Kod nas se ne obnavlja mlada krv

Foto Robert Getel

Jedan od paradoksa radnog veka baletskