Gledali smo najbolju Netfliksovu mini seriju "Zavada": Trebalo bi da bude na vašem radaru, iz više razloga

Na nedavnoj dodeli nagrada Zlatni globus, članovi žirija koji nisu gledali mnogo toga emitovanog tokom 2023. godine, ali su svakako upućeni kakav tip sadržaja mora biti istaknut, za najbolju mini seriju proglasili su Netfliksovu Zavadu (Beef, autor Li Sung Đin). Osim te, velike nagrade, vrlo dobri tandem tumača glavnih uloga takođe je dobio priliku da se na kraju večeri slika sa trofejima u rukama, što je, zapravo, bila i već uhodana poenta: javno priznanje, tzv. predstavljanje za nekada segregovane pripadnike manjina.

Slično se posle ponovilo i na dodeli nagrada kritičara Amerike i na dodeli najviših priznanja u televizijskoj produkciji, nagrade Emi. Ipak, ukoliko se, za razliku od žirija uvaženih nagrada, malo ozbiljnije bavite analizom televizijske ponude, Zavada bi svakako trebalo da bude uhvaćena na vašem radaru, iz više razloga.

Netfliks, kao producent, već par godina predstavlja pre upozorenje nego preporuku. Hiperprodukcija „kontenta“, gde se za mali novac korisnicima nudi, pre svega, ubijanje vremena, morala je dovesti do erozije kvaliteta (a, sećamo se, započeli su nekada davno Kućom od karata čiji zvučni efekat, u izvođenju grešnog Kevina Spejsija, i danas podvlači kompanijski logo). Osim toga, izazvali su i štrajkove umetničkog personala, nezadovoljnog što dobija tek pokoji zalogajčić „pilenceta“ iz romana Reklamokratija.

Bilo kakva uzvišenost, očigledno, odavno nije deo formule, no, katkad valja obratiti pažnju na podizvođače, prvenstveno u filmskoj selekciji gde se iskusnim autorima pruža sloboda da urade svoj posao onako kako najbolje znaju. Podseća to na nekadašnji model poslovanja holivudskih studija, kada bi direktor, da se izrazimo slikovito (mada, takve stvari su se i doslovno događale), iz fioke izvadio par miliona dolara, pružio ih etabliranom rediteljskom imenu i dao rok kada mu ima biti dostavljen gotov proizvod.

Umetnički imidž kompanije bio je kategorija o kojoj se brinulo, a obrisi tog načina razmišljanja mogu se nazreti u sadašnjoj politici striming servisa, uključujući Netfliks koji se prvi uzdigao, te, prirodno, prvi i pada. U međuvremenu, ponaša se nalik „Golan Globusu“ tokom osamdesetih, toj bizarnoj izraelskoj firmi koja je proizvodila red Čaka Norisa i ostalih ninđa, praćen redom Bukovskog i Altmana.

Kada se pogled skrene ka Netfliksovom osnovnom, serijskom sektoru, podizvođače je jedno vreme valjalo prepoznavati van engleskog govornog područja da bi postepeno, ili malo brže od toga, i tu zavladao apsolutistički Kralj Kontent. Na koncu, vraćamo se domaćim, američkim izuzecima, i seriji Zavada koju je, zapravo, stvorila firma A24, donekle se opirući uticaju krovne produkcije ogrezle u konfekciji. Verovatno podstaknuti prošlogodišnjim uspehom svog filma Sve u isto vreme, donosioci odluka u kancelarijama A24 odlučili su da istraživanje – moglo bi se reći i eksploataciju – emigrantskog iskustva prošire ka području malih ekrana. Zahvaćeno je široko, u potrazi za univerzalnošću konteksta. 

Naime, tokom uvodnih par epizoda gledaocu, naoko usputno, biva saopšteno da je, dok je glavni junak po genima stoprocentni Korejac, glavna junakinja kinesko-vijetnamska mešavina, pa još u braku sa američkim Japancem. Svi oni su rođeni van zemalja porekla, u navodno besklasnom američkom društvu – to jest, u društvu sveprožimajuće srednje klase. Međutim, Deni (Stiven Jeun), usled kriminalnih delatnosti rodbine, biva degradiran od vlasnika motela do prekarnog majstora koji pokušava da, nenadano i neželjeno, ostvari američki san uspona od dna do finansijskog vrha, samo uz pomoć svojih deset prstiju i veštine zarađivanja i ulaganja.

Ejmi (Ali Vong) se sličnom rabotom bavila prethodnih petnaest godina, uzdižući malu botaničko-konceptualnu firmu do tržišne vrednosti koja dovodi do potencijalnog višemilionskog utapanja brenda u korporativni lanac samoposluga. Deni, za početak podsvesno, shvata iluzornost poduhvata i sreću koja će mu celog života izmicati. Ali, šta uopšte čini sreću? Možda samokritičko i potencijalno isceliteljsko poimanje sebe, taj đavolak što izmiče našim junacima? Ejmi teži samolišavanju od životnog poslovnog poduhvata, kako bi... šta? Sedela po ceo dan u većoj kući, uz to s bazenom, u društvu osobe koju najmanje poznaje? A ni muž i dete nisu rezervoar bezgranične i bezuslovne intimnosti.

Deni i Ejmi su, dakle, frustrirani problemima radničke klase i „teretom belog čoveka“, primenjenim na primercima od začeća oštećenim identitetskom nepotpunošću. Dva su bureta baruta, i zgodan dramski slučaj će hteti da se eksplozija dogodi u prvoj sceni serije, saobraćajnim sukobom koji će ih odvesti u pravcu osvete, „zle krvi“ i ostalih prividno anahronih gadosti. Prilično se htelo, a serijsko trajanje omogućilo je vreme i prostor da se i više od onoga što se htelo pokuša i ostvariti. U tome su i mana i kvalitet, sa pregršt otvorenih tema i omirisanih žanrova. A Netfliks? Oni su ispunili svoj cilj, površno prodavši „reprezentativni“ sadržaj, i sada nastavljaju dalje. Bez frustracije, bez bola samospoznaje i, nažalost, najverovatnije bez smislene perspektive.