Nema ribe u bistroj vodi: Izbor srpskog predstavnika na 60. Bijenalu umetnosti u Veneciji

U ponedeljak, 6. novembra, Ministarstvo kulture proglasilo je srpskog predstavnika na 60. Bijenalu umetnosti u Veneciji, čija će tema biti Stranci svuda, prema zamisli umetničkog direktora Adrijana Pedrosa iz Brazila. O izabranom Aleksandru Deniću i njegovom projektu Exposition Coloniale (Kolonijalna izložba), koji kustosira istoričarka umetnosti Ksenija Samardžija, brujaće mediji ovih dana, kao i prilikom otvaranja postavke u Paviljonu Srbije 20. aprila sledeće godine.

Zbog takvog tretmana (nas) glasila, i skučenog prostora za vesti o kulturi, malo ko od „ljubitelja umetnosti“ može da nabroji više od par autora što su nas zadužili svojim učešćem u najprestižnijoj umetničkoj smotri, kakvom se Bijenale uobičajeno smatra. Šira publika je nedovoljno upoznata i s okolnostima koje čine izbornu mašineriju, a koje su se menjale tokom prethodnih decenija da bi se našla prava solucija.

Ovogodišnja procedura bila je izuzetna po nekoliko aspekata: sastav komisije ili Stručnog saveta, čiji je predsednik bio Radoš Antonijević, umetnik i dekan FLU u Beogradu, nije bio javno obznanjen u cilju da se spreči pritisak aplikanata i/ili njihovih protežea na nezavisnost odluke. Preskočena je institucija komesara u smislu davanja stručnog mišljenja, kako saznajemo, premda se direktorka MSUB Maja Kolarić pominje u prvom saopštenju Ministarstva kao članica žirija. Već u drugom, ispravljenom, Kolarić je samo komesarka nastupa, čime ta funkcija (još više) gubi na preciznosti.

Na konkurs, raspisan (tek) u septembru, javilo se čak 35 kandidata, dakle, gotovo cela aktivna umetnička zajednica, kako je u neverici primećeno. Od toga njih petoro nije ispunilo proceduralne uslove, što Savetu nije bitno olakšalo posao.

Velika navala govori o (možda i preteranom) značaju koji umetnici pridaju manifestaciji, ali i njihovom nepoznavanju svega što ih čeka do crvenog tepiha. Jer, po principu „male bare pune krokodila“, dosadašnji predstavnici nerado dele svoja iskustva, pa se detalji sklapaju sistemom mozaika. Na slično je i NIN bio upućen, te će ovaj izveštaj mahom biti zasnovan na kuloarskim pričama, pogodnim da prenesu atmosferu takmičenja.

Već kvalifikacija u uži krug stvorila je tenziju među učesnicima – da li prećutati kolegama, a često i prijateljima da ste dobili mejl sa pozivom za detaljnije obrazlaganje projekta, ukoliko ste ušli u dalju trku? Potom je trebalo pretrpeti surevnjivost eliminisanih, najčešće dobro skrivenu iz razloga narušavanja prijateljskih veza. Na tim mukama bili su Nikola Kolja Božović i Ivana Ranisavljević, Mihael Milunović, Biljana Đurđević, trio Sanja Latinović, Sonja Radaković i Julija Kasteluči, i Aleksandar Denić (skupa sa svojim kustosima). Nekima ćutanje ipak nije teško palo, držeći ga delom procedure. Drugi su se opet čudili što mejlovi nisu svima poslati.

Suočavanje s komisijom povuklo je nove napetosti. Da li Savet uceniti svojim prisustvom koje podrazumeva neke davne usluge, ili se ne pojaviti, delegirajući kustosa? Hoće li kustos umeti da izloži tehnikalije vezane za projekat? Kako izbeći da članovi komisije shvate da je predviđenih 100.000 evra (bruto) bilo premalo za ambicioznije poduhvate, zbog čega su troškovi u aplikaciji bili namenski „krajcovani“?

Naime, iako ova suma deluje solidna, kada se saberu izdaci na ime produkcije i postprodukcije rada, same postavke i opremanje izložbe, kao i štampanja kataloga i promo materijala, transportne i putne troškove, zatim i honorare autora i stručnih saradnika, svaka računica bila je tesna. Iznenađenja su donele stavke poput prevoza radova preko Jadrana, astronomski skupog, kao i pakovanje radova ako su naročito fragilni, za šta srpske firme nisu osposobljene.

