Kad je rad "od jutra do sutra" stil života: Hasl kultura kao tamna strana ambicioznosti

Mnogi mladi ljudi prihvatili su poslednjih godina takozvanu "hasl kulturu" kao način funkcinisanja na poslu. Radi se o kulturi koja promoviše stav da rad od jutra do mraka, bez vremena za sebe, uz stalnu dostupnost poslodavcu, dovodi do najboljih rezultata.

S druge strane, postoje i ozbiljne, a potpuno suprotne tvrdnje, da je za efikasno i kvalitetno obavljanje poslova zaposlenima više potrebno lično zadovoljstvo, nego povećan broj radnih sati. 

Pod religijskim uticajem, ljudi su vekovima unazad poštovali nedelju kao dan propisan za odmor. U modernom svetu, temelji za uspeh, zdravlje i sreću se u velikoj meri razlikuju. Naime, sa pojavom interneta i pametnih telefona, vikend i slobodno vreme mnogi ljudi često koriste za prekovremeni rad kod kuće ili u kancelariji, dok potrebu za opuštanjem zamenjuju željom za što većom produktivnošću.

S tim u vezi, hasl kultura je u velikoj meri poništila značaj odmora, a nivo stresa kroz koji se prolazi na svakodnevnom nivou možda je viši nego ikada. No, problem leži tome što, prema brojnim istraživanjima, poput onog koje je sproveo Fajneri riport (TFR) 2021. godine, 83,8% ispitanika smatra da je prekovremeni rad normalna okolnost, 69,6% priznaje da radi tokom vikenda, dok 60,8% oseća krivicu kada ne radi nakon radnog vremena.

Krivac postoji

Oko 25 miliona ljudi u svetu žrtve su radne eksploatacije, pokazuju podaci Međunarodne organizacije rada. Ta vrsta zloupotrebe ne zaobilazi ni radnike u Srbiji. U tom pogledu, kapitalistički model poslovanja i borba za preživljavanje doveli su do toga da su određeni vidovi eksploatacije zaposlenih normalizovani.

"Radim u IT sektoru skoro 15 godina. U prethodnoj kompaniji, radno vreme mi je zvanično bilo od 9 do 17, ali retko kad sam uspela da izeđem s posla pre 18.30 časova. Takođe, često se dešavalo da laptop ponovo upalim kada stignem kući. Vikendom sam se trudila da ne mislim o poslu, ali u velikom broju slučajeva bilo je potrebno da se pripremim za sastanke koje sam imala sa klijentima u ponedeljak. U suštini, mnogo je tu bilo prekovremenog posla, koji na kraju jedva da je neko primetio, a kamoli pomislio da plati", ističe za NIN Milica Radulović, master inženjerka elektrotehnike i računarstva. 

Razloge za prihvatanje hasl kulture i prekovremenog rada kao nečega što je normalno i uobičajeno može se tražiti i u medijima. Poslednjih nekoliko godina, objave na društvenim mrežama koje promovišu pomenutu kulturu preuzele su mnoge profile. Ovakve objave javljaju se u različitim oblicima – od motivacionih poruka i citata koji poručuju da "budemo pozitivni" i da "naporno radimo" do objava koje svakodnevno prikazuju različite poslovne aktivnosti i naglašavaju da se, uprkos umoru, može biti zadovoljan i nasmejan. Pored ovoga, političari neretko dodatno popularizuju shvatanje da su spavanje i uzimanje hrane samo priprema i punjenje energijom za dalji rad, pa je tako i danas čuven govor nekadašnjeg premijera Srbije Zorana Đinđića, u kojem naglašava da ne može da prihvati da "neko ne može da radi 12-13 sati dnevno, jer je umoran", zato što zna da "to nije tačno". Aktuelna vlast nastavila je sa ovakvom retorikom i tu se izdvajaju reči predsednika Srbije Aleksandra Vučića otpre dve godine, kojima je poručio građanima – "nemojte spavati, nemojte ustajati kasno", kao i da je "potrebno da radimo vikendom, da radimo više kako bismo stigli najrazvijenije zemlje Evrope".

