Poljoprivrednik čiju su kuću blokirali lokalni moćnici SNS u Bavaništu: "Ne vidim svrhu života ako sagnem glavu"

Mama, medicinska sestra, godinu do penzije, čitav život radi sa tim doktorima koji su ispred naše kuće, sa crnim kapuljačama na glavama u društvu lokalnih direktora javnih preduzeća. Napolju je mrak i ta grupa muškaraca, lokalnih moćnika SNS-a, sprečava suprugu da decu odvede kod lekara i izađe iz kuće. 

Telefon zvoni neprekidno. Javljaju se ljudi iz čitave Srbije, poručuju da će ujutru biti tu. Dolaze da odbrane moju porodicu od lokalnih moćnika. 

Mama prikriva uznemirenost. Zvoni i njen telefon, koleginice, koje su članice SNS-a, preteći kažu: „Ne moraš sutra na posao.“  Šta se događalo nekoliko meseci ranije i te noći i jutra za NIN govori Jovan Jovanov, poljoprivrednik iz Bavaništa, gde je za dlaku sprečen sukob od kojeg strepimo, sukob jednog dela naroda sa drugim. 

Bila je to suštinska, dubinska izdaja… 
… Izdaja društva, da. 

Prema lojalnom pojedincu?
Tako je. Prema mojoj mami, supruzi, deci, jedno tri, drugo pet godina i meni. Još jednu stvar ću vam reći, molim vas da to ne izostavite, važno je. Želeo sam da se sve to završi do jutra jer mnogo je ljudi došlo ispred moje kuće, spremnih da brane moju porodicu, javljali su se iz čitave Srbije da kreću i da su do jutra tu sa traktorima. Javljali su se i oni koj nisu poljoprivrednici. Čitava Srbija. Plašio sam se jutra. Ja sam poljoprivrednik, nisam tu da rušim vlast, želeo sam samo pregovore i dijalog za nadležnima oko egzistencijalnih pitanja poljoprivrednika. Želeo sam da se sve brzo okonča, da ne dođe cela Srbija, i da ispred moje kuće, iz ovog mesta, Bavaništa, ne krene nešto što ne bi trebalo da bude. Obični smo, seoski ljudi, koji se bore za egzistenciju porodice i mogućnost da živimo na selu, tu gde su rođeni naši očevi, dedovi… 

Očigledno se političari plaše seljaka i njihove reakcije? Zašto provociraju sukob?

U maju su nam samo zamazali oči. Neke potkupili. Strašno je da nas bilo ko drži na ivici sukoba. Provociraju nas lokalni moćnici širom Srbije i lako može doći do reakcije. Mi smo već imali sukobe. 

Ja narode Balkana smatram jednim, pa smo i tu uspeli da između sebe napravimo glupost tako da ne bi nam to bilo ništa strano da se sukobimo među sobom, ali ne želim da razmišljam o tome jer nisam ja taj koji bi pokrenuo bilo šta. Za razumni sam protest, poziv na dijalog, molbu, pa koliko god da me neko puta prevari, ne želim silom da odgovorim. Ni na silu ne želim da odgovorim silom, a videli ste šta su radili pred mojom kućom. Večito nas varaju i mi smo već navikli na to. Živimo s tim da skupljamo mrvice, ali sada je drugačija situacija, stariji se polako sklanjaju, došli su mladi poljoprivrednici koji vode udruženja poljoprivrednika i bore se za svoja prava. Ja sam jedan od njih. Nisam ja nikakav vođa bunta poljoprivrednika, već predsednik udruženja Složni Pidikanci, kako nas, ljude iz ovog mesta zovu - Pidikanci. 

Mi smo oni koji nikada ne bi otišli iz sela, kojima mirisi detinjstva ostaju zauvek važni. Volimo prirodu, polje, ujutru oko 4, pred svitanje, kada idete u polje, sunce tek izlazi i vidite rosu, isparava zemlja, e, taj miris zemlje, to je meni lepo i važno, kamin u kom pucketaju cepanice, jesen a u polju se ore, zemlja prevrće, leti žito, pre žetve, pucketa zrno ujutru rano, kako se zagreva vlat. Volim da moja deca odrastu na kajmaku tek pokupljenom, osoljenom mirođijom na vrućem hlebu, kao što je baka spremala a otac donosio vruć hleb meni. 

To veče, šta se događalo?

