Bezbednosni rizici u školama: Kad se o bombama priča kao o bombonama - normalizacija straha i haosa

Hapšenjem trojice osumnjičenih za lažne dojave o postavljenim bombama mahom po beogradskim školama, upriličenim pred kamerama u petak uoči izbora, ispunjeno je obećanje političkog vrha da će višemesečna agonija biti okončana.

Dva dana kasnije, kada je glasanje počelo, njih šestorica su puštena na slobodu, dok se razmišljalo i o oslobađanju sedmog. Šta se desilo sa navodno privedenim u Češkoj, još nam nije poznato, niti je to više važno jer je glasanje prošlo. Kontradikcija informacija, ali i sama najava hapšenja, mnogima su delovale bizarno, pa čak i sumnjivo, s obzirom na to da se okolnosti istrage, a u ovom slučaju - „opsežne operacije“ MUP-a, Tužilaštva, Evrodžasta i Evropola, po pravilu i logici unapred ne otkrivaju.

Da li se radilo o predizbornom marketingu verovatno nećemo saznati, kao što će se teško sanirati posledice oko 2.000 lažnih pretnji bombama od početka tekuće godine, praćenih haosom, strahom, pometnjom, propuštenom nastavom, neizvesnošću, ljutnjom, besom... i nepoverenjem u državu.

Deo te tragikomedije, kako nam život ionako izgleda, Vesna Vojvodić, profesorka srpskog jezika i književnosti i portparolka Granskog sindikata prosvetnih radnika Srbije „Nezavisnost“ posmatra sa užasom, a ostatak cinično, braneći se od nemoći da anomalije sistema ispravi. 

Školsko zvono kad mu vreme nije

Školsko zvono kad mu vreme nije – to je zvuk kojim se svi pozivaju na hitnu evakuaciju zbog dojave o bombi. Većina đaka i nastavnika odlazi u dvorište, gde, istini za volju, u slučaju stvarne opasnosti i nisu bezbedni. Neki iskoriste priliku da skoknu do obližnje pekare, a oni najuporniji, uvereni da je uzbuna lažna, pokušavaju da dremnu na klupi ili odigraju igricu do kraja.

U tome će ih sprečiti ’ekipa neustrašivih’, zadužena da istraži stvarne razmere bezbednosnog rizika, tako što će ih isterati iz učionica. A onda, nakon dvadesetak minuta, svi se vraćaju, kako reče jedan đak, na fabrička podešavanja“, ona opisuje donedavnu „rutinu“ vaspitno-obrazovnih ustanova,  ponegde opetovanu i po više puta dnevno.

Konsekvenca tog horora u nastavcima je kolektivno narušavanje psihičkog zdravlja koje dovodi do apsurda „da se o bombama priča kao o bombonama“, kako navodi Dragana Jakišić iz Saveta roditelja OŠ „Vuk Karadžić“. Jer, mnogo puta ponovljena nenormalnost prelazi u novu normalnost, kako bi rekla Vojvodić.

Roditelji, kao deo ansambla ovog užasavajućeg igrokaza, možda su bili na još većim mukama, ne znajući šta će sa decom kojoj je otkazana nastava. Otud su se angažovale babe, dede, komšije, ili se odlazilo s posla, sa zadatkom da se zbrinu i drugovi i drugarice svog deteta, kako Jakišić objašnjava. 

Ponekad su đaci i nastavnici, ali i mališani iz vrtića i njihovi vaspitači, bili na vetru, zimi, kiši, dok su pripadnici kontradiverzionih jedinica, u oklopima i sa psima, pregledali prostorije na udaru pretnji.

„Dodajte tome brigu i paniku uglavnom nas odraslih, i dobićete prave razmere strahote koja nas je zadesila“, Jakišić napominje.

Deca su mahom bila poslušna, ako se radilo o mlađima, dok su stariji školarci zbijali neslane šale po ulicama, što zahteva tumačenje psihoterapeuta - na kraju teksta. Na roditelje je još prebačeno breme odgovornosti metodom ucene, a putem anketa u kojima je trebalo da sami procene bezbednosni rizik za svoje dete.

„Kako god odlučili, osećali bi krivicu, ili što su decu izlagali opasnosti, ili što deca propuštaju nastavu ako su dojave lažne“, Vojvodić kaže, videći ovo kao „vrhunac hipokrizije“ vlasti.

Jer, kao što se država nije snašla povodom masovnih ubistava u OŠ „Vladislav Ribnikar“, Duboni i Orašju, tako je i ovog puta zakazala, nudeći razne verzije tzv. protokola i nepromišljenih, predloga, listom zakasnelih tempiranjem uoči izbora.

