Martina je u danu odvedena iz jedinog doma koji zna: Ko je dozvolio da četvorogodišnje dete postane talac birokratije

Srbija se opet diže na noge, novim povodom. Žitelji Bačke Topole, Srbobrana, Malog Iđoša... svakodnevno protestuju zbog „nepravde koja je zadesila hraniteljsku porodicu Ozorak i njihovu štićenicu, četvorogodišnju Martinu“. Umesto transparenata oni nose plišane mede i lutke Pepe Praseta, jer su to Martinine najdraže igračke. „Hvala im na podršci“, kroz plač kaže Erika, koja je devojčicu podigla „od dva i po kila mesa“, odnosno – od devetog dana života.

U domu Erikinog sina Šandora kao da je produžen dan žalosti otkad se malena tu ne oglašava svojim zvonkim dečjim smehom. Suze oblivaju ne samo Erikino lice, već i obraze njene osmogodišnje unuke Petre, dok se Šandor čvrsto drži, ali uz tešku mušku muku. Svoju pažnju usmerava na devetomesečnu ćerkicu Maju, Petrinu sestru, jer mu je supruga Andrea na poslu. Erikin muž Šandor takođe je trenutno odsutan.

Ovde su se skupili nakon zabrane četrdesetosmočasovnog pristupa Martini, izrečene u prošli utorak, ali je zajedništvo njihov primarni princip u svakoj situaciji. Erika još nema snage da se vrati kući, odakle su u sredu ujutru dete odvele dve službenice Centra za socijalni rad iz Bačke Topole, gde Ozorakovi žive generacijama. I gde su predanim radom izgradili solidan imetak, sa sve poljoprivrednim gazdinstvom. Mera empatije izražena je i u broju sakupljenih uličnih pasa, kojih ima sedam.

Izostalo sve - od obuke, do nadozora

Jedina tema na dnevnom redu je Martina o kojoj pričaju međusobno, kao i za medije. Film odmotavaju unatraške, pa vele da je Centar devojčicu hteo da uzme i dan ranije, ali su „izvršitelje“ u tom činu sprečili okupljeni građani, prijatelji i komšije. U stvari, „uspeh“ je postignut tek iz trećeg puta, budući da je ista namera ispoljena i u subotu (14. oktobra). Te večeri je Erika odvela Martinu u službu Hitne pomoći zbog povišene temperature, a posledice turbulentnih događaja koji su je tako malu snašli. Njihova svrha je zakonska, usvojenje devojčice, ali se način čini brutalnim. Jer, hraniteljstvo, iako privremena mera smeštaja dece bez roditeljskog staranja koja često prethodi usvojenju, stvara duboke emotivne veze između onih koji dele svakodnevicu.

Erika je u ovaj status ušla nesrećnim spletom životnih okolnosti. Pogibijom njenog brata, pre 21 godinu, za njim je ostala njegova kći Anita i još troje dece iz prvog braka njegove supruge. U dogovoru s njom, porodica Ozorak je prihvatila Anitu koja je i inače rado boravila u njihovom domaćinstvu, pa joj je ovo ublažilo traumu. „Nakon nekog vremena otišla sam da ovo ozvaničim u Centar za socijalni rad, koji mi je ponudio da budem hraniteljka, ali i novčanu nadoknadu koja ide uz tu ulogu“, priča Erika. Novac je odbila, smatrajući posve neumesnim da ga prima za nešto „najprirodnije“ – staranje o svojoj bratanici.

NIN / Zoran Ilić

Nakon dva meseca pozvali su je ponovo u ovu ustanovu, gde je potpisala „papir koji nije ni pročitala“, puna poverenja u državne institucije. Ispostavilo se da je to rešenje kojim je postala Anitina starateljka i hraniteljka, premda nije prošla obaveznu obuku. „Da bi neko lice postalo hranitelj, ono mora najpre da podnese zahtev nadležnom centru za socijalni rad, da dostavi potrebnu dokumentaciju i prođe kroz program pripreme koji sprovodi Centar za porodični smeštaj i usvojenje“, objašnjava Marija Sara Jovanović, advokat za porodično pravo. Ista ustanova je zadužena i da prati rad hranitelja, obaveštavajući nadležni centar za socijalni rad o eventualnim problemima, ona dodaje.

U ovom slučaju, sve nabrojano je izostalo, od obuke do nadzora, sve iako je Erika „ušla u registar hranitelja“. Hraniteljske dužnosti njoj su se podrazumevale, pa je Anita imala „sve najbolje“. Prispele uplate Ozorakovi su čuvali za budućnost tada četvorogodinje devojčice. Iz te kuće Anita se i udala, dobivši u miraz drugu kuću, svoje babe. A onda...

