tih koji su imali rečnik psovački, danas prolaze dobro i oni koji najkrupnije lažu, nastupaju kao cirkuzanti ili jedva sastavljaju rečenicu s rečenicom. - Bosna gori, krv se lije do kolena, srpsko ime na međunarodnom stubu srama, a vođa jedne partije koja je doživljavala tada zvezdani uspon i podržavala te i takve ratove, u Skupštini Jugoslavije stiče slavu pričom da je Dragoljub Mićunović negde posle Drugog svetskog rata jahao popa. To je ta vašarska mečka koja se rado prihvata. Kada smo išli u sunovrat, u razbijanje države, u najveću nacionalnu nesreću i bedu, u međunarodni prezir, ovde se klicalo bajkama o švedskom standardu i psovali su me i mrzeli ljudi kada bih se rugao lažima o naftnim nalazištima u Stigu ili kada bih se rugao političarima, komentatorima koji su ubeđivali narod da ćemo polomiti NATO jer imamo Teslino tajno oružje. Prvi ozbiljniji uspeh napravila je koalicija Zajedno. Ona je, po velikoj zimi, osamdeset i osam dana „radila”. Čini se da ste vi bili jedan od lidera te koalicije, na mitinzima... - Ima nekih koji kažu da jesam, ali je mnogo više onih koji me i ne spominju, jer hoće da nisam. Koliko puta smo posle 5. oktobra 2000. godine gledali filmove o 9. martu u kojima su makaze izbacile mene ili o tromesečnim demonstracijama gde ima svih, samo nema mene. To je kao onaj Vrhovni štab na Visu, čuvena slika ali nema Đilasa. - Jeste. Kao čovek koji je rado čitao Dostojevskog, da li ste se ikada trudili da u životu budete malo psiholog; drugim rečima, da prepoznate čoveka brže nego što vam zabije nož u leđa? - Pa jesam, ali nisam hteo da budem talac psihologije većine. Posle niškog govora u hotelu „Nais” ja kažem mojim najbližim saradnicima da su mnoge sitne kapi kiše uništile najsnažnije građevine, a da je SPO na meti i sitne i krupne kiše i svakojakih podvala i da će to sigurno da nam nanese veliku, veliku štetu. Od prvog dana, od prvog mitinga režim je koristio sve svoje fabrike laži, sve svoje stručnjake za mržnju, za glasine, da bi na kraju angažovao i eskadrone za ubijanje protiv nas. Istovremeno, nema stranke u opoziciji kojoj nismo bili meta njihove zavisti, pakosti, laži, a često i mržnje. Naravno, brutalnost režima prema nama je bila uvek neuporedivo veća, ali nije uspela da slomi ni Srpski pokret obnove ni mene. Ispostavilo se da su ona koplja iz blizine, hitnuta rukama saveznika, bila najotrovnija i odigrala odlučujuću ulogu u rušenju Srpskog pokreta obnove. Naravno, to je bio jedan najraštimovaniji orkestar koji sam štimovao, čak na kraju i uz pomoć spajalica, jer mnogi nisu hteli da se potpišu na istom papiru sa drugima, pa su se potpisivali na drugom papiru, a ja sam te listove kasnije spojio spajalicama. Tako spojenim liderima DOS-a postao sam glavna meta. Dolazimo do jednog vrlo osetljivog pitanja. Koliko možete, s obzirom na to da Zoran Đinđić više nije živ, da budete kritični prema njemu? - Zbog činjenice da je Zoran ubijen, nisam u knjizi rekao mnogo, mnogo toga što bih inače rekao. Nikada neću saznati zbog čega je on u meni do poslednjeg sata svog života, izgleda, tražio svog najvećeg neprijatelja, a morao je da zna da, u političkom smislu, u Srbiji nije imao nikada većeg prijatelja. Istovremeno, od tog virusa rušenja Vuka da bi se postalo Vuk, bolovali su i svi drugi u opoziciji. Ja sam, pri svemu tome, sve počasti koje je donosila opoziciona borba ukazivao tim svojim političkim saveznicima iz drugih stranaka, a ne ljudima iz svoje stranke. Ako se pošteno prođe kroz sve mitinge od 1990. do 5. oktobra 2000. godine, zagleda u lica na svim binama i tribinama na kojima sam bio, videće se da su ljudi iz Srpskog pokreta obnove bili zanemareni, videće se da nikada nisam sitničario ni oko broja poslaničkih mandata u raspodeli poslaničkih mandata u koalicijama i da su svi ugovori uvek bili na štetu Srpskog pokreta obnove. Do te mere sam preterivao da su iz tog razloga i neki ljudi napuštali SPO i odlazili u druge stranke opozicije da bi se, u koaliciji sa SPO-om, naknadno mogli politički da promovišu i da dođu i do poslaničkih mandata. To je istina. Hamletovski ili ne, ali ponekad je vaša neodlučnost bila kritikovana. Opravdano ili ne? - Niko mene nikada nije toliko izgrdio zbog neodlučnosti marta 1991. da uvedem narod u Skupštinu, kao što sam to učinio ja u ovoj svojoj knjizi. I evo, ni sada ne znam da li je dobro što sam bio neodlučan. Ne znam šta bi bilo da je ušao narod u Skupštinu. Ne znam da li bi iste večeri Skupština bila granatirana, koliko bi bilo mrtvih, kakav bi bio ishod i kako bih mogao da živim pod teretom tolikih smrti koje bih skrivio. Da, ne zaboravimo jednu stvar – 1991. Milošević je najjači. - Tako je. A 2000. godine je on već