Neobičan i dug put ka Nobelu

Za koji dan Doris Lesing će proslaviti 88. rođendan – čini se da Nobelova nagrada za književnost predstavlja pravi i sasvim dobrodošao poklon. Naravno, ne može se reći da dosad nije bila slavljena ni ovenčana nagradama: doduše, odbila je da ponese titulu Dame britanske imperije, uz obrazloženje da ta imperija naprosto više ne postoji. To obrazloženje je sama suština one mešavine strasti, politike i proze koja ju je učinila jednim od najdragocenijih britanskih pisaca. Lesingova je istinski svojevrsna književna pojava, neiscrpna i prkosno jedinstvena, čiji opus broji preko 40 knjiga. NJen život je bio prilično neverovatan, aristotelovskim aršinima mereno. Roditelji su joj Englezi, ali je ona u Englesku došla tek znatno kasnije. Ona je, dakle, emigrant, a njeno pisanje ima senzibilitet nekoga ko je došao sa strane, ko je autsajder. Britanija koju slika u romanima često je neprijatno mesto, njeni stanovnici su suviše egocentrični da bi išta i ikoga primećivali. Spisateljičin otac, ratni vojni invalid iz Prvog svetskog rata, potražio je sreću prvo kao bankarski službenik u Persiji, gde se Doris rodila 1919. godine, a potom kao farmer u Rodeziji; nije imao mnogo poslovnog uspeha i bio je gorak čovek. Lesingova se pobunila protiv strogih edvardijanskih običaja koje je u tuđoj sredini uporno uvodila njena majka i napustila je školu sa 13 godina – bio je to kraj njenog formalnog obrazovanja, iako je nastavila da guta knjige. Sa 15 godina otišla je od kuće, prešla u Solzberi (današnji Harare). U devetnaestoj se udala za državnog činovnika Frenka Vizdama. Nije mogla da izdrži život u koloniji, napustila je muža, sina i ćerku. “Da nisam otišla, odala bih se alkoholu ili bih pala u tešku depresiju. Deluje strašno, ali je za moju decu tada bilo bolje što sam ih napustila”. Ubrzo potom upoznala je Gotfrida Lesinga, ubeđenog komunistu, nemačkog emigranta. Postala je član levičarskog književnog kluba, potom i Komunističke partije. “Normalno da sam prišla komunistima. Oni su jedini ozbiljno čitali. Nije bilo dobre knjige koju nisu pročitali. Bojim se da docnije ni među njima više nije bilo tako”. Udala se za Lesinga i rodila sina. Brak nije dugo trajao i uskoro se sa malim sinom uputila u London. Prvi roman, Trava peva, objavljen 1949. godine označio je njen dolazak na britansko ostrvo i u književnom i u doslovnom smislu – roman je objavljen u Londonu neposredno po njenom odlasku iz tadašnje Rodezije. Ta priča o siromašnom belom farmeru u Africi čija se žena zaljubljuje u njihovog crnog slugu bila je odraz njene zaokupljenosti ulogama crnaca i belaca u Africi i njenog neprestanog interesovanja za to ko su marginalci u jednom društvu. Nikada se nije umorila od iznošenja neugodnih istina u svojim delima; godine 1956. zabranjen joj je ulazak i u Južnu Rodeziju i u Južnu Afriku. Ona sama je te godine, zbog događaja u Mađarskoj, istupila iz Komunističke partije. Marta Kvest objavljena 1952. godine bila je prvi deo sage od pet romana pod naslovom Deca nasilja; Marta Kvest je devojka koja raste na siromašnoj afričkoj farmi i sebe definiše kao buntovnika. U završnom romanu, Gradu sa četiri kapije, Marta dolazi iz Afrike u London. Grad sa četiri kapije objavljen je sedam godina posle, po mnogima, najznačajnijeg romana Doris Lesing, Zlatne beležnice (1962). Priča o razvedenoj književnici Ani Vulf ispričana kroz njene četiri beležnice, od kojih je svaku