"Cela ova ujdurma sa dojavama nije nimalo bezazlena"

Tako su se „opsežnoj operaciji“ priključili direktori i školski policajci, što je nazvano „vizuelnim pregledom“, uz guranje nestručnih u ralje rizika. Stigle su i preporuke da se pre i posle nastave svi objekti opserviraju. Govorilo se i o prelasku na onlajn nastavu, provereno neproduktivnu. Usledile su i ideje o specijalnim obukama celokupnog školskog kolektiva, sa ciljem da se pritekne u pomoć MUP-u.

„Umesto da nam institucije pruže podršku i obezbede sigurno radno okruženje, moraćemo brže-bolje da savladamo sve strategije i protokole ’unapređenih’ ONO i DSZ, i da proširimo delokrug svojih obrazovno-vaspitnih kompetencija na oblast kontradiverzionih aktivnosti. A kako bi bilo da ’obrnemo igricu’ i obučimo policajce da održe po nekoliko časova u školi svakog dana“, Vojvodić je ponovo sarkastična.

Kako i ne bi, kad smo „od višesatnih, stručnih i detaljnih pregleda školskih objekata koji su pratili prvi talas pretnji u maju prošle godine, stigli do brzinskog rešenja u kojem se, uz učestvovanje tehničkog osoblja škola, recimo ceo Novi Beograd pregleda za jedan sat“.

„Cela ova ujdurma sa dojavama nije nimalo bezazlena, kako se na prvi pogled čini“, naglašava kriminolog Dobrivoje Radovanović.

S jedne strane, pretnje mogu biti stvarne, kad je u pitanju teroristički čin i ogromna opasnost za javnost. Ako su lažne, dojave upozoravaju na potrebu za promišljenijom kaznenom, ali i vaspitnom politikom. 

„Nauci je poznato da dečaci u pubertetu i adolescenciji često prave razne ispade, koji su neretko istovremeno i krivična dela. Ukoliko država takve prestupe zakonski sankcioniše, od počinilaca može da napravi okorele kriminalce, dok uz pravilni pristup i asistenciju pedagoga, psihologa i drugih stručnjaka, ta tendencija prestaje sticanjem zrelosti“, Radovanović referiše na navodnu životnu dob nedavno uhapšenih, pa puštenih osumnjičenih. 

Tragedije poput masovnih ubistava u „Ribnikaru“, Duboni i Orašju, lako postaju triger da se pretnje po bezbednost imitiraju, zbog čega se deci i omladini mora obratiti još više stručne pažnje, kako naš sagovornik ističe. 

Ukoliko se ipak radi o punoletnom licu kao učiniocu lažnih dojava, zakon bi morao da bude mnogo stroži i odredi kaznu od pet i više godina zatvora, a ne da se drži postojeće - od tri meseca do tri godine. 

"Cilj dojava je da se napravi haos"

Kako je pronalaženje krivaca zahtevno usled velikih visokotehnoloških mogućnosti, „nije sramota“ tražiti pomoć od stranih službi sa više iskustva u ovom polju, Radovanović dodaje. Pa čak iako je država ovo učinila, „verodostojnost nedavnog hapšenja nekolicine osumnjičenih samo je teorijski moguća“.

„Pre će biti da je privođenje bilo politički potez, budući da pretnje traju odavno, a da  se ništa nije učinilo po tom pitanju sve do izbora“, kriminolog zaključuje. 

Izostanak blagovremene i svrsishodne reakcije države još je uočljiviji u kontekstu termina kojima su se političari služili. Stoga izgleda da su sintagme poput „teroristički napadi“, „specijalni“ ili „psihološki rat“ i slične, našoj vlasti bile tek fraze za isticanje svog značaja i optuživanje opozicije (mada je bilo i suprotnih pojava).

„Cilj tih dojava je da se napravi haos, budući da smo najosetljiviji na bezbednost dece“, Slavica Đukić Dejanović, ministarka prosvete i psihijatar, za NIN prećutno adresira i strane neprijatelje. 

Povećanu „senzibilisanost“ javnosti koju su nedavna masovna ubistva dece izazvala, ona smatra „dobrom, jer će povećati koheziju svih društvenih činilaca, od političara do nastavnika i roditelja“. „Poželjna je svaka ideja da se ovaj front ojača“, ministarka je poručila još dok su dojave bile važna vest. 

