Limeni doboš: Bunt prema komplikovanom svetu odraslih

Ginter Gras svakako spada u vodeće i verovatno najpoznatije nemačke posleratne intelektualce i umetnike. Ovaj po svemu renesansni čovek koji se pored pisanja bavio i slikanjem, vajanjem, politikom pa i onim što danas najčešće nazivamo „aktivizmom“ ostaće upamćen i po kontroverzama. Iako je, i pre dobijene Nobelove nagrade za književnost (1999. godine) važio za „savest Nemačke“, neko ko se pitao i čije se mišljenje i te kako čulo u javnosti, tek je 2006. godine priznao da je poslednje mesece Drugog svetskog rata proveo u SS diviziji.

Njegovo delo preživelo je sve životne pa i političke kontroverze, te se Ginter Gras bez ikakve sumnje danas smatra modernim klasikom. To pozitivno mišljenje kao i veliku popularnost ne samo u germanskim zemljama najviše duguje prvom romanu – Limeni doboš, prvom delu Danciške trilogije, po kome je snimljen i istoimeni film u režiji Folkera Šlendorfa, a koji je ovenčan Zlatnom palmom u Kanu, kao i nagradom Oskar. 

Ambiciozan i slojevit, roman Limeni doboš nudi jednu epsku sliku epohe, u verski i nacionalno izmešanoj sredini, s pažljivo iznijansiranim likovima malograđana koji, baveći se svojim intimama, ne primećuju da krv počinje da teče ulicama. U sve je upleten i jedan po svemu fantastičan momenat, jer glavni junak, Oskar Macerat, odbija da odraste, kao izraz bunta prema komplikovanom svetu odraslih. 

Dramatizacija, potpisuje je reditelj Vasil Hristov, ovog po svemu velikog dela (i po broju stranica) svakako je pozamašan posao, ne samo zbog veličine, mnoštva događaja i likova, već i zbog velikog vremenskog perioda koji se romanom obuhvata. Reditelj Hristov u svojoj eksplikaciji koja je objavljena u programu predstave, daje pojašnjenja čime se vodio kako u samoj dramatizaciji, tako i u radu na predstavi. I pored velikog truda da se gotovo osamsto stranica knjige „sabije“ u nepuna dva sata predstave, da se sve ono literarno prebaci u dramsko, čini nam se da je ipak glavni problem predstave upravo dramatizacija.

Ono što je dobijeno, i pored vrlo razigranog mizanscena, jeste – prepričavanje romana. Akcija na sceni često samo ilustruje ono što neko od aktera izgovara, ne postoje stvarni sukobi ni likova, niti ideja. Taj silni trud da se pokriju „događaji“ iz knjige učinio je da se malo bavimo verovatno najzanimljivijim aspektom romana – rađanjem nacionalsocijalizma, a mnogo više melodramskim peripetijama ili coming of age aspektom priče.

A upravo je ta duboka analiza socijalnih i mentalnih promena koje dolaze s pojavom nove ideologije, to razaranje društvenog tkiva pred naletom varvarizma, ono što je trebalo da poveže svet romana - predstave sa sadašnjošću i savremenim trenutkom. To je nažalost izostalo. 

S druge strane, brz ritam, besprekorna produkcija, izuzetan entuzijazam glumaca, njihova zarazna energija i velika preciznost, uz mnoštvo originalnih, domišljatih rediteljskih rešenja čine da se predstava gleda bez preteranog zamora.