Šta je to Jevrejin?

Francuski pisci i filozofi vodili su nedavno žustre polemike o svom budućem predsedniku. No, daleko važniji intelektualni događaj u Francuskoj predstavlja rasprava o delu filozofa Alena Badjua (Alain Badiou). Da budem precizniji: reč je o koordiniranom napadu na njegov misaoni opus. Napad na Badjua započeo je serijom članaka u listu “Mond”. Usledili je lavina tekstova u literarnom časopisu Les temps modernes i, najzad, Erik Marti (Eric Martys) objavio je knjigu “Polemika sa filozofom Alenom Badjuom”, izdavač Gallimard 2007). Crvena nit, koja se provlači kroz sve te napade je u optužbi da je Badju antisemit i da zapravo tiho i nečujno negira holokaust. Napad na Badjua nije došao posle pojava njegovog glavnog, važnog dela “Logika sveta” (Logiljues des Mondes, 2006.) već po publikovanju jedne njegove male knjige. Reč je o njegovim sabranim političkim esejima “Circonstances 3” koje je sastavio zajedno sa Sesil Vinter (Cecile Winter). Tu je, između ostalog, i prilog “O imenu Jevrejin”. U tom eseju Badju kritikuje što se holokaust instrumentalizuje u političke svrhe, te se zalaže da se ponovo oživi jevrejski identitet i to na univerzalnim, opštim osnovama. Predlaže da se izraelsko-palestinski problem reši osnivanjem jedne jedinstvene države. Teze su prouzrokovale strastvenu diskusiju. Ovo je najbolji znak koliko je ta tema važna. U polemici učestvuju pre svega bivši đaci psihoanalitičara Žaka Lakana. Rasprava sadrži i određenu ironičnu notu. Diskusija se, naime, vodi uglavnom između bivših maoista. NJima je nekada pripadao i sam Badju. LJubitelji maoističke ideje bili su i Žan-Klod Milner (Jean-Claude Milner), Bernar-Anri Levi (Bernard-Henri Lévy), Žak-Alen Miler (Jacljues-Alain Miller), Fransoa Renjo (François Regnault) i Alen Finkelkraut (Alain Finkielkraut). Zbog te ideje mnoga prijateljstva su prekinuta, uništena. U srži polemike je pitanje: koji cilj valja da slede političari? Da vode računa o opštim stvarima koje treba, dakle, da se odnose na sve ljude? Ili je cilj političara neki ograničeni, poseban cilj koji, očevidno, mora biti povezan sa određenim identitetom? “Jevrejski maoisti” kažu: “Biti 'Jevrejin' predstavlja taj specijalni slučaj, koji zahteva naročitu brigu. Ovu misao zastupaju oštri Badjuovi kritičari kao Fransoa Renjo. “Jevreji” simbolizuju sve one snage koje se suprotstavljaju globalnim strujanjima. Globalni trend zahteva da se uklone sve prepone i ograničenja. Ime “Jevrejin” označava principijelnu vernost svemu što čovek jeste, što predstavlja njegov identitet. On predstavlja otpor protiv svega što poziva na totalno uklanjanje svih pregrada. On se protivi razvoju, koji ide ka “utapanju” i nestajanju svih stabilnih identiteta i simbola u globalnom, modernom vremenu. Fransoa Renjo prebacuje levici, a iznad svega Alenu Badjuu, da oni od Jevreja zahtevaju – i to u daleko većoj meri nego od ostalih etničkih grupa – da se “odreknu svog imena”, te da traže da Jevreji odustanu od pružanja otpora globalnom trendu, koji ima za cilj da se u njemu “utope” svi identiteti. U liberalnom, multikulturnom svetu svim je grupama, po Renjou, izgleda, dozvoljeno da zadrže svoje identitete – sem Jevrejima. Alen Badju i pristalice odlučno su odbacile kritiku Renjoa i istomišljenika. Oni jednostavno tvrde da žele ostati verni opštim principima. Badju i prijatelji objašnjavaju: “Ova misao valja da ostane i da zastupa univerzalni princip. Ona, dakle, ne treba da dobije nikakav naročit, poseban sadržaj, bez razlike da li je