"Prekrstiš se i nadaš se najboljem": Nova društvena realnost posle masovnih ubistava u Ribnikaru, Duboni i Malom Orašju

Tragedije koje su se desile u maju ove godine u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i selima Malo Orašje i Dubona, za sve stanovnike ove države zasigurno su najtužniji, najpotresniji i najstrašniji događaji ne samo ove godine, već mnogo godina iza nas. Na kraju godine, nešto manje od osam meseci nakon ovih tragičnih događaja, postavljamo pitanje kako smo i dokle smo stigli u procesima oporavka i promene i kakav je društveni odgovor na traumu.

Suvišno je reći da su bol i gubitak onih koji su u ovim tragedijama izgubili decu, članove porodice i prijatelje nemerljivi i neuporedivi sa bilo čijim drugim iskustvom. Verujem da je naša dužnost da poštujemo težinu njihovog traumatskog iskustva i privatnost njihovog bola, pazeći da ga ne relativizujemo i ne umanjujemo, smeštajući ga u šire kontekste i zloupotrebljavajući ga za lične agende. Važno je, međutim, da se osvrnemo i na to da su tragedije koje su se desile i za sve nas, koji smo deo ovog društva, potencijalno bile traumatsko iskustvo.

Ovi tragični događaji su u temelju potresli naš doživljaj predvidivosti, doživljaj bezbednosti, posebno bezbednosti dece, doživljaj da možemo da se zaštitimo i pobrinemo za sebe i naše najbliže, ali i sliku o nama kao društvu u kome se ovakve tragedije ne događaju, u kome su „barem škole bezbedne“.

Celo društvo se našlo u stanju destabilizacije, očaja i kolektivne panike, verujem da to stanje na neki način još uvek traje, samo prikriveno i prigušeno. Tačnije, bilo je tako dok se nismo ponovo našli u novoj društvenoj krizi i destabilizaciji, ovoga puta u postizbornoj krizi nakon izborne krađe od strane vladajuće partije. Trenutno svedočimo demonstracijama i blokadama građana zbog, sada već neosporno potvrđene, krađe glasova od strane vladajuće partije, i brutalnoj primeni sile od strane pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova koji prebijaju i pod nejasnim uslovima lišavaju slobode  građane koji protestuju, mahom studente. Ponovo smo se našli pred izazovom da živimo sa strahom, besom, očajem i doživljajem beznadežnosti i bespomoćnosti.

"Prekrstiš se i nadaš se najboljem"

„Prekrstiš se i nadaš se najboljem“, bio je odgovor jedne žene, majke sedmogodišnjeg deteta, na pitanje kako se nakon tragedija koje su se desile nosi sa strahovima koje oseća kada dete ostavi u školi. Ovako je odgovorila u maju, a danas bi verovatno odgovorila isto, posebno zbog ponovo aktuelnih dojava o podmetnutim bombama. Isto bi, verovatno, odgovorili i nastavnici u nekim osnovnim školama, koji su, prema poslednjoj direktivi iz nadležnih institucija, dobili zaduženje da sami pre početka nastave proveravaju verodostojnost dojava, drugim rečima, da traže bombe ispod klupa.

Mnogi od nas mislili su isto kada smo 17. decembra otišli da glasamo na parlamentarnim i lokalnim izborima, bez obzira na to da li smo glasali prema svojoj volji i savesti ili onako kako nam je naređeno i/ili zaprećeno. Isto pomisle i mnoge građanke i građani koji nastavljaju da idu na proteste protiv izborne krađe, svesni pretnje fizičkog nasilja i lišavanja slobode od strane policije, organa vlasti koji bi trebalo da ih štite. Život u konstantnoj strepnji od nasilja preti da postane nova realnost građana i građanki Srbije.

NIN / Milan Ilić

Razumevanje toga kako smo danas, nakon tragedija koje su se dogodile i gde smo kao društvo, leži u razumevanju traumatskog iskustva i procesa oporavka i društvenog odgovora na traumu. Život nakon traumatskog iskustva je posebno težak, jer prošlost nastavlja da probija u sadašnjost, ne dozvoljavajući nam da doživimo mir i uverimo se da je opasnost prošla. Na proces oporavka u velikoj meri utiče okruženje koje može da pomogne tako što će validirati traumatsko iskustvo, pružiti razumevanje i empatiju i kreirati prostor za tugovanje, obradu i deljenje patnje, što jesu bili neki od odgovora na tragedije u maju.

