Na današnji dan, pre 89 godina: Prvi broj nedeljnika NIN

„NIN vas obaveštava: o politici, ekonomiji, društvenim prilikama, nauci, umetnosti. Ako ga čitate držite korak s vremenom. Čitajte NIN!“, pisalo je na drugoj strani prvog broja Nedeljnih informativnih novina, šestog najstarijeg nedeljnika na svetu koji i dalje izlazi, a čiji se prvi broj našao na kisocima 26. januara 1935. godine. Za dva tadašnja dinara bilo je moguće kupiti novinu čijih je prethodnih 89 godina trajanja pokazalo da se vremena i prilike možda menjaju, ali da je koncept umnogome ostao isti. Zaključno s druge dve navedene rečenice – NIN je sve vreme svog postojanja imao čitaoce, postavši tako jedan od temeljaca jugoslovenske i srpske medijske scene, baš zato što je rastao sa svojom publikom i nastojao da bude odraz savremenosti.

Naslovna strana prvog broja, međutim, sugeriše da se u poslednjih gotovo vek ipak ponešto promenilo. Dva članka koji su krasili naslovnu stranu prvog broja pokazuju da je tadašnja NIN-ova publika bila zainteresovanija za spoljnopolitičke teme no današnja.

Teme iz sveta imale prvenstvo – iz dva razloga

„Sarski plebiscit: njegove političke pouke i posledice“, stoji u naslovnom bloku prvog teksta u kojem se izveštava o, današnjim rečnikom rečeno, referendumu u ugljem veoma bogatoj sarskoj oblasti, dominantno nemačkoj, koja je posle Prvog svetskog rata potpala pod francusku upravu u okviru posleratnih reparacija. Tamošnjih 532.750 birača izjašnjavalo se želi li da zadrži taj status kvo, šta su zagovarali komunisti, sindikalci i socijalisti, ili da se vrate pod okrilje Nemačke koja se te 1935. godine naveliko transformisala u firerov Treći Rajh. Svega 46.613 ljudi glasalo je za prvu opciju – ne toliko iz želje, sugerisao je tekst, koliko iz straha od mogućeg sukoba Hitlerove mašinerije i ne naročito zainteresovane Francuske.

Drugi tekst poziva se na izveštaj londonskog „Deli Telegrafa“ koji beleži da se Abisinija kao jedina nepotčinjena carevina u Africi suočava s nasrtajima evropskih kolonijalnih sila koje, sumnjao je nepotpisani autor, pitanje je hoće li uspeti da osujeti. Istorija nam poručuje da je u oktobru iste godine Italija ipak uspela da pokori Abisiniju – današnju Eritreju i Etiopiju – što je trajalo do 1941. godine. Prvi broj NIN-a, pak, pokazuje nam da su ga od najranijih dana stvarali pojedinci prilično zainteresovani za geopolitičke detalje, ali i svesni da nema tog parčeta planete koje živi u izolaciji.

NIN / NIN

Naredne dve strane pokazuju dalju kritičku oštricu, mahom u spoljnopolitičkim temama, pa se pod naslovom „’Svetac’, možda, ali loš vođa naroda – sumrak Gandija“ popisuju i analiziraju taktičke pogreške jednog od utemeljivača indijske nezavisnosti od britanske kolonijalne uprave. U rubrici „Društveni pregled“ objavljena su dva komentara utopljena u ironiju, o odnosu sujeverja i nauke, odnosno o sukobu materijalizma i idealizma u rešavanju konkretnih društvenopolitičkih problema. Donekle stidljivo, pojavljuje se i kraći tekst posvećen situaciji u Kraljevini Jugoslaviji, u kojem se analizira izveštaj guvernera Narodne banke i zaključuje da vlasti moraju da porade na stvaranju uže saradnje seoskog i gradskog stanovništva.

Drugi mogući razlog zašto su ovdašnje teme prostor dobile tek dublje u novini krije se u impresumu. „Za vlasništvo i uredništvo Nedeljnih informativnih novina dr. Vojislav Vučković, Vojvode Dragomira 7 i Svetozar Popović, Hartvigova 21/I“, pisalo je na dnu poslednje strane prvog broja. Hroničari pamte da je iza imena dvojice pregalnika, uglednog kompozitora i novinara, kasnije učesnika u Španskom građanskom ratu – Popović je osnovao i glasoviti satirični časopis „Ošišani jež“ – zapravo stajala Komunistička partija Jugoslavije pred kojom je kao pravi urednik odgovarao Veselin Masleša. Masleša i Popović su poginuli u borbi protiv nacističkih okupatora, a Vučković je 1942. godine uhapšen u Beogradu, da bi 24. decembra preminuo od batina koje mu je zadao Gestapo.

Budžet beogradske opštine, poziv oglašivačima i dečaci iz „Sazanovljeve ulice“

No, vratimo se u januar 1935. godine, kada je u stanu književnika Jovana Popovića u Beogradskoj ulici – umesto u Cvijićevoj, gde je redakcija bila zvanično prijavljena – na NIN-u radilo još šesnaestoro intelektualaca i umetnika, članova i simpatizera KPJ. Odluku da se u prvu trećinu novine postave spoljnopolitičke teme moguće je tumačiti kao želju da se neposredna kritika neposredne stvarnosti pomalo „sakrije“ iza drugih priča i da se državna represija tako izbegne. Što je, uzgred, ljudima u NIN-u i uspevalo sve do 7. septembra, kada je njihov rad nakon 26 objavljenih brojeva bio zabranjen, sve do 7. januara 1951. godine.

Četvrta strana prvog broja, primera radi, donosi osvrt pod naslovom „Komunalna politika opštine beogradske – opština i budžet“ na čijoj bi iscrpnosti pozavideli i današnji ekonomski analitičari.

„Drugim rečima Beogradska opština, njena nova uprava i odbor nemaju zasada nikakvog ni praktičnog ni političkog programa. Oni će po glasu ove izjave, imati tek da stvaraju svoj komunalni program i to na bazi onih problema koji su sada još nepoznati i neispitani. Uz ovu deklaraciju pale su i nekoliko, u takvim momentima obavezne želje ’o lepšoj budućnosti Beograda’ i ’o ugodnijem i lakšem životu Beograđana...’“ Neke stvari ipak ostaju iste.

U daljem pregledu domaće štampe, autori su napisali tekst koji bi umnogome ličio na košuljicu neke današnje satirične televizijske emisije, gde su izjave tadašnjih javnih delatnika pokušali da protumače kao moguće rebuse. Jer, ako ih uzmete u doslovnom značenju, sugerisano je bilo, teško da znače bilo šta. Uz ukrštene reči priložene na kraju tog teksta stoji upozorenje: „Nagrade za najbolja rešenja nisu raspisane. Kriza.“

Na petoj strani, uz vest o tome da je zemljoradnik Marko Sabljak iz Rakovice kod Plitvičkih jezera za 370 dinara nekoj prosjakinji prodao svog sina Petra, „u nogama uzetog“, stoji i minuciozni prikaz štrajka tekstilnih radnika u zagrebačkoj fabrici „Hermana Polaka sinovi“. Sledi tekst o „crtanoj groteski“ – spoju ton-filma i crteža – i ulozi Volta Diznija u njenom razvoju, politički problematičnom, smatrali su autori, kao i ideološki jednako prožet osvrt na profesionalni sport, ali i sportsku štampu. Odmah pored crtica iz strane štampe – Oklahoma steriliše tri puta osuđene zatvorenike, Rusija je za dve decenije s petnaest naučnih instituta „skočila“ na čak osam stotina, a Španija zatvara više ljudi no što u zatvorima može da ih smesti – stoji poziv: „Oglašujte se u NIN-u“.

Pretposlednja, sedma strana krcata je različitim prikazima iz oblasti kulturnog života, pa su tako čitaoci mogli da vide impresije o memoarima izvesnog Kenta, britanskog špijuna, vođenih u periodu od 1918. do 1927. godine, koji su objavljeni u Nolitu. Pisalo se i o inscenaciji „Divlje patke“ Hernika Ibzena u Narodnom pozorištu, kao i o promociji Ribara linoresca i drvoresca Mirka Kujačića u paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, koji je pokušao da napravi slikovni roman. Kao crtica stoji i održavanje trećeg simfonijskog koncerta Beogradske filharmonije, koji potpisnika M. D. nije oduševio.

„Kao što je poznato, članovi filharmonije su, sa neznatnim izuzetkom, članovi pozorišnog orkestra. Njihov pretpostavljeni u orkestru je direktor g. Hristić. Ima li čega ’prirodnijeg’ što je g. Hristić zadržao tu ulogu i u filharmoniji? Tako je filharmonija od svog postanka potpala pod voćstvo jednog čoveka koga se ni danas nije oslobodila“, piše M. D. i Hristića dalje u tekstu optužuje za autokratski tretman ustanova.

Poslednja strana posvećena je krizi socijalnog osiguranja, kao i pseudoreportažnom tekstu čija je prva rečenica: „Za novinarstvo je zaslužniji dobar prodavac od slabog novinara.“ Razgovara se potom s kolporterima, kojih je, svedoči se, samo u dvorištu „Politike“ bilo oko dve stotine, od kojih mnogi dečaci. Među najprodavanijim glasilima bili su „Pravda“ i „Štampa“, a izvesni Bela Kovač, đak prvog razreda osnovne škole, uspevao je da proda po deset primeraka ovih novina. Ali, samo kada je uz njega neimenovani đak trećeg razreda gimnazije, koji uspe da proda i do četrdeset „Pravdi“ i šezdeset „Štampi“, što mu bude dovoljno da podmiri i sebe i nesnalažljivog Belu, a čak i da odnese koji dinar siromašnim roditeljima u, kako piše, „Sazanovljevoj ulici“...