"Moj motiv da prekovremeno radim bilo je uverenje da će mi to doneti samo dobro, odnosno veliki uspeh i zaradu. Kod nekih svojih kolega sam primetila da je razlog i u tome što su mislili da samo na taj način mogu da se istaknu i sačuvaju svoju postojeću poziciju. Dakle, nisu ni pomišljali na veću platu. Čudno je to. U nekim kompanijama, prekovremeni rad je zasigurno nametnut sa vrha, tj. od strane šefova, dok je u drugim, verovatno pod uticajem ovih prvih, pokrenut od strane zaposlenih", objašnjava Radulović.

Postaviti granicu

Iako podaci pokazuju da preterani rad negativno utiče na kreativnost i produktivnost, hasl kultura postoji jer je neoliberalnom kapitalističkom sistemu potrebno opravdanje za tvrdnju da je za ogroman uspeh neophodno naporno raditi. No, kada to opravdanje dovede do okruženja koje negira važnost odmora, uvodi prekovremeni rad kao imperativ i neguje rivalstvo među zaposlenima, postavlja se pitanje – da li u takvoj, toksičnoj kulturi može da se postigne uspeh, a da se istovremeno očuva psiha? 

Preterani rad, pritisak na poslu i previsoka očekivanja u velikom broju slučajeva dovode do "sagorevanja" i premora umesto do velikih postignuća i unapređenja. Poslednjih nekoliko godina, sve češće čitamo i slušamo o "burnout-u", stanju emotivne i psihičke iscrpljenosti do kog dovodi hroničan stres na radnom mestu i nedostatak odmora, koji je Svetska zdravstvena organizacija pre izvesnog vremena proglasila i kao zvaničnu dijagnozu. U tom pogledu, prema rečima Nede Mirković, psihološkinje i ekspertkinje za ljudske resurse agencije Sinapsa, najveća pretnja fenomena hasl kulture je to što "promoviše vrednosti koje nisu u skladu sa ljudskom prirodom, a što za posledicu ima sve veći broj mentalnih i emotivnih teškoća, sa kojima ljudi nemaju kapacitet da se nose".

"Na primer, građenje prijateljskih i emotivnih odnosa smatra se gubljenjem vremena, jer mora da se radi. Stres i "burnout" se uvlače u krvotok i postaju svakodnevica ljudi opsednutih novcem. Na taj način vrtoglavo raste broj depresivnih i anksioznih ljudi, ljudi sa suicidalnim mislima, koji ne vide poentu života jer postaju roboti bez duše i robovi svoje biznis uobrazilje", apostrofira Mirković. 

EPA / EFE / SUSANNE HASSLER-SMITH

Pojava pandemije virusa korona i blokada socijalizacije koja je usledila pružili su jedinstvenu priliku za redefinisanje odnosa ljudi prema poslu. Nekada nezamisliv koncept rada od kuće dodatno je uticao na podizanje svesti o važnosti postavljanja jasne granice između posla i privatnog života, odnosno uočavanja razlike između posvećenosti poslu i okupiranosti njime. Produktivnost i dodatno zalaganje uvek će biti na ceni, ali došao je trenutak kada sve veći broj zaposlenih preispituje svoje životne prioritete i daje prednost fizičkom i mentalnom zdravlju. 

"Možemo da vidimo porast broja ljudi koji se bave prevencijom problema mentalnog zdravlja, sele se na obode grada, ili se okreću sportu, hobijima, trude se da manje i pametnije rade, da provode više vremena u prirodi, sa prijateljima i slično. Ipak, ne treba zanemariti da turbulencije na globalnom ekonomskom planu konstantno uzrokuju sve veću strepnju na tržištu rada. S tim u vezi, kod velikog broja ljudi i dalje je primetan pad radne efikasnosti, uslovljen emotivnim problemima nastalim u korona periodu", objašnjava psihološkinja i dodaje:

"Nažalost, sve je više izolovanih i usamljenih ljudi, koji su, i pored toga što su osvestili apsurdnost hasl fenomena, još uvek u stanju intenzivne predanosti poslu i u pomahnitalom biznis ritmu, koji je sve brži, zahteva nova prilagođavanja tržišnim uslovima, veštačkoj inteligenciji i međugeneracijskim razlikama."

Međutim, Neda Mirković ima za nas i jednu dobru vest:

"Ono što je dobro jeste da ne postoje više sile koje diktiraju kakav ćemo odnos zauzeti prema problemima sa kojima se nosimo, već je svaki pojedinac taj koji za sebe bira koliko će dozvoliti da ga svi ovi izazovi uzmu pod svoje."