„Dobro se sećam, bio je petak, 5. decembar 2019, kad je zazvonio telefon. Iz Centra za socijalni rad su javili da imaju problem oko jednog deteta koje je bilo ostavljeno u porodilištu“, kaže Erika. Svi drugi hranitelji odbili su da preuzmu bebu od svega šest dana, domovi za smeštaj takve dece bili su prepuni, pa je ona bila slamka spasa socijalnoj službi. „Moje srce je odmah reklo ’da’, ali sam morala da se dogovorim sa ukućanima koji su momentalno jednoglasno pristali. Tokom vikenda smo obavili sve pripreme, i Martinu je u ponedeljak dočekala sva moguća oprema, garderoba, igračke...“, ona ističe.

Martina namah postala mezimče cele porodice

Sitna poput vekne hleba, prinova je namah postala mezimče cele porodice, a posebno četiri godine od nje starije Petre. „Zato ona po ceo dan za njom plače, i spava s njenom pidžamom“, Erika opisuje bol svoje unuke. Povremeno se one zagrle, uzajamno se tešeći, pa i Petra naprasno odrasta.

Novi ugovor je ozakonio Erikin status Martinine hraniteljke i starateljke, ali je druga funkcija docnije preneta na Eriku Popović iz Centra za socijalni rad. Ne mareći za formalnosti, Ozorakovi su činili sve da bebica postane član familije, pa su priređene i babine. Tada se prvi put javio crv sumnje, primedbom jednog komšije da „ovo neće ići kao sa Anitom“. Pritom je mislio da država neće dozvoliti da hranitelji Martinu izvedu na put, kao što je bilo sa Erikinom bratanicom.

Obuzeta strahom, Erika je ubrzo otišla u Centar za socijalni rad da se podrobnije raspita. Ovde je saznala da biološka majka devojčice ima prava da se blagovremeno predomisli i odustane od odricanja od roditeljstva. To je mirno prihvatila smatrajući da je svakom detetu najbolje u biološkoj porodici. Ukoliko se ovo ne desi, Martina će ići na usvojenje, kako su Eriku obavestili, što je nagnalo da se odmah prijavi za tu „dužnost i privilegiju“. „Tada mi je objašnjeno da muž i ja za ovo nismo podobni s obzirom na to da smo od deteta stariji više od 45 godina. Kada sam pitala da li moj sin može da bude Martinin usvojitelj, rečeno mi je da ni on nema takva prava jer ima svoju decu“, obrazlaže Erika.

Prvo se pravilo sprovodi zbog stava države da starosna razlika veća od navedene, ograničava potencijalne usvojitelje „da isprate dete u svim fazama odrastanja i adekvatno odgovore na sve njegove razvojne potrebe“. Drugi je propis fleksibilniji, i od njega ima odstupanja, ali ne i u Šandorovom slučaju. Za njega je Jasmina Zimonjić, direktorka Centra za socijalni rad iz Bačke Topole za NIN potvrdila „da se nikad nije obraćao ovom organu starateljstva sa zahtevom za usvojenje deteta“. „Pa kako da se obrati, kad su ga unapred proglasili neodgovarajućim“, Erika protestuje.

Prema navodima Biserke Krpić, bivše javne tužiteljke, a sada jedne od advokata Ozorakovih, ni navedena starosna granica nije uvek presudna, te postoji niz primera oborenih sudskih odluka koje su se tog ograničenja striktno držale. Zato je, po njenom savetu, Erika uložila žalbu na rešenje Centra po kome ona ne može da bude Martinina usvojiteljka.

Nesvesna furtutme što se oko nje digla, devojčica je rasla, da bi se kroz godinu dana javila njena baba, sa željom da je upozna. „Naravno da se tome nismo protivili, pa ni kasnijoj želji njene majke i tetke da je vide. Ništa od nje nismo skrivali, pa smo svakog člana njene biološke porodice nazivali pravim imenom“, navodi Erika, koju je Martina zvala „babom“. Da se odnos razvio, sigurno bi naučila da „babu“ od „babe“ razluči.

Ali, više od tih par susreta ničeg nije bilo, pa se život opet vratio u normalu, uključujući i izostanak nadzora hranitelja od strane socijalne službe. „Nazvali su svega nekoliko puta dok nije napunila dve i po godine“, svedoči naša sagovornica. U tom sledećem (vrlo odloženom) viđenju, u Centru su bili decidirani: detetu mora da se reši status, ali ne usvojenjem od strane Erike i njenog supruga, i to zbog godina, kako rekosmo.

Unapred izgubljena bitka

Godine ipak nisu bile zakonska prepreka da im se uskoro ponudi nova beba na hraniteljstvo. Sada se radilo o novorođenčetu maloletne majke, pa je i o njoj trebalo da se postaraju do njenog punoletstva. „I na to bismo pristali, samo da nam ostave Martinu“, Erika naglašava. Međutim, to je bila unapred izgubljena bitka, budući da je već bio pokrenut postupak za prekid njenog hraniteljskog smeštaja kod Ozorakovih.