Vojvodić je pripremila odgovor i pre ministarkinog poziva, po kojem bi se „bajke o digitalizaciji u obrazovanju kao našem strateškom cilju“ realizovale „u lepoti i punoći svog značaja“. Naime, da o ozbiljnosti bezbednosno rizičnih mejlova ne bi rasuđivali profesori, direktori, domari, tetkice, roditelji.., sve elektronske poruke bi trebalo da se prosleđuju na centralizovanu adresu u okviru prosvetnog sistema. Ovde bi, razvrstane prema ključnim rečima, dojave o bombama odmah pokrenule nadležne na adekvatnu, odgovornu procenu i reakciju.

„Time bi se ne samo uštedelo vreme, već bi se škole zaštitile od uznemiravanja i prekida rada u okolnostima lažnih dojava“, Vojvodić predlaže.

Takođe, onih 1.000 kineskih kamera sa softverom za prepoznavanje lica, što ih je država kupila bez javne rasprave i informacije koliko će nas njihova implementacija do kraja koštati, kao i čemu će tačno služiti (osim da nam ugrozi ljudska prava), mogle bi da se iskoriste u svrhu zaštite učenika i zaposlenih u školstvu.

„I pregledanje snimaka nadzornih kamera koje neke škole već poseduju, bilo bi dragoceno bezbednosnim službama da utvrde da li je od poslednje dojave bilo sumnjivih aktivnosti u prostoru škole i bližoj okolini, ali i o kojim licima je reč“, poentira Vojvodić.

Kako vlastima ništa slično nije palo na pamet, sasvim je prirodno što su se mnogi od ugroženih „epidemijom“ lažnih dojava osećali razočarano i izdano.

Prividni mir mališana može da krije razna stanja, zavisna od njihove vulnerabilnosti, prethodnih traumatičnih iskustava.., ali i moći roditelja da im objasne šta se to događa, prethodno ovo i sam svarivši, kako objašnjava Olga Borovnica, specijalista medicinske psihologije i porodični psihoterapeut. 

„Česte evakuacije sa časova dovode do burnijih reakcija one dece koja po svojoj prirodi na nove situacije reaguju sa povišenom opreznošću, dok se slično odnosi i na decu čije porodične prilike nisu skladne“, Borovnica tumači. 

„Rutina i planiranje dana je nešto što nama svima, a pogotovo deci, daje sigurnost i kontrolu nad dešavanjima. Remećenje rutine unosi pometnju, izaziva razna osećanja, od nervoze, ljutnje do uznemirenosti i panike, i zahteva reorganizaciju i aktivaciju naših kapaciteta za prilagođavanje koji nisu svima jednaki“, psihoterapeutkinja dodaje. I upozorava da narušavanje rutine posebno šteti deci sa teškoćama u razvoju kojoj nije lako objasniti zašto je došlo do promena.

Pozorišna hapšenja i puštanja

Starija deca, kognitivno i emotivno zrelija, u prednosti su jer im roditelji i nastavnici mogu objasniti aktuelnu situaciju, dok manja često prođu „ispod radara“ zbog opšteg uverenja da ne mogu da razumeju objašnjenja šta se dešava.

„Tako ona ostaju sama, sa nedefinisanim doživljajem da se nešto događa što remeti svakodnevicu i unosi nemir“, primećuje Borovnica. Stoga je njen savet roditeljima dece bilo kog uzrasta – što više razgovora s potomcima, uz adekvatan izbor načina i količine informacija. 

To što su dojave bile lažne, i kontinuirane, takođe ima različite efekte, pa će neke porodice reagovati „produženom anksioznošću i generalizovanim strahom za opštu bezbednost“. Međutim, reakcije koje nisu potkrepljene stvarnim događajima vremenom se gase, što stvara „ravnodušnost na pretnje bombama, koje se više ni ne doživljavaju kao pretnje“. Taj princip psihologije učenja tumači fakat da su se stariji đaci šalili sa nametnutom im situacijom i koristili je da se izvuku od obaveza, i zadobiju više slobodnog vremena.

„Navikavanje na pretnje sa jedne strane predstavlja očekivanu reakciju, ali sa druge strane nas vodi menjanju naših prirodnih signala za upozorenje o opasnosti. Sve što je bilo ’nenormalno i strašno’ postaje ’normalno i očekivano’, što nije vrednosni sistem koji želimo da prenesemo našoj deci“, zaključuje psihoterapeutkinja.  

Ukoliko je naša vlast okrenuta napretku Srbije, kao što tvrdi, mogla bi da reči sagovornika NIN-a prihvati kao ozbiljno upozorenje. I da najzad shvati koga je sve i na koji način ugrozila „pozorišnim“ hapšenjima i puštanjima, kao i ignorisanjem realnog života građana.