Olga Odanović za NIN: Moram da budem optimista uprkos svemu

Na pomen njenog imena ljudi se u trenutku ozare osećajući neku vrstu posebnog raspoloženja i radosti. Ne bez razloga. Jer ona je ne samo velika umetnica, dugogodišnja prvakinja Drame Narodnog pozorišta u Beogradu i rasna komičarka (mada je podjednako ubedljiva i u dramskim ulogama), već i neverovatno bogatog duha, dostojanstvena i odmerena. U svojoj branši, ali i mnogo šire, važi za glumicu briljantnog talenta, neverovatne energije, discipline i doslednosti. Na scenu i pred kamere uvek donese nešto autentično, svoje, neponovljivo, zbog čega je kolege i publika obožavaju, a stručna kritika veoma uvažava. U prilog tome govore i činjenice da se u njenoj više nego bogatoj riznici značajnih priznanja, između ostalih, nalaze i Sterijina nagrada,

Nagrada „Miloš Žutić“, Nušićeva nagrada za životno delo glumcu komičaru, Glumačka nagrada Udruženja dramskih umetnika Srbije - „Ljubinka Bobić“, Nagrada „Žanka Stokić“, Pečat Narodnog pozorišta, Nagrada „Raša Plaović“... Tom veličanstvenom nizu nedavno je pridružila Zlatnog ćurana za životno delo na 50. Danima komedije u Jagodini, gde je osvojila i Nagradu za najbolje glumačko ostvarenje za ulogu Gospođe Borio u Joneskovoj „Ćelavoj pevačici”, u režiji Jagoša Markovića, a potom, početkom aprila, za istu rolu, i statuetu „Milivoje Živanović” za najboljeg glumca na 28. „Danima Milivoja Živanovića” u Požarevcu.

Radujete li se nagradama i dalje kao kad ste bili mladi?

Kad je čovek mlađi, tada vam nagrade, možda, nekako više znače. A danas, u ovim godinama i sa ovim iskustvom, malo sam, moram da priznam, zbunjena, zatečena. Krenem sa nekim preispitivanjima u smislu da li ih baš ja zaslužujem. Sigurna sam da i među mojim kolegama ima mnogo njih koji su ih zaslužili. Iskreno, nijednoj od te tri nagrade nisam se nadala. Ali divan je to osećaj, naravno, i dalje. Mada sam se, zbog ove dve koje sam dobila za ulogu Gospođe Borio, zaista čudno osećala.

Taj „čudni osećaj“, u emotivnom smislu, nesumnjivo da je mislima usmeren ka Jagošu Markoviću, sa kojim ste veoma često sarađivali, a kome je to bila poslednja predstava koju je režirao. Po čemu ga pamtite?

Jagoš je, apsolutno, bio moj reditelj broj jedan. Od treće godine Akademije do prošlog leta. Imao je neko abnormalno poverenje u mene. I ja u njega. Hvala mu! Njegovim odlaskom osetila sam ogromnu prazninu koja, nažalost, ne može da se popuni. Te dve nagrade uvek će imati posebno mesto u mom srcu, upravo zbog Jagoša. Pominjem ga svaki dan. 

Otkad nas je jesenas napustio, primetio sam da vam svaki put, pa evo i sada, kada se pomene njegovo ime, oči zasuze?

Ne mogu da se pomirim s njegovim odlaskom. Čim se progovori o njemu, u meni proradi ta emocija. I toga se ne stidim. Zašto bih se ustezala od bilo čega? Hvala mu i to sam od njega naučila. Bio je autentičan, izuzetan, i čovek i umetnik. Magičan. Sav je bio satkan od ljubavi prema glumcima. Većinu nagrada dobijala sam za predstave u njegovoj režiji. Da nije bilo Jagoša, ne bi bilo ni mene. U to sam sigurna i to ću uvek govoriti. Jagoš je bio jako važan ne samo za pozorišnu kulturu, nego kulturu uopšte. 

Ustupljene fotografije / Vićencio Žaknić

Slušajući i čitajući obrazloženja mnogih žirija za dodelu raznih nagrada, često se, između ostalog, može čuti i kako glumci svojom igrom na sceni „brane dostojanstvo, gospodstvenost i veru u glumački poziv”. Poznato je da bez dostojanstva nema ličnosti, kako u ovim vremenima, koja nisu naklonjena kulturi i umetnosti, odbraniti dostojanstvo profesije kojom se bavite?

Jako teško. Morate da imate mnogo volje, motiva i snage da verujete u to što radite. Dostojanstvo se brani dok igrate na sceni, dok snimate. Bar je tako u mom slučaju. Tu se nalazi neki moj mikrosvet. Kad svoje sidro spustim na scenu ili na set, dok snimam, tada sam najsrećnija. Mislim samo na to. 

Iako ste zvanično stekli uslov za odlazak u penziju, i dalje igrate punim gasom.

Glume se sigurno neću odreći dok god ima radosti u meni. Gluma je moja ogromna ljubav, ogromna potreba. Ona je deo mog bića. Bez glume ne bih bila ja. Izgubila bih tu neku svoju celinu kao ličnost, a, čini mi se, i samu sebe. 

Pratite li aktuelna društveno-politička dešavanja? 

Ne. Pratila sam do određenog trenutka i onda sam odustala. Shvatila sam da je suština u tome da mi, obični ljudi, pojedinci, veoma teško možemo bilo šta da promenimo. Ne želim uopšte da se uplićem u politiku. Nikada nisam bila ni u jednoj partiji, niti me to zanima. Današnje vreme je vreme kome ja ne pripadam. Ja, recimo, nemam ni društvene mreže. Nemam ništa od tih nekih tehnoloških stvari koje su napredovale, to me uopšte ne zanima. To je više za ovaj mlađi svet, oni su se tom vremenu prilagodili jer nemaju drugo. A ja sam imala i neko drugo vreme. To moje vreme bilo je mnogo plemenitije, humanije, iskrenije, bez interesa i koristoljubivosti. Družili smo se bezinteresno. Sad se sve to nešto pogubilo, izgubilo... O tome, između ostalog, govori i „Ćelava pevačica“. 

Ustupljene fotografije / Vićencio Žaknić

Kad već pominjemo tehnološke stvari, u poslednje vreme kod ljudi širom sveta sve je prisutniji strah da će veštačka inteligencija zameniti čoveka. Holivudski glumci jesenas su štrajkovali protiveći se njenom korišćenju u filmskoj industriji. Može li veštačka inteligencija, to verovatno najvažnije tehnološko dostignuće našeg doba, da zameni ljudsku? 

Veštačka inteligencija da zameni čoveka? Meni je to neshvatljivo. Živ čovek je živ čovek. Reči koje izlaze iz jednog živog bića... to je nešto potpuno drugo u odnosu na tu veštačku inteligenciju. Sve što se dešava u vezi sa tim, sama ta ideja da neko može da ti oduzme vlasništvo nad samim sobom, zaista, deluje zastrašujuće. Apsolutno sam protiv upotrebe veštačke inteligencije u našem poslu. Ne želim da pristanem na to.  

Veliku popularnost donela vam je i naslovna uloga u porodičnoj humorističkoj seriji „Radio Mileva”, jednoj toploj priči o nekim „malim, običnim ljudima”. Pre mnogo godina, u jednom intervjuu, kazali ste mi da je porodica naša osnova i početak, sve ostalo je nadogradnja; kroz porodične odnose formiramo svoju ličnost i učimo se da budemo ljudi. Čime se danas mere snaga i ugled porodice?

Sad je sve to otišlo dođavola. Porodica je, nažalost, izgubila svoje mesto, ono koje je bilo na pijedestalu. Danas retko ko želi da prihvati neku odgovornost, da trpi nekoga, da ima razumevanja za neke stvari... Mladi ljudi sve teže donose odluku da uđu u neku zajednicu, da preuzmu odgovornost, da imaju decu... Deca su velika ljubav i ogromna odgovornost. 

Porodicom se, između ostalog, bavio i naš čuveni dramski pisac Aca Popović u „Beloj kafi”, predstavi vašeg matičnog Narodnog pozorišta, u kojoj ste za briljantno tumačenje Majka Janje osvojili više prestižnih nagrada. Ne otvara li se tu i pitanje, između ostalog, da neke greške stalno ponavljamo? 

Taj točak istorije se stalno vraća, po ko zna koji put nas opominje i ukazuje na neke stvari, ali ne vredi. Čudan smo mi narod, vrlo čudan, sa nekim vrlo čudnim mentalitetom. Kao da ne želimo da vidimo te greške koje pravimo, kao da ne želimo da učimo iz prethodnog, da izvučemo neku pouku. Trebalo bi mnogo više da se sećamo, da radimo na tom sećanju i da jednom zasvagda kažemo: pa ovo stvarno ne bismo smeli nikad više sebi da dozvolimo. Zapali smo u neki ćorsokak i očito da nam se sviđa da budemo u njemu. Kao da ne želimo da izađemo iz njega. Čini mi se da, kao narod, uopšte ne želimo i nećemo da se potrudimo da nam bude bolje. Ali ja, uprkos svemu, želim i moram da budem optimista zbog svoje porodice, svoje dece, zbog ovog mladog sveta...