tu reč o etničkoj, religioznoj ili bilo kojoj drugoj stvari.” Badju je zato prosto okrenuo njihovu tezu i tvrdi: „Ko hoće da slobodi postavi granice, taj time priznaje da je projekat emancipacije propao.” I zaista, protivnici Badjua neprestano nas upozoravaju na “totalitarne” opasnosti svakog radikalnog pokreta koji ima za cilj emancipaciju. Oni od nas zahtevaju da prihvatimo konačnost i ograničenost našeg položaja. Jevrejski zakon predstavlja najvažniju meru ove konačnosti. Zbog toga su svi istorijski pokušaji koji su imali za cilj da se ovaj jevrejski zakon premosti i zameni u korist jedne sveopšte, univerzalne ljubavi (da li je tu reč o hrišćanstvu ili staljinizmu), nužno završili u totalitarnom teroru. Jer karakteristika svake totalitarne pojave jeste da odbija da prizna ljudsku konačnost. Jednom rečju: Jevreji i njihova vernost zakonu predstavljaju poslednju prepreku pobedi univerzalnih principa. NJihov zakon suprotstavlja se trendu koji ima za cilj da se ostvare moderno “utapanje” i sjedinjenje, te da tako dođe do savladavanja svih pregrada u jednu sveobuhvatnu jedinstvenu celinu. Oni kritikuju Badjua jer on, navodno, svojim totalitarnim univerzalizmom zahteva takvo rešenje jevrejskog pitanja, koje predstavlja “konačno rešenje” – i vodi uništenju Jevreja. Ovde leži protivrečnost. Jer, zar nije činjenica da su prvoborci za stvar univerzalizma – koje zastupa i Badju – bili upravo Jevreji-ateisti, od Spinoze, preko Marksa, do Frojda? I nije li polemika između opšteg i posebnog, univerzalnog i partikularnog, zapravo rasprava samih Jevreja, odnosno, ne dotiče li se ona samog jevrejskog identiteta? Možda ova čisto jevrejska diskusija danas predstavlja spor koji se tiče sviju nas: ovde je u pitanju sukob između vernosti mesijanskom težnji i obične reaktivne “politike straha”, koja ne želi ništa drugo sem da sačuva sopstveni partikulatni identitet. Da se podsetimo. Jevreji su imali privilegovanu ulogu prilikom stvaranja one delatnosti koju Kant označava kao “javna upotreba uma”. To opet stoji u vezi sa jevrejskom distancom prema svim oblicima državne moći. Ovde ne govorim o apstraktnom i univerzalnom karakteru monoteizma. Skrećem pažnju na činjenicu da se jevrejski intelektualci nikada nisu sasvim uklopili u organsku nacionalno-državnu zajednicu. Time su oni postali simbol i ovaploćenje univerzalizma. Stoga ne iznenađuje da, stvaranjem jevrejske nacionalne države, na scenu stupa nova jevrejska figura: Jevrejin koji odbija da prizna izraelsku državu kao svoju istinsku kuću i dom. Za takvu vrstu Jevreja – a u te se ubraja i Alen Badju – Izrael jeste država prema kojoj se on svesno drži na distanci, jer želi da živi u međuprostoru te države. Zbog toga je on mnogima neprijatan saputnik i postaje meta one vrste razmišljanja koju možemo da imenujemo samo kao “cionistički antisemitizam”. Cionistima on izgleda kao neprijatan, tuđ Jevrejin, jer nosi u sebi “suviše mnogo stranog”, a to opet ometa nacionalnu, državnu zajednicu. No, ovi Jevreji, “Jevreji Jevreja”, koji predstavljaju dostojne potomke Spinoze, danas su možda jedini Jevreji koji neumorno insistiraju na javnoj upotrebi uma i odbijaju da svoju moć rasuđivanja podrede zakonima i mišljenju neke nacionalne države. Istinska pozadina intelektualnog spora se, dakle, lako može naslutiti. Alen Finkelkraut je nedavno Badjuovo delo označio kao “najradikalniju filozofiju nasilja” današnjice i ona je simptomatična i odgovorna zbog “povratka radikala i propasti antitotalitarizma”. Ako bi to bilo