U maju ove godine Centar za socijalni rad je izabrao odgovarajući par usvojitelja. Sledilo je nekoliko susreta njih i deteta, prvo na sat vremena, drugi i treći put na tri sata, a četvrti na pet časova. Mesto „primopredaje“ bio je Centar, gde je Erika prvi put malenu i sačekala. U narednim prilikama, Martinu je do Ozorakovih dovodila direktorka Zimonjić, što je devojčici stvorilo utisak da je njeni najmiliji „više ne vole“.

U stvari, svaki put je ona bila sve uznemirenija i sve odsutnija. „Martina je veoma osetljivo dete, pa je zbog naše nervoze počela da piški u gaće, da sve lošije govori, pa smo je vodili kod dečjeg psihologa, pedagoga i defektologa koji su svi potvrdili da je ovo posledica stresa“, objašnjava naša sagovornica. „U poslednjem navratu, nakon što je došla kući ona je ridala satima, zaronjena u jastuk“, Erika svoju tvrdnju ilustruje snimkom sa mobilnog. Potresni prizor se kosio sa tvrdnjama Zimonjićeve da se devojčica „lepo provela sa budućim usvojiteljima“. „Kad smo je pozvali da utvrdimo u čemu je stvar, ona je rekla – kad se dete umori (od plača, prim. nov.) – zaspaće. I to mi je baš ’u najboljem interesu deteta’“, Erika ironično komentariše mantru socijalnih službi.

NIN / Zoran Ilić

Ta briga o Martininom „najboljem interesu“ ušla je u poslednju fazu pretprošle subote, događajem sa početka teksta. U službu Hitne pomoći, odmah posle nje i devojčice pod temperaturom, stigla je i Zimonjićeva sa još jednom službenicom Centra, i u pratnji dva policajca. Tu se stvorio i Šandor, sve snimio i postavio na društvene mreže, kako je i organizovana straža par dana kasnije, kada je najavljeno Martinino odvođenje.

Istog jutra, Erika, njen suprug i sin, privedeni su u stanicu MUP-a, gde su satima odvojeno davali izjave, „kao najgori kriminalci“. Tada im je priprećena i kazna zatvora od 30 dana ako ne predaju dete, i određena mera zabrane da mu se približe u narednih 48 časova. „Direktorku Centra sam molila da Martinu ne odvode tokom noći, već tek ujutru, kad se probudi i doručkuje“, kaže hraniteljka, kojoj je ugovor istekao 25. oktobra - nedelju dana nakon što je devojčica odvedena. Centar nije uzeo u obzir ni pravo na žalbu koja se može podneti 15 dana nakon prestanka ugovora, a koju je Erika odmah podnela. „Otišla je, a da se sa njom nisam oprostila“, opet plače Erika.

„Mi nemamo mogućnost da saznamo gde je ona sada, pa nas nagriza sumnja da su je odveli u inostranstvo“, ona navodi. Tu sumnju su u njima probudile komšije i prijatelji, kao i onu koja se tiče „moguće prodaje, kao što je bilo u slučaju nestalih beba“. Podsećamo: uprkos presudi Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu iz 2014, Srbija nije ni pokušala da rasvetli navodnu smrt između šest i deset hiljada novorođenčadi u srpskim porodilištima tokom poslednje četiri decenije, za koje se podozreva da su žrtve trgovine na crnom tržištu.

Da li je Martina žrtva svog „najboljeg interesa“?

Zvanično, mesto trenutnog Monikinog prebivališta je Centar za socijalni rad, kako je saznala Erika. Ova ustanova za NIN tvrdi da je dete „u porodici usvojitelja u cilju međusobnog prilagođavanja“.

Uz sve pobrojane opstrukcije, Ozorakovi ne gube nadu da će se „sve na kraju dobro završiti“, u pravom Martininom „najboljem interesu“. Jer, njihove komšije i prijatelji pokrenuli su peticiju da se devojčica vrati porodici koja je o njoj do sada brinula Peticiju je potpisalo preko 8.400 građana Bačke Topole, Subotice i dijaspore. Na sudu će od značaja biti i nekoliko primera gde su usvojitelji bili stariji više od 45 godina od usvojenog deteta, kao i fakat da je Erika u zakonskom roku podnela molbu da joj se produži hraniteljski status.

Što se tiče bačkotopoličkog Centra za socijalni rad, za njih je cela ova stvar završena, što za naš list potvrđuju odlukom Pokrajinskog sekretarijata za socijalnu politiku, demografiju i ravnopravnost polova u Novom Sadu. Ta služba očito ne računa na upornost porodice Ozorak, koja „neće odustati“, do poslednje mrve snage i poslednjeg novčića.

Šta misli i kako se oseća mala Martina niko ne zna osim ljudi iz Centra (eventualno). Da li je ona žrtva svog „najboljeg interesa“? Koliko će lečiti rane usled osećaja odbacivanja? Da li će moći da se snađe kao talac domaćih zakona i njihovog brutalnog sprovođenja? Hoće li joj jednog dana značiti to što je zbog nje ustala Srbija? Dokle će ridati zaronjena u lutku Pepe Praseta, koju je jedinu sa sobom ponela?