Godina 2023. u svetskom filmu nije prelomna, ali je svakako vrlo bitna. Ona je to najpre iz razloga potpune konsolidacije nakon haosa koji je 2020. napravila epidemija korona virusa. Potom, što je suštinsko kvalitativno određenje ove godine, pokazalo se da film ide dalje, da se u kinematografsku porodicu na relevantan način uključuju kinematografije s filmske periferije (Nepal, Butan), do juče, nezamislivi učesnici jednog procesa filmske inovacije i suštinskog prodora u novo.
Dodiri stvarnosti, prevučeni preko fiktivnog kostura, verovatno su doveli do toga da serija „Deca zla“ ne bude prikazana na RTS-u
Holivud, bazični industrijski filmski gigant koji i dalje generiše glavninu transformativnih procesa, od tržišta do tehnologije, pokazao se u ovoj godini u punom zamahu. Nizom filmova (od Openhajmera do Vavilona) zablistao je do antologijskih vrhunaca.
Deo ovih gibanja i pozitivnih vibracija, i to onaj bolji, došao je i do srpskog filmskog gledaoca. U čemu je on to najpre mogao da uživa, da bude ravnopravni učesnik u doživljaju filmskih vrhunaca poput ostalih evropskih ljubitelja filma?
Najpre, imali smo nekoliko veoma dobrih filmskih festivala. Možda najbolje 29. izdanje Festivala autorskog filma, Slobodna zona, Fest, ili festivali dokumentarnog filma kakvi su Beldoks ili Sedam veličanstvenih, učinili su da je naša razmena s filmskim svetom razmena veoma kompetentnih uvida u tokove savremenog filma, i da je pritom iznađena adekvatna festivalska strategija u njihovom kontekstualizovanju i reprezentovanju.
Gde je Beograd?
Takođe, ako izađemo iz ovog začaranog kruga festivalskih ekskluziviteta i vratimo se bioskopskom repertoaru, ni tu stvari ne izgledaju nužno loše. Kao god što filmski festivali srpskog gledaoca privileguju i stavljaju ga u sasvim ravnopravni položaj s gledaocem evropskih metropola, tako je bioskopski repertoar, sa svim svojim manjkavostima, deo jedne prilično globalizovane i shematizovane repertoarske politike.
Beograd, zapravo, profiliše svoje repertoarske sadržaje komplementarno ponudi većine zapadnih centara. Potpuna dominacija američkog filma i tiranija blokbastera na jednoj strani, sučeljava se sa znatno slabijom ponudom specijalističkih arthausovskih sadržaja, na drugoj. Zagovornici nipodaštavanja bioskopskog repertoara nikada se ne mogu videti u bioskopu, koji oni nastavljaju da kritikuju sa nesmanjenom žestinom.
Ali, gde smo u toj razmeni mi? Šta mi to dajemo filmskom svetu i da li mu uopšte išta dajemo? To je, iz godine u godinu, za nas ključno pitanje, ali moguće odgovore guramo pod tepih. Nismo još spremni za konačnu spoznaju. Sve veći broj snimljenih filmova i propratnih kinematografskih sadržaja (nabrojimo koliko gradova danas u Srbiji nema neki festival ili filmski događaj), disproporcionalan je slici o aktuelnom stanju u srpskom filmu.
Koliko nas košta da priznamo da su nas svi prešišali
Na tragu iole ozbiljnijeg kritičkog vrednovanja, valja priznati da je srpska kinematografija generalno stagnativna, svojim filmskim sadržajima malo zanimljiva i na međunarodnom filmskom tržištu apsolutno nekonkurentna. Koliko nas košta da priznamo da su nas svi prešišali, od Islanda na severu do Nepala na istoku? Sve više gubimo pozicije i u samom regionu, bar kao dominantni filmski model. Zašto u Srbiji ne postoji film kakav je hrvatski Sigurno mjesto ostaje da se vidi, ali neće pomoći budžetski izgovori. Pa nije valjda da se filmovi prave isključivo novcem, a za ideje i sadržaje koga briga?
Politizacija srpske kinematografije uzima svirepi danak. To je najbolje moglo da se vidi pre koji dan, kada je objavljena lista petnaest filmova nominovanih za nagradu Oskar u kategoriji filma van engleskog govornog područja. Da li treba da nas iznenadi što među njima nema srpskog predstavnika, filma Što se bore misli moje? Naravno da ne!
Onaj ko je naivno verovao da ćemo se nametnuti filmskom svetu jalovim filmskim romantizacijama naše prošlosti, pati od tragičnog pomanjkanja uvida u kriterijume i mehanizme odlučivanja. Istinski filmski trijumf se tu groteskno brka s mogućnošću šverca jedne devalvirane „estetike“ koja je manje posvećena filmu a više snovima o nacionalnoj veličini.