Od Ministarstva opredeljena svota bila je „daleko od dovoljne“ i za Vladimira Nikolića, srpskog predstavnika na 59. izdanju Bijenala, pa se on snašao uz pomoć „ličnih poznanstava i porodičnih veza“ da od domaćih kompanija skupi deo nedostajućeg novca. „Mnoge države imaju razvijene mehanizme prikupljanja dodatnih sredstava u vidu donacija i sponzorstava, koji se aktiviraju i pre nego što se izabere nacionalni predstavnik. Kod nas ta praksa ne postoji, pa izabrani autori sami improvizuju, što je nedopustivo na tom nivou reprezentacije“, kaže Nikolić. Uzgred, većina zemalja u regionu svoje su izaslanike uveliko proglasile, kako bi oni imali vremena za sve pripreme.

I nezavisna kustoskinja Maja Ćirić, komesarka postavke u Paviljonu Srbija 2013, kada su nas predstavljali Vladimir Perić i Miloš Tomić, ali i kustoskinja venecijanske izložbe Mrđana Bajića 2007, smatra da suma novca iz Ministarstva nije zadovoljavajuća. A posebno „danas, kada se toliko polaže na inovativnu izgradnju izložbene postavke i marketing“, kako Ćirić ističe. „Takođe, novčane nadoknade za umetnika i kustosa neproporcionalno su male u odnosu na prestiž i status koji se pripisuje ovom događaju“, kustoskinja napominje.

I blagovremenost uplate je upitna, i naročito rizična zbog nadolazećih izbora. Jer, već sada treba bukirati i platiti smeštaj za samog izlagača i ekipu tehničke podrške koja ga prati da ne bi morao da plati daleko skuplje italijanske radnike. Toga su se pribojavali umetnici iz najužeg izbornog kruga, koji se sveo na tri učesnika konkursa (prva dva gorepobrojana aplikanta su glasanjem eliminisana).

Tako je u petak (3. novembra) komisija dala svoju poslednju reč, tajnim glasanjem, tj. ne znajući ko se za koga opredelio. Sve to je ličilo na izvlačenje zgoditka iz šešira ili na izbor patrijarha, kako NIN nezvanično doznaje. Glasovi su upućeni u Ministarstvo, što je stvorilo teorijsku priliku da ne budu dosledno preneti, zašto je nekima i sumnjiva definicija „jednoglasnog“ opredeljenja za Denića.

Rizik takvog pristupa Ćirić opisuje rečima da „postoji razlika između stručnjaka i administratora ili menadžera“, uključenih u izborni postupak. „Čini mi se da se pre deset godina više vodilo računa o objektivnom metodu kustosa i istoričara umetnosti na osnovu kojeg su se procenjivale konkursne prijave i čija je odluka imala daleko veću autonomiju“, kaže naša sagovornica.

Da li će u Veneciju ići neko sa jakom podrškom?

Dok su glasovi još bili na putu do javnosti, među mogućim izlagačima i njima bliskima, raspredalo se o tome šta sve može biti od uticaja na konačni izbor. Da li će pobediti novomedijska praksa ili slikarstvo, po mnogima odavno mrtvo? Hoće li se uzeti u obzir raniji pokušaji? Da li će izbor pasti na ženu iz razloga (konačne) ravnopravnosti polova? Hoće li se Ministarstvo ograditi od svakog ko bi „talasao“, nezadovoljan izlagačkim uslovima i ponukan medijskim odijumom povodom nastupa Nikolića? Da li će u Veneciju ići neko sa jakom podrškom?

„Objektivna komisija prvenstveno obraća pažnju na potencijal projekta da odgovori na temu koju je glavni kustos Bijenala izabrao za tu godinu. Izbor zavisi i od originalnosti rešenja, ali i ranijih stavki u biografiji vizuelnih umetnika“, Ćirić objašnjava. Istina, dešavalo se i da Srbiju zastupaju i oni bez postignuća, i oni koji nisu zaista pripadali lokalnoj sceni, „ali su tada odluke bile političke a ne stručne“, kustoskinja podvlači.