Otišao sam u protestnu vožnju za Pančevo. Sve je bilo uigrano, kao i obično, mi smo blokirali traktorima prilaz rafineriji, policija je blokirala nas. Danima protestujemo zbog nepoštovanja dogovora potpisanog u maju sa Ministarstvom poljoprivrede. Zamazali su nam oči, sa nekima se nagodili. I tada su jednog poljoprivrednika iz sela koji ima farmu stoke blokirali kao mene sada. Prošlo je ćutke. Nije prijavio. Ja sam tada dobijao pretnje koje sam prijavio, i tada je trebalo da se desi što se desilo sad, ali su me neki ljudi spasli. Ovog dana bilo je drugačije. Predveče me supruga pozvala uplašena, rekla da se ispred naše kuće parkiralo puno automobila, da mora kod lekara sa decom i da ne može da izađe. Uključila je viber i video sam ljude sa kapuljačama ispred kuće. Pozvao sam policiju u Pančevu, prebacili su poziv na Kovin, i prijavio sam događaj. Seli smo u taksi, traktore ostavili na putu sa strane i vratili se za Bavanište gde je ispred kuće stajalo njih dvadesetak. Automobilima su blokirali prilaz. 

Inače poznajete te ljude, srećete ih u selu?

Da. Kasnije sam video da se mrežama proširila SMS poruka kojom se pozivaju lokalni rukovodioci SNS-a i javnih preduzeća da blokiraju moju kuću. U našoj opštini, taj lanac tih ljudi koji misle da mogu sve, izbušen je. Ima onih koji ne misle da je ispravno to što rade. Oni su prosledili mrežama SMS poruku predsednice opštine Kovin, Sanje, koja poziva sve direktore firmi javnih preduzeća iz Kovina i lokalne SNS rukovodioce da dođu da podrže svoje ljude u blokadi moje kuće. Bilo je 10 šefova mesnih odbora iz naše opštine u prvim redovima a iza njih direktori javnih preduzeća sa crnim kapuljačama. Kako se okupljao sve veći broj meštana, mnogi sa traktorima, videli su da nije prijatno i pokušali da postanu neprimetni, njih 12 direktora. Bilo je mračno. Velika gužva. Direktori javnih preduzeća, doktori, stajali su u masi, nosili su kapuljače, kape, tu je bio direktor Komunalca, iz opštine Kovin, i mnogi drugi. 

Bila je tu i policija?

Patrola je došla sat i po nakon što sam ih pozvao. Kada su seljani blokirali traktorima automobile lokalnih moćnika pojavile su se još dve ali niko nije smeo da skloni taj jedan automobil ni metar. Saobraćajna policija je bila pozvana sa šlep službom iz Pančeva, rečeno je da dolaze, ali ih nije bilo. Policija je sve vreme stajala sa strane i ništa nije preduzimala. E, onda su meštani sa traktorima rekli: „Ako vi nećete da sklonite automobile, mi ćemo.“ 

Kada sam došao iz Pančeva, snimao sam sve telefonom, govorili su da su na javnoj površini, i da nema potrebe da se sklanjaju. I da su dobili naređenje samo tu da stoje, ali da nije bitno od koga je naredba stigla. 

Kada su ih blokirali traktorima meštani, rekli su da se povlače, a ja sam tražio da se izvine mojoj supruzi. I izvinjavali su se. Za razliku od njih, ja nisam pripadnik, niti simpatizer nijedne stranke, niti sam to ikada bio. Imam 33 godine i sve zlo koje nas je snašlo poslednjih 30 godina napravili su baš političari i zato ne volim politiku. Možemo reći da su svi oni jednaki, samo ovi na vlasti su nam odgovorni i primoran sam sa njima da pregovaram oko svoje egzistencije. 
 

Kako su tih vaših 33 godine izgledale u vašem selu?

Sestra, otac, majka… Kada je otac doživeo infarkt, i fizički više nije mogao, sa 17 godina preuzeo sam da vodim domaćinstvo, naravno, uz njegove savete. 

Kako mladić sa 17 godina preuzima vođenje poljoprivrednog domaćinstva?

Ako nešto želite, imate karakter da ne odustajete, to nije problem.. Otac je davao savete, ali često sam kao mlad bio svojeglav, išao glavom kroz zid. I nakon što mi je otac umro tokom pandemije, deda-stric je tu koji me savetuje, komuniciram, slušam pametne ljude, idem na predavanja koja organizuje Poljoprivredni fakultet, na seminare na Tari, svake godine po sedam dana…

Bavio sam se odbojkom 20 godina, imam sportsko srce, sportsku disciplinu da ne odustajem i srpski inat. Napredovao sam, ne nešto puno, koliko bih voleo, ali imam čist obraz i ostaće neukaljan. 

I dalje dajete prednost selu u odnosu na grad?

Ne shvatam ljude koji idu u grad, možda grad ima nekih prednosti, ali svoje selo, kuću nikada ne bih menjao. Za mene je protraćen život ako se ne borim za svoje. Moja ulaganja su velika, veliki je i rizik, život mi nije ravna linija, ali ne vidim svrhu ako sagnem glavu, motam kabl, dođem kući sa nekom minimalnom zaradom, budem tu dva, tri sata, spavanje i sutra ponovo. 

Mislite da će selo opstati?

Mnogi su odustali i motaju kablove, ne isplati se da obrađuju hektare zemlje a uvek na gubitku zbog pogrešne agrarne politike poslednjih 20 godina. Ona uništava poljoprivredu i selo, ali još se nadam u zaokret ka boljim vremenima. Sa dobrim pravilima za tri, četiri godine možemo krenuti nabolje i odlazak mladih sa sela u grad biće smanjen.

Kako uvesti prava pravila kada su vama pred dom došli lokalni moćnici sa crnim kapuljačama na glavi jer protestujete?

Slažem se. Ali izborićemo se. 

Da li ste se uplašili?

Kada imate dobre ljude pored sebe, savetnike, ljude iz sveta poljoprivrede, novinarstva, kojima verujete, ništa nije tako strašno. Celo udruženje je uz mene stalo, njih 40, a i čitavo selo, i gotovo čitava Srbija. 

Ministarka čim je stupila na funkciju rekla je da će uz uvođenje e-Agrara poljoprivrednicima biti isplaćivana sredstva u „normalnom“ roku? 

Normalni rok je da subvencije za 2023. još nisu svima isplaćene. 

Da li ste u maju na pregovorima sa Vladom dobili objašnjenje zašto je hrana tako skupa u zemlji koja može da hrani Evropu?

Zašto uvozimo paradajz iz Albanije…
Tadžikistana… Iz Kine beli luk…

Kažu da se kineski luk gaji na zagađenom zemljištu i da ima tragova otrovnih hemikalija?

Bavim se poljoprivredom, kao i otac i dedovi, i tvrdim da sve što je na našoj zemlji, u Vojvodini, celoj Srbiji, ne može da bude lepše i da ga neko proizvede bolje nego mi. Nije samo Vojvodina, već Leskovac i cela Srbija proizvode paradajz i papriku, od kojih nema lepših. 

Zašto uvozimo i plaćamo papreno, a sumnjivog kvaliteta?

Ja proizvodim meso za svoje potrebe i kuću. Jednom kada ga odmrznem, više nema zamrzavanja. To u zamrzivaču stoji tri meseca maksimalno. A prodavnice dobijaju hranu zamrznutu dve, tri godine. Duboko zamrzavanje trenutno. U tom mesu ima više vode nego mesa. Našom agrarnom politikom uništeni su proizvođači mesa. Ono je pre korone izvoženo za Tursku, naša junetina je bila najcenjenija u Evropi jer je hranjena bez GMO soje i GMO kukuruza, što je kod nas još zabranjeno i naša junetina je bila najskuplja, a onda se neko dosetio da napravi ovakvu matematiku. Da otkupi od proizvođača po minimalnoj ceni, otprilike, dva evra po kilogramu žive vage, a onda izveze i proda po osam evra po kilogramu žive vage, i to ne plati u evrima i onda junetinu zamrznutu, pred istek roka uveze i prodaje ovde za pet, šest evra. Računajte zaradu uvoznika, izvoznika dok naš narod jede najgoru hranu. 

U februaru je usvojen zakon o ukidanju carine za uvoz svinjskog mesa. Samo nekoliko meseci kasnije nastupila je svinjska kuga. Da li je domaći uzgoj uništen?

U mom selu više nema svinja. Sve pobijeno ili su ljudi sklonili u strahu od kuge. Žao mi je što proizvođači i potrošači ne mogu da stanu na jednu stranu, jer između nas su trgovinski lanci i nakupci koji uzimaju od nas hranu jeftino, krajnjem potrošaču prodaju papreno.