posvetila nekom zasebnom aspektu svoje ličnosti stilski je izuzetno složena, kao i sama ličnost glavne junakinje koja se lomi, razbija u paramparčad i ponovo sklapa. U drugom tomu svoje autobiografije Lesingova je napisala da je, stvarajući Zlatnu beležnicu, želela da pokaže koliko je opasno “segmentiranje života”. Ana je lik koji pokušava da živi potpuno slobodno – kako je primetio jedan rani kritičar, da živi muški slobodno, što možda bolje od svega objašnjava zbog čega je odnos Doris Lesing sa feminističkim pokretom često bivao uzburkan. Autobiografsko i grozničavo eksperimentalno, to delo je bravurozni portret poljuljane ličnosti, uz mnoštvo nemilosrdnih komentara o psihoanalizi, komunizmu, Engleskoj i Africi, ali i modernoj književnosti. Knjiga je pravi međaš, a teme koje otvara nisu ništa manje važne danas, skoro 50 godina pošto je prvi put objavljena. Iako su i feminizam i komunizam pokazali jasne pretenzije na delo Doris Lesing, ona izbegava da bude svrstana uz neki pokret ili ideologiju, svejedno da li političke ili književne prirode. Odbijala je da se zadovolji jednostavnim odgovorima ili uvreženim klišeima i nikada se nije plašila da je proglase jeretikom. Lesingova je imala faze zaokupljenosti komunizmom, feminizmom, psihoanalizom i sufizmom, što je lenjim kritičarima omogućavalo da je s prezirom etiketiraju kao pukog predstavnika svoga doba. Sve je to samo delimično tačno: njena tvrdoglavost i odsustvo sentimentalnosti omogućili su joj da izbegne zamke pomodnog ludila i spisateljskih niša, formiranih na osnovu žanrovskih, stilskih ili ideoloških kriterijuma. Zbog odsustva romantičnosti njena dela su ponekad teško štivo za čitanje. Čak i njeni najveći poklonici priznaju da joj je stil često nemilosrdan i metalno tvrd, pomalo ravan, ali teško da bi neki mekši i topliji glas mogao uverljivo da prenese “pakao koji se umnožava širom sveta, svuda gde ljudska bića tvore našu civilizaciju”. Godine 1979. počela je da objavljuje i seriju naučne fantastike Kanopus u Argosu, da bi u tim okvirima sarađivala i sa kompozitorom Filipom Glasom, kao autor libreta za operu Stvaranje predstavnika za Planetu 8. I najnovija dela Doris Lesing, kao što su Mara i Dan i Pukotina zadržala su se u alternativnim svetovima. U letos objavljenoj Pukotini, koja je, istina, dobila i dosta negativnih kritika, daje novu sliku istorije ljudskog roda: čovečanstvo su u početku činile samo žene, a sve nevolje su nastale kada su žene odjednom, sasvim neočekivano i neobjašnjivo, počele da rađaju mušku novorođenčad. “Najbolje što o nekome možete reći jeste da se bori”, napisala je Lesingova u Zlatnoj beležnici. Tokom skoro devet decenija, ona je samo to i činila. Upravo piše novu knjigu o tome kako su njeni roditelji mogli da žive i kakvi su ljudi mogli da budu, da nije bilo Prvog svetskog rata, odnosno kako su posle tog rata živeli i kakvi su ljudi postali. “Obična antiratna priča”, kaže književnica koja se očito i dalje bori. Priredila i prevela LJiljana Nedeljković Doris Lesing o sebi i svetu u kome živimo Ispostavilo se da ne verujem u stvari za koje sam bila ubeđena da u njih verujem Kad sam 1949. došla u London svi ljudi koje sam sretala bili su vojnici ili mornari ili nešto slično, tako da su svi sve vreme govorili o ratu. Ta priča o ratu trajala je negde do sredine 50-ih godina. Onda se pojavio novi naraštaj. Taj novi naraštaj nije razumeo rat. Odjednom, više niko nije govorio o