tačno, onda bi se time priznalo da je dugogodišnji i mukotrpan rad “antitotalitarnih snaga” – boraca protiv “stare leve misli” – od strane “novih filozofa” (Nouveaux Philosophes) pa i od strane liberalnih neokonzervativaca – propao. Te ideje, prema planovima “novih filozofa”, morale su da budu mrtve, a sada se, eto, pune snage i života vraćaju – među ostalim, i u mišljenju Badjua. Bilo bi, međutim, fatalno, ako bi čovek dozvolio da ga zavaraju antitotalitarna upozorenja protivnika Badjua. U ovoj polemici najvažnije jeste da se, verovatno, sada rešava odnos evropske moderne prema prosvetiteljstvu. Kritičari Badjua zapravo izražavaju duboko nepoverenje prema prosvetiteljstvu. I ne samo to: oni, naime, krivicu za katastrofu XX veka bacaju na “metafiziku Zapada”. Ova metafizika ima izvor u “Platonu i zatim direktno vodi do NATO-a” (ili, tačnije, do gulaga), jer ovaj prelaz od filozofskog pojma totaliteta ka političkom totalitarizmu bio je logičan, nužan i neizbežan. Na ovaj način kritičari Badjua igraju ulogu neke vrste “filozofske policije”. Oni bi hteli da već u Platonovim “Dijalozima” (ili u Rusoovim esejima o društvenom ugovoru) vide predznake i najave političkog zločina. Kada stvar tako gledamo, onda su Badjuovi kritičari zapravo agenti, policajci neke nove zabrane mišljenja, oni tako, da kažemo, predstavljaju “čistače” i cenzore postmodernog liberalizma. Badju, sa druge strane, bez obzira na to koliko se njegova filozofija razlikuje od filozofije Jirgena Habermasa, slaže se s njim u tom pitanju: podržava stvar prosvetiteljstva i njene opšte principe, čije vrednosti ima da važe za sve ljude. Badju veruje da prosvetiteljstvo još nije sasvim iscrplo sve mogućnosti, te da svaka kritika prosvetiteljstva ima da se razume i uradi kao prosvećena samokritika. Za obojicu mislilaca projekat prosvetiteljstva još nije okončan. Svaka nova kriza valja da posluži kao povod da se krene dalje i dublje i istraživanje problema. Ili, da to iskažemo uz pomoć Semjuela Beketa (i njegovog dela “Bezimeni”): “Čovek mora da nastavi sa radom, ja ne mogu da nastavim, čovek mora da nastavi sa radom, dakle, ja ću da nastavim da radim.” Ili, kako bi Badju u svom jedinstvenom, besprimernom i lepom platonskom načinu kazao: „Istinske opšte i oslobađajuće ideje su večne i nište ne može da ih ućutka ili uništi. Čim neko izjavi kako su one mrtve, one se uvek vraćaju i pokazuju da su žive.” Ove ideje su, prema tome, postojale i Badju je samo morao da ih ponovo jasno i glasno izgovori i imenuje. Ovim se antitotalitarno mišljenje pojavilo u pravom svetlu, odnosno u svoj svojoj nesavršenosti kao jedna oportunistička pseudoteorija, koja je usredotočena samo na sopstveno preživljavanje i svoj strah. Ova filozofska polemika sadrži u sebi i prilično jasan provincijalni, francuski ton. On nam otkriva zavist “novih filozofa” kojima nije pošlo za rukom da zainteresuju nekog van Francuske, da se ozbiljno pozabavi njihovom filozofijom. Bernar-Anri Levi nedavno je objavio putopis, sa utiscima o Sjedinjenim Državama. U Americi su njegovu knjigu dočekali sa podsmehom. Rugaju mu se. Jedini zanimljiv aspekt njegove američke turneje – gde je promovisao svoju knjigu – bio je trač da je imao aferu sa Šeron Stoun. Činjenica jeste da su poslednjih godina svega trojica političkih filozofa iz Francuske poznati u anglosaksonskom svetu: Alen Badju, Žak Ransijer i Etijen Balibar. Oni su to i zaslužili. Barem jednom, u njihovom slučaju, istorija se pokazala pravednom. Preveo sa nemačkog Nikola ŽivkoviĆ