izgubio izbore. Znači, te demonstracije, 9. mart i taj pohod na TV Bastilju nemaju značaj, jer 1991. godine Milošević ima sve uz sebe – i većinu naroda i policiju i vojsku, a 2000. on je već izgubio izbore. - Miloševića 9. marta 1991. godine podržava najmanje 80 odsto građana Srbije. On uz sebe ne samo da ima kompaktan aparat sile i državne propagande, nego i tek sveže održane predsedničke izbore na kojima je ubedljivo pobedio. I dvesta poslanika u parlamentu. - Naravno. A deset godina kasnije kada se održava završni miting 5. oktobra, on je izbore već izgubio, on je najslabiji, ali tada se sa komandantima njegovog terorističkog režima pravi nagodba, toliko nepotrebna i po Srbiju fatalna, da će nekom istoričaru koji bude pisao o 5. oktobru 2000. godine, recimo za sto godina, biti teško da ne napiše da su junaci 5. oktobra lideri DOS-a, Legija, Radomir Marković i Nebojša Pavković. U stvari, sve se desilo 24. septembra kad je narod glasao. - Naravno. Govorim istinu. Od 1990. godine do 5. oktobra 2000. godine nema nijednog mitinga, nijednih demonstracija protiv Miloševića koje ja nisam vodio. Jedino nisam vodio demonstracije od 5. oktobra i jedino tada je mogao biti napravljen ovakav pakt sa đavolom. Sad se ovi na vlasti dogovaraju kad će biti izbori, kao da se u demokratskim državama oko toga dogovara, a ne postupa po Ustavu. Neverovatno. To liči na sukob. - Niste u pravu kada vam se čini da se događaju nekakvi sukobi među vladajućim strankama ili sukobi između vladajućih proevropskih stranaka i opozicionih antievropskih stranaka. Dešava nam se jedno pozorište, odnosno svi ti sukobi među njima su kobajagi, što bi rekao narod. Srbija je danas pozornica višestranačja sa samo jednom strankom koja zbog interesa, zbog deobe plena, zbog grabeži, zbog rasprodaje Srbije, zbog neograničenih partijskih privilegija i privilegija partiokratije sjedinjuje do neviđenih razmera i desnicu i levicu i parlamentarnu opoziciju i poziciju i one koji vole Ameriku i one koji je mrze, a vole Rusiju i obrnuto. Lider vodeće opozicione stranke jasno za govornicom parlamenta kaže: mi se ovde slažemo u svemu i nemojte misliti da ćemo mi da talasamo i u Skupštini i oko vlade, jer imamo govornicu i direktan televizijski prenos i ne treba nam ništa više. Srbija ćuti, mediji ćute, analitičari ćute pred činjenicom da se praktikuje, evo, i kocka, da se iz šešira izvlači šta će ko da dobije. E, to je moje najveće razočarenje. Nijednog trenutka ne bi mi bilo žao ni Srpskog pokreta obnove ni sebe da je današnja Srbija ona Srbija koju smo toliko sanjali i za koju smo se borili i stradali. Nažalost, ovo nije ta naša Srbija, pokradeni su nam, čak, i nada i snovi. Narod slepo veruje u obećanja... - Često razmišljam o tome šta bi bilo da smo mi na mitinzima od 1990. godine pa nadalje, po medijima, u izbornim kampanjama, obećavali narodu da će dobiti ovo što je Srbija danas. Da li bi se iko od nas usudio da tako nešto ponudi? Znaju to i moji prijatelji koji vode proevropske partije u vladi i u parlamentu. I zbog toga što to znaju, pokušavaju da smisle neku novu priču, neki novi razlog za održavanje postojećeg stanja, pa pričaju narodu da se za ovo mora glasati kako se ne bi vratilo ono. Nevolja je, međutim, u tome što, da parafraziram Bećkovića od pre dvadeset godina, od ovoga čini mi se da teško može biti gore i ono. I ovo, da bi se održalo, plaši narod onim, a ono, da bi sačuvalo ovo, ne čini ništa da se ovo promeni. Znači, i radikali su za ovo? - Kud ćete lagodniju poziciju od njihove: imaju titulu da su najsnažnija partija, najomiljenija, a ovome dodajmo i najbogatija, najprivilegovanija, ali bez ikakvih obaveza i bez ikakve odgovornosti. Naravno da ne žele da se ovo promeni i naravno da žele da ovo potraje što je moguće duže. Ali, kako da ovo objasni demokratskim biračima da je ovo Srbija koju su ti birači hteli, osim što će da ponavlja neumorno da je bilo gore kad je vladalo ono. Pa, dokle će ovo? - Kad ode ovo, otići će i ono, ali ćemo, bojim se, na to čekati duže nego što smo čekali da ode Milošević. Nemoguće je u današnjoj Srbiji raspisati slobodne izbore. Partijski, a tobože nezavisni analitičari i iste takve agencije za istraživanje narodne volje već uveliko prebrojavaju koliko je glasova u drugom krugu predsedničkih izbora dobio Tadić a koliko Nikolić, iako izbori još nisu ni raspisani. Najpre, dakle, manipulatori ubede narod u narodnu volju, a posle narod na izborima kaže da se slaže. Milošević se oslanjao na štule i pendreke, a ovi se oslanjaju obrnuto, masovnije i veštije. Pa, može se reći da ti analitičari i agencije, praktično, biraju i parlament. - Naravno. Naša masa složno glasa da se ništa ne talasa.