ratu. Danas više niko ni u šta ne veruje. Ranije su ljudi na sva ona ratna razaranja reagovali prihvatajući jednu ideju: komunizam. Sada više nema ideologije, sem one koju sadrži religija. Nedavno me je neka televizijska emisija podsetila koliko je američko društvo bilo ustalasano zbog Vijetnamskog rata. Pogledajte današnju Ameriku. Šta se to dogodilo? Kad sam počela da objavljujem 50-ih godina nije bilo nimalo uobičajeno preći iz naturalističke u takozvanu žanrovsku prozu. Danas su sve granice zamagljene. Kad sam ja počinjala naučna fantastika bila je jedan mali, neugledni žanr, koji je imao sasvim malo čitalaca. Danas stvari stoje sasvim drugačije. Uostalom, u šta možete da svrstate recimo Salmana Ruždija? Ili bilo kog južnoameričkog pisca? Većina ljudi se izvuče tako što za njih kaže da su magični realisti. Volela bih da moje naučnofantastične knjige danas imaju onoliko čitalaca koliko su nekad imale. Znate li da je Šikasta bila doslovno shvaćena, tako da je u Americi čak po njoj osnovana jedna komuna. LJudi iz te komune su mi pisali i pitali me “Kada će nas posetiti bogovi?” Odgovorila sam im sasvim jasno: “Slušajte, to nije nikakva kosmologija, to je književna izmišljotina”. Oni su mi ponovo pisali i rekli: “Aha, to znači da nas vi samo testirate”. Sve je nekad bilo sasvim drugačije. Često sam odlazila u San Francisko. Sećam se jedne književne večeri pred velikom, dupke punom dvoranom, kad ustaje neki muškarac i kaže: “Doris, nadam se da više nećeš pisati one suve realistične romane”. Onda ustaje drugi čovek i kaže: “Doris, nadam se da više nećeš traćiti vreme na one sulude naučnofantastične romane”. Potom su svi prisutni počeli da se prepiru. Ne mogu ni da zamislim da se nešto takvo danas dogodi. Uvek mi je bilo teško da shvatim takozvanu seksualnu revoluciju – zato što kad kažete seksualna revolucija to otprilike zvuči kao da pre nje nije bilo toga. Pa u ratu ima seksa! Zato mi se čini da je u šezdesetim godinama bilo loše to što su one zapravo bile vreme koje je usledilo posle Drugog svetskog rata. Bilo je tako mnogo upropaštene dece. A zašto? Zato što im nikada nije bilo toliko dobro. Nikada. Sećam se da je jedan od njihovih vođa ustao i rekao, prilično odvažno: “Vi mislite da ste nešto sasvim posebno. Niste. Samo ste prvo tržište mladih ljudi koje se u svetu pojavilo. Zato ste toliko privilegovani”. Žestoko su ga kritikovali što je to rekao, ali mislim da je bio u pravu. Šezdesete godine bile su sebične i gramzive. Osamdesete, godine tačerizma, bile su potpuno varvarske. Zlatna beležnica je verovatno jednim delom bila toliko popularna zato što je nosila određene feminističke ideje, ali i zato što sam ja u to vreme pisala iz moranja, na to me je silila ogromna energija koju sam posedovala. Bio je to kraj pedesetih godina, ceo moj život je bio u previranju, komunizam se rastakao pred našim očima, i sve se to našlo u mojoj knjizi. Taj energetski naboj koji knjiga nosi jeste ono zbog čega se ona i danas čita, sigurna sam u to. U novijim knjigama više se ne sporim sa idejama. Pretpostavljam da niko neće verovati u to, ali kada sam pisala Zlatnu beležnicu, nisam imala predstavu o tome da pišem jednu feminističku knjigu. Ja sam tu navela sve ono što žene pričaju u svojim kuhinjama. Samo sam beležila. Ali, kad nešto kažete, to nema isti efekat kao kad isto to zapišete. LJudi su se ponašali kao da sam uradila nešto zapanjujuće, a ja sam, kažem, samo beležila