Solidarnost sa porodicama žrtava, osećaj zajedništva i zajedničkog tugovanja i potreba da nešto uradimo rezultirala je masovnim protestima „Srbija protiv nasilja“ koji su, iz psihološkog ugla posmatrano, imali za cilj da porodicama nastradalih pruže poruku da saosećamo i da nisu sami, ali i da svima nama povrate osećaj agensnosti, doživljaja da nismo bespomoćni, da ponovno uspostavimo nekakav smislen i pravedan poredak.

Država je finansirala psihosocijalnu podršku za učenike i nastavni kadar OŠ „Vladislav Ribnikar“, o čijem sprovođenju se može diskutovati, no postojala je i sigurno je značila. U škole je doveden veći broj policajaca i doneta je odluka o povećanju broja stručnih saradnika u školama. Država je podržala inicijativu roditelja OŠ „Vladislav Ribnikar“ za izgradnju memorijalnog centra u školi, na mestu tragedije.

Sveprisutno nasilje u svim sferama i nivoima društva

Nisu, međutim, sve prakse vodile ka podršci i oporavku. Neodgovorni i neodmereni postupci ljudi na vrhu vlasti i na čelu relevantnih ministarstava i institucija i neetično, neprofesionalno i senzacionalističko izveštavanje režimskih medija dovodili su do retraumatizacije žrtava traume, a ove prakse se, nažalost, nastavljaju i danas. Možemo, dakle, zaključiti da kao društvo nismo potpuno podbacili, ali čini se da se ništa značajno nije promenilo i da se građani i građanke danas ne osećaju mnogo bezbednije.

Ključni zahtevi protesta nisu ispunjeni - odluke o memorijalnom centru još uvek nema, od realizacije smo još dalje; roditelji se i dalje plaše da ostavljaju decu u školi, ali nemaju alternativu; nastavnici i dalje osećaju strah, samo sada osećaju i mnogo veći pritisak i odgovornost, bez jasnih smernica kako i šta da rade drugačije.

Iako je teško i potencijalno opasno da govorimo o uzrocima ova dva zločina koja predstavljaju ekstremni vid nasilja, postoje društvene okolnosti za koje imamo osnova da verujemo da podstiču nasilničko ponašanje među mladima. Sveprisutno nasilje u svim sferama i na svim nivoima društva, od vršnjačkog do porodičnog, od medija do vrha vlasti, potencijalno doprinosi doživljaju da je pretnja svuda oko nas i da nema ko da nas zaštiti. U društvu u kome se vlada nasiljem i zastrašivanjem posebno nam je teško da posle traumatskih iskustava povratimo doživljaj sigurnosti i bezbednosti i vratimo izgubljenu veru u ljude kao dobronamerne.

NIN / Mitar Mitrović

U godini u kojoj je u dve tragedije od ekstremnog vršnjačkog nasilja nastradalo devetoro dece i osmoro mladih ljudi, istraživačka mreža BIRN otkriva da je sa računa Ministarstva za brigu o porodici i demografiju izvučeno bar pet miliona evra tokom 2021. za projekte prevencije vršnjačkog nasilja, koji - nikada nisu sprovedeni. Danas svedočimo višestrukom nasilju koje prati ceo izborni proces, počevši od nasilja nad zakonom, nasilja nad našom izbornom voljom, našim zdravim razumom i dostojanstvom do brutalnog fizičkog nasilja nad demonstrantima i njihovog lišavanja slobode.

Kada pokušavamo da razumemo kako smo danas i zašto su ove tragedije u temelju potresle celo društvo, važno je i da se osvrnemo i na poslednjih pola veka života u Srbiji. Skoro da nema traume koje delovi stanovništva ili društvo u celini nisu doživeli kao lično iskustvo - veliki broj stanovnika bio je izložen nizu traumatskih događaja, a mnogi su, pored individualne, doživeli i neku vrstu grupne traume (diktature, ratovi, migracije, elementarne nepogode itd.).

„Nasilje rađa nasilje“ nije prazna fraza, to je objašnjenje stalne retraumatizacije našeg društva i nemogućnosti da se od nje oporavimo. Odgovornost je svakog od nas da učinimo sve što je u našoj moći da se nasilje zaustavi. Dužni smo da osuđujemo nasilje, da se pobunimo i pokušamo da ga sprečimo i da sami prestanemo da budemo nasilnici i zlostavljači. Čini se, međutim, da do temeljnijih društvenih promena neće doći dok ne sklonimo nasilnike sa mesta predsednika, premijera i ostatka državnog vrha. Ukoliko ne uspemo to danas, imamo sledeću priliku za četiri godine.

Autorka je psihološkinja i autorka podkasta "U raljama osećanja"