Svi hoće brz novac, da dođu kod mene, prenesu proizvod 35 kilometara, prodaju za sat vremena i dobiju 50 odsto više novca nego ja. I nakupci i trgovinski lanci. Sve je to povezano. A naše dažbine su velike, kao i ulaganja, a o razlici u kvalitetu da ne govorimo.

Tri kilograma pšenice za jednu kiflu?

Puno ulažemo u pšenicu, i naša pšenica je među najkvalitetnijim u Evropi, sa najviše proteina i glutena. Kvalitetno je brašno jer je zemlja plodna, rodna i kvalitetna, a mi smo naučeni kako se obrađuje zemlja i proizvodi pšenica. Ali do krajnjeg proizvoda je mnogo ruku koje treba da se namire i uzmu svoj deo novca. Mi sadimo provereno seme, moramo da uzimamo deklarisano seme koje je prošlo kontrolu, bez kancerogenih materija. Naša pšenica je pre zabrane išla najviše za Italiju, za testeninu, za hleb, za Francusku, za pice, testeninu, kroasane. Tamo gde su kontrole najjače, stroge, tamo je išla naša pšenica.

S druge strane, mi uvozimo hleb?

Mi uvozimo trenutno najgore žito, uvozimo najviše iz Ukrajine, pšenicu sa najmanje glutena i proteina i naši mlinari ne mogu da prerade tu pšenicu i da izvlače kvalitetno brašno. Za kilogram brašna treba im mnogo više energije, gasa. Na to se misli kada se kaže da uvozimo hleb. 

Da li je bilo dogovora sa Vladom i ministarkom poljoprivrede?

Bilo je u maju. Tada je postavljeno na svim sajtovima da je potpisano sve za 2023. i 2024. godinu. Dogovorili smo se za subvencije. U aprilu smo počeli da dobijamo 9.000 po hektaru plus još 9.000 dinara subvencije. To je trebalo da bude isplaćeno u 2023, a za 2024. je potpisano 35.000 dinara po hektaru na 100 hektara po gazdinstvu. Do sada je bilo 20.000 od sledeće 2024. 35.000 dinara na 100 hektara. Nafta je bila potpisana, „plavi dizel“ ili - 179 dinara, manje 50 dinara, plus PDV na svim pumpama prema proizvođaču. Bez refundiranja. To je potpisano u maju, kao i robna berza, uređenje trgovine tržišta žitarica za 2023. Ispunjeno je delimično. Refundiraju nam 50 dinara po litru, ali u mom udruženju od 50 nas desetoro nije dobilo ništa. Ministarstvo traži da im pišemo dopis, pa isplaćuju kako kome. Tako nije potpisan dogovor. Od uređenja tržišta žitaricama, ništa nije ispunjeno. Nafta je ispunjena za 2024. tako što će biti refakcija koju niko nije dogovorio. 

Pregovori bi trebalo da znače spas naše poljoprivrede, stočarstva, voćarstva…? 

Pre desetak godina bilo je 350.000 grla muznih krava, a sada ih je 150.000. Ljudi gase gazdinstva. Kada daju zemlju u zakup, možete da zaradite po hektaru 200, 300 evra. Ko ima 10, 20 hektara, malo, srednje domaćinstvo, ima oko 5.000 evra zarade.

Raspodelite na godinu, to je oko 50.000 dinara mesečno na ovu inflaciju. Time ne možete da izdržavate četvoročlanu porodicu. Ogromna su ulaganja, radimo pod vedrim nebom, neverovatna kocka, čekamo jesen da se to isplati, a vreme je suludo, suše, kiše, vetrovi, klimatske katastrofe. I ljudi daju zemlju pod zakup i motaju kablove za 60.000 dinara. Tako selo izumire.

Kako se isplati Arapima da kupuju na 99 godina zemlju po Vojvodini?

Arapi imaju novca i mogu da rade šta hoće. 

Šljive i kajsije su vratili sa hrvatske granice i niko se ne pita gde to završava. Na našem stolu? 

To što se priča da ima aflatoksina, to se radi kako bi našu robu obezvredili. Nijedan naš domaćin neće da prevari nikoga, i da izgubi tržište. Poslednjih desetak godina mnogo je zabranjenih preparata sa kojima ne radimo. Ali nas iz Ministarstva ne obaveštavaju redovno o zabranjenim preparatima. Gde je to, to ne znam. Znam da varaju i nas i vas. I to moramo da promenimo.