Čime je to bio nezadovoljan Nikolić, čija je postavka Hod sa vodom u Paviljonu Srbije bila proglašena jednom od deset najuspešnijih, te 2022. godine? Ispostavilo se da je Fondacija MSUB, kao realizator nastupa Srbije na Bijenalu, kao i Muzej savremene umetnosti u Beogradu, „fantomska organizacija“, od koje nije bilo nikakve koristi, kao ni od Muzeja, pa su se sva odgovornost i sav rad svalili na umetnika i kustoskinju Biljanu Ćirić. „Vremenski opterećenu i tehnički zahtevnu postavku otežalo je i to što smo dobili zastareli tlocrt Paviljona“, kaže Nikolić.

Video-instalacija ipak je na kraju ispala onakva kakvu je zamišljao dve godine ranije. Međutim, taj uspeh, kao i visoko rangiranje postavke na neformalnim top-listama, Nikoliću nisu ništa posebno doneli u daljoj karijeri i pri prodaji radova. Ali, on za to ne krivi ni Muzej, ni Ministarstvo, već isključivo sebe, jer „nema razvijenu saradnju s relevantnim agentima koji zastupaju umetnike na tržištu“. Inače, kako Nikolić dodaje, od Bijenala u Veneciji ima i važnijih događaja u profesionalnom životu umetnika, ali se „za širu publiku malo šta sa njim može meriti“.

„Sigurno je da izlaganje u Veneciji daje određenu vidljivost umetniku, ali to nije nužno kruna njegove karijere, pa neki ostvaruju međunarodni komercijalni uspeh prosečnog statusa nakon svog nastupa. Drugi su dobili relevantne međunarodne ponude za izlaganje, a bilo je onih koji su se vratili na staro. Svakako je to prestiž u lokalnom kontekstu, ali retko je da se dese revolucionarne izložbe u okviru paviljona kao ideološkog državnog aparata“, nadovezuje se Ćirić. Zato Bijenale prvenstveno predstavlja „koncept nacionalnog odmeravanja, nesvojstven svetu umetnosti“, kako Nikolić zapaža.

Tek kad ovo uzmemo u obzir, ponašanje naše države spram svog nastupa postaje ekstremno apsurdno. Iz tog razloga i kažemo (na početku teksta) da su nas dosadašnji izlagači zadužili. Jer, dobijeno se često može svesti na „dijabetes, izazvan stresom“, kako neki primećuju. Ipak se o tome ne misli previše prilikom konkurisanja, u želji da se sve snage koncentrišu na umetnički pomak na ovoj svojevrsnoj olimpijadi.

„Kao neko ko je dva puta radio na najvišim pozicijama u okviru Bijenala, mogu da kažem da taj angažman zahteva spremnost da se realno i objektivno uhvatite ukoštac sa svim izazovima koje ovaj nastup nosi. Lako je pričati, a sasvim drugo preuzeti odgovornost za stav i učešće, jer onda možete biti izloženi kritikama. Nastup u Veneciji, osim ako ne bude došlo do dubinske reforme, zahteva kompromis, balans i strpljenje, kao i rešenost da se savladaju mnoge prepreke. Ili, što bi rekao Mao Cedung ’nema ribe u potpuno bistroj i čistoj vodi’“, Ćirić zaključuje.

Ovaj tekst nije pisan samo u svrhu obaveštavanja javnosti o izazovima Bijenala, već i kao vrsta upozorenja našem narednom „takmičaru“, koji će biti kuđen iza leđa kao scenograf, a ne respektabilni vizuelni umetnik. Ipak se izbor Denića može smatrati i iskorakom u shvatanju savremene umetnosti, kakav „presedan je poželjan, a u ovom slučaju i vrlo argumentovan“, smatra Ksenija Samardžija. Svaki nagoveštaj lobiranja implicira nečiji veliki uticaj, umanjujući značaj umetnikovog rada, dodaje Samardžija.

Umetničkom čaršijom ipak će i dalje kolati primedbe o povezanosti Denića sa Sašom Marčetom, vlasnikom Maksbet kladionica, ali i multifunkcionalnog prostora Bioskopa Balkan, gde je ovaj vrsni pozorišni (a time i vizuelni) autor lane izlagao. Ovo je doduše dobro sa aspekta postavke u Veneciji koja može dobiti sve vrste podrške, ranije nedostajuće. A, ako bi Denić kojim slučajem dobio Zlatnog lava, šta bi se tek onda govorkalo?