kazivanje tadašnjih žena. Taj roman je bio pokušaj da razbijem obrazac; želela sam da razbijem neke oblike svesti i da iskoračim iz njih, da odem još dalje. Dok sam ga pisala, shvatila sam da ne verujem u neke stvari za koje sam bila ubeđena da u njih verujem: tačnije rečeno, da istovremeno gajim neka uverenja i ideje koji su naizgled protivrečni među sobom. Zašto da ne, uostalom? Na kraju krajeva, mi i živimo usred kovitlaca. Nisam feministkinja, uostalom, feministički pokret je sasvim zaokupljen sobom, mogao je mnogo toga da uradi da nije svu energiju posvetio unutrašnjim razmiricama i političarenju. Feministkinje iz šezdesetih godina su o ženama koje nisu imale profesionalnu karijeru govorile kao o nižoj vrsti i time su svim ženama nanele ogromnu štetu. Ali, zaista mislim da su pri postanju sveta muškarci došli posle žena. Tačno je da su doneli nove ideje, ali su oni po pravilu skloni greškama, na njih se ne možete osloniti, ne možete računati na njih. Nekako se još nisu ukorenili. Složićete se da su žene stamene i solidne. Pouzdane su i ukorenjene, čvrsto stoje na zemlji, čak i kada im se to ne dopada. Razmišljam o ekologiji i o tome kako uništavamo planetu, verujem da nam predstoji još jedno ledeno doba, jedno u nizu. Boli me to što je sve što je ljudski rod stvorio nastalo u proteklih deset hiljada godina, većina toga u novije vreme. Ledeno doba će sve to satrti. Sigurno. A onda ćemo morati da krenemo ispočetka, kao i toliko puta do sada. Komunističko nasleđe u antikomunizmu Kako je komunizam antikomunizmu u nasleđe ostavio “političku korektnost” i jezik koji služi tome da se ništa ne kaže Doris Lesing Iako smo svedoci očigledne smrti komunizma, načini mišljenja koji su ili rođeni pod komunizmom ili su komunizmom ojačani još uvek upravljaju našim životima. Nijedan od tih načina mišljenja nije toliko već na prvi pogled prepoznatljiv poput komunističkog nasleđa kao što je to slučaj sa političkom korektnošću Primer prvi: jezik. Nije novina ideja da je komunizam izglobio jezik, a da je, sa jezikom, i misao izmeštena iz ležišta. Postoji komunistički žargon koji je jasno uočljiv već posle jedne jedine rečenice. Samo se mali broj ljudi u Evropi nije svojevremeno našalio na račun “konkretnih koraka”, “protivrečnosti”, “međusobnog prožimanja suprotnosti” i sličnih stvari. Prvi put sam negde tokom pedesetih godina shvatila da te parole koje ubijaju um imaju moć da se raskrile i odlete daleko od svog izvorišta, kada sam u londonskom Tajmsu pročitala članak u kome sam jasno videla takve fraze na delu. “Subotnje demonstracije bile su neoborivi dokaz da je konkretna situacija ...” Reči koje su ranije bile vezane isključivo za levicu i bile zatvorene u njoj kao životinje u toru sada su prešle u opštu upotrebu; sa njima su u opštu upotrebu prešle i ideje. U konzervativnoj i liberalnoj štampi mogli smo čitati cele članke koji su bili marksistički, a da njihovi autori to jednostavno nisu znali. Postoji, međutim, jedan aspekt tog nasleđa koji je mnogo teže uočiti. Još koliko pre pet ili šest godina, Izvestija, Pravda i hiljade drugih komunističkih listova pisani su na jeziku koji je, kako se činilo, imao jedinu svrhu da ispuni što je više mogućno prostora, a da se njime baš ništa stvarno ne kaže. Zbog toga što je, razume se, bilo opasno zauzimati stavove koji bi možda morali da budu branjeni. Sada su svi ti listovi iznova otkrili pravu svrhu jezika. Zato ćemo, avaj, nasleđe