Đaci su pratili profesora i učenicu na tvrđavi u Nišu 1953. godine: Jedna noć pored Nišave i sramota stara 70 godina

Neobičan slučaj potresao je obrazovne institucije u Nišu davne 1953. godine. Uočena je sramotna praksa u kojoj su profesori ulazili u sumnjive odnose sa učenicama. Neprimereno ponašanje poprimilo je takve razmere da je reporter NIN-a otišao da istraži celu situaciju i otkrio nedopustiv obrazac u školama. Tekst iz arhiva NIN-a koji je objavljen pod nazivom "Ovde je reč o ljubavi" prenosimo vam u celosti.

Kraj je školske godine. Zbiraju se rezultati. Dobri i slabi. Ipak, u Nišu je ovog juna stigla još jedna brojka, malo neobična. Nismo navikli da se sa takvim stvarima srećemo baš u junu. 

Reč je ovde o ljubavi, i to između profesora i đaka. I koliko god to zvučalo neobično, ali za poslednje dve godine ovde je zabeleženo 12 takvih slučajeva. 

Jedna noć pored Nišave

Slučaj je hteo da su tri učenika srela svoju poznanicu na mostu. Posle par reči ona je nastavila svojim putem. I ništa se ne bi desilo da se njegovim kolegama nije učinilo sumnjivo što ona sama uveče izlazi preko mosta na Nišavi.

Njihov zajednički prijatelj zabavlja se s njom, a sada je bolestan. A ona? Izgleda da ide u tvrđavu - što je u Nišu pojam "ljubavi". Mladići su pošli za njom i bili svedoci njenog susreta sa profesorom Branom Pavlovićem. Dečaci su se iznenadili i revoltirali.

I da stvar bude gora, ova trojica nastavila su da ih prate. Pratili su ih sve do stana profesora Pavlovića, koji je bio tu u tvrđavi, i koji je dugo te noći bio u mraku. 

"Profesori, tražim reč"

Bio je to sasvim običan sastanak, i možda nikada ne bi bio zapažen da se nije učenik škole za primenjenu umetnost Ilija Drašović javio za reč. On je postavio pitanje nedozvoljenog odnosa između profesroa i učenica ove škole. Pomenuo je svoje dve drugarice, koje su profesori Krstić i Pavlović vodili k sebi u stan, pozivali ih u bioskop i zajedno sa njima izlazili u grad.

Pitanje je palo kao benzin u vatru. Ruke su se podigle uvis. Svi traže reč. Govore čak i o tome da je to “prijateljstvo” otišlo toliko daleko da se već njihove koleginice osećaju povlašćene u školi.

I posle svega, posle puno govora šiparica, odlučeno je da se zakaže novi sastanak. Trebalo je stvar raščistiti do kraja. Situacija je bila jasna.

Nezdrav i nedozvoljen odnos između profesora i učenica bio je toliko upadljiv, da su omladinci morali da predlože isključenje iz organizacije te dve učenice. I kada se smatralo da je pitanje bilo rešeno, podigla se još jedna ruka koja je tražila reč.

"Ako te strah, uđi kod mene"

Nikitović je predložio da se razgovor o ovakvim pojavama ne zaključuje samo udaljavanjem iz organizacije njihovih koleginica. On je izgovorio još jednu optužbu – susret profesora Pavlovića i još jedne druge učenice kod tvrđave.

Tu, među svojim drugovima je bila i ta učenica. Morala je da govori, i rekla je: “Jednog dana, na času profesora Pavlovića mi je prišao i zatražio da se sastanemo uveče, jer ima nešto da mi kaže. Rekao mi je da u 18 časova dođem na betonski most, gde će me čekati, i ja sam otišla. On me je, kad smo se našli, poveo u pravcu tvrđave. Putem sam primetila da nas neko prati, i profesor mi je rekao da, ako me je strah što nas neko prati, možemo otići u njegov stan dok oni prođu”.

 

Na kraju su kažnjeni - đaci

I možda o ovome ne bi bilo mnogo razgovora da je to bio usamljen slučaj. Ipak, sama činjenica da se ovakvo nešto u ovoj školi već tri put ponavlja naterala je lutajućeg reportera da svrati u Savet za prosvetu Gradskog narodnog odbora, gde su ga čekali novi materijali.

Nedavno je profesor engleskog Nedeljković, osuđen na dve godine udaljavanja iz škole zbog sličnih odnosa. Krivično je odgovarao i nastavnik Pavlović, koji je jednu učenicu osmogodišnje škole godinu dana pripremao da mu postane ljubavnica. I kao vrhunac svega toga, zabeležen je slučaj profesora Miljana Perušića, koji drži katedru Jugoslovenske književnosti u Višoj pedagoškoj školi, i koji je nesavesnim radom poljuljao svoj uspeh nastavnika i pedagoga.

Prošle zime u doba kolokvijuma, on je na ispitu ocenio odgovore jedne studentkinje sa ocenom osam, što ne bi bilo čudno, dok se nije ispostavilo da joj je dao pitanja koja će joj postaviti na ispitu. Nakon kolokvijuma, profesor se obratio studentkinji tražeći za svoju “malu uslugu” – protivvrednost. Devojka koja se, istina, poslužila njegovom uslugom, nije htela da pristane na to. Branila se i govorila da voli nekog drugog. Onda je profesor Pavlović pomenuo da kulturni ljudi ne vide u tome nikakve prepreke...

I šta se još dogodilo: sedam učenika ove škole za primenjenu umetnost uputili su pisanu peticiju Gradskom komitetu Narodne omladine u Nišu sa traženjem da se ovakve i slične anomalije iskorene.

“Iz zapisnika (kaže se u pismu), koji je pročitao direktor vidi se da su u ocenjivanju radova učestvovaliu svi stručni nastavnici škole. Među njima su bili i Čeda Krstić i Brana Pavlović. Nesumnjivo je da su oni kao lično pogođeni hteli da se revanširaju Nikitoviću, koji je pokrenuo na omladinskom sastanku pitanje njihovog nezdravog odnosa sa pojedinim učenicama”.

I po tome je, dakle, ispalo da su dva učenika odbijena na godinu dana, zato što su ukazala na nepravilan odnos nastavnika i učenica. Možda sve ovo nije tačno. Možda su njihovi radovi zaista takve vrednosti da ne zaslužuju prelaznu ocenu. Ali, šta se može u ovom slučaju uzeti u odbranu pomenutih nastavnika, koji su svojim nevaspitnim postupcima uprljali lik profesora i vaspitača. 

NIN / Privatna arhiva