mrtvog i ispraznog jezika ovih dana naći u akademskim krugovima, posebno u nekim oblastima sociologije i psihologije. Jedan moj mladi prijatelj iz Severnog Jemena godinama je štedeo kako bi mogao da doputuje u Britaniju i izučava onu granu sociologije koja vas uči kako da širite zapadnu stručnost i znanje neprosvećenim urođenicima. Zamolila sam ga da mi pokaže knjige iz kojih uči, a on mi je pokazao debelu knjižurinu, napisanu tako rđavo i tako ružnim, ispraznim žargonom da ju je zaista bilo teško čitati. Tu je bilo nekoliko stotina strana, a sve ideje sadržane u knjizi lako su mogle da se smeste na desetak stranica. O, da, znam ja da namerna nejasnoća akademskog izraza nije započela s komunizmom – ako ništa drugo, Svift nam je to objasnio – ali komunističko cepidlačenje i preopširnost vuku koren iz nemačkih akademskih krugova. Sada je to postala neka vrsta plesni koja kvari ceo svet. Jedan je od paradoksa našeg doba da se ideje koje su kadre da preobraze naša društva, koje se temelje na uvidu u to kako se ljudsko biće stvarno ponaša i misli, često predstavljaju nerazumljivim, sasvim nečitljivim jezikom. Moćne ideje koje utiču na naše ponašanje mogu se sagledati samo u kratkim rečenicama, čak u frazama – onima koje postaju lajtmotivi. LJudi koji vode intervjue svim piscima postavljaju sledeća pitanja: “Da li mislite da bi pisac trebalo?...”, “Da li su pisci dužni da ...?” Takva pitanja se uvek odnose na politički stav i počivaju na pretpostavci da svi pisci treba da rade jednu te istu stvar, o čemu god da se radi. Fraze “da li bi pisac trebalo ...?” i “da li su pisci dužni da ...?” imaju dugogodišnju istoriju ali ta istorija je, kako izgleda, nepoznata ljudima koji ih tako često i lako koriste. U istu vrstu spada i “posvećenost”, izraz koji je još sasvim nedavno bio toliko moderan. Da li je taj i taj posvećeni pisac? Naslednik “posvećenosti” je “uzdizanje nivoa svesti”. To je već mač sa dve oštrice. LJudi čiji se nivo svesti uzdiže mogu dobiti informacije koje su im sasvim očajnički potrebne i istinski im nedostaju, mogu dobiti moralnu podršku koja im je stvarno nužna. Međutim, taj proces gotovo uvek znači da primalac, đak, dobija samo onu propagandu koju učitelj odobrava. “Uzdizanje nivoa svesti”, baš kao i “posvećenost”, baš kao “politička korektnost” nije ništa drugo do nastavak onog starog siledžijstva, partijskog kursa. Postoji jedan veoma uobičajeni način mišljenja u današnjoj književnoj kritici koji se ne doživljava kao posledica komunizma, ali koji to jeste. Svaki pisac je iskusio da mu kažu kako je roman, priča ili nešto drugo što je napisao “posvećen” ovoj ili onoj temi. Napisala sam priču Peto dete koja je odmah smeštena u fioku rezervisanu za dela o palestinskom problemu, genetskim istraživanjima, feminizmu, antisemitizmu i tako dalje. Tako je jedna novinarka iz Francuske ušetala u moju dnevnu sobu da bi mi, još i pre no što je stigla da sedne, kazala: “Razume se, Peto dete je posvećeno sidi”. Uveravam vas, nema boljeg načina da ubijete razgovor. Ali, ono što je ovde interesantno jeste ta navika uma koja tera ljude da književno delo analiziraju na taj način. Ako im kažete, “da sam želela da pišem o sidi ili o palestinskom problemu onda bih napisala pamflet”, možete biti sigurni da će vas gledati sasvim zapanjeno. A opet, to uverenje da nešto što je, kao književno delo, plod naše uobrazilje, mora da bude “stvarno” posvećeno određenom problemu samo je nasleđe socijalističkog realizma. U toj matrici je frivolno, da ne kažem reakcionarno, napisati priču samo priče radi. Zahtev da priče moraju biti “posvećene nečemu” opet izvire iz komunističkog načina mišljenja, odnosno, ako bismo otišli još koji korak nazad, iz religijskog mišljenja, koje je žudelo za knjigama o tome kako da popravimo sebe, pojednostavljenim i prostodušnim poput reklamnih poruka kojima nas svakodnevno zasipaju. Izraz “politička korektnost” nastao je u vreme kada je komunizam doživljavao propast. Ne verujem da je to bilo slučajno. Ne želim da kažem da su baklju komunizma preuzeli oni koji se bave političkom korektnošću. Želim samo da kažem da su određene misaone navike preuzete, često sasvim nesvesno. Očito je da ima nečeg vrlo privlačnog u tome da drugim ljudima govorite šta treba da rade: ovo objašnjavam sasvim jednostavnim rečima kao da se obraćam predškolskoj deci, umesto da se služim nekim intelektualnijim jezikom, zato što ja to i doživljavam kao ponašanje tipično za predškolski uzrast. Umetnost je – to važi za sve umetnosti u celini gledano – uvek nepredvidljiva, buntovnička i, onda kada je najbolja, sklona je tome da ne bude ugodna. Posebno je književnost vazda delovala vrlo podsticajno na nekakve skupštinske odbore, raznorazne Ždanove, izazivala je prave napade moralizatorstva, ali je, u najgorem slučaju, podsticala i progone. Muči me što politička korektnost, kako izgleda, uopšte ne zna ko su joj prethodnici i uzori; još me više muči što ona to možda zapravo i zna, ali ne haje za to. Ima li politička korektnost i svoju dobru stranu? Da, ima je, zato što nas primorava da preispitamo svoje stavove a to je uvek korisno. Nevolja je samo što se, u svim popularnim pokretima, događa da zaluđenici, ekstremne pristalice tako brzo prestaju da budu ekstremi; rep počinje da juri psa. Na svakog muškarca ili ženu koji mudro i tiho primenjuju neku ideju ne bi li preispitivali njene osnovne pretpostavke, naći ćete bar 20 demagoga čiji je pravi motiv žudnja za vlašću nad drugima, i koji nisu ništa manje demagozi time što sebe doživljavaju kao antirasiste, ili feministe ili već štagod. Jedan moj prijatelj profesor opisuje kako su studenti napuštali časove genetike i bojkotovali predavače čiji se stavovi nisu podudarali sa njihovom ideologijom, pa ih je on pozvao u kabinet da bi razgovarali o toj temi i da bi pogledali video-materijal, kako bi se uverili u stvarne činjenice. Pojavilo se desetak mladih ljudi u tipičnoj uniformi sastavljenoj od farmerki i majci, seli su i ćutali dok im je on govorio, upirući pogled u zemlju dok je puštao video-snimak da bi potom, svi kao jedan, strojevim korakom napustili kabinet. Verovatno bi bili šokirani da znaju da je to bila demonstracija koja je pravi odraz komunističkog ponašanja, vizuelno prikazanje zatvorenog i neprobojnog uma mladih komunističkih aktivista. U Britaniji neprestano imamo prilike da vidimo kako u gradskim skupštinama ili u školskim savetima grupe lovaca na veštice progone nekog direktora škole ili nastavnika, primenjujući pri tom krajnje prljavu i često surovu taktiku. Oni tvrde da su njihove žrtve rasisti ili da su u nekom drugom smislu reakcionarni. U takvim situacijama se uvek iznova pokaže da je kampanja bila nepravična. Sigurna sam da milioni ljudi kojima je ispod nogu izvučen tepih komunizma grozničavo traže – možda i nesvesno – neku novu dogmu. (The New York Times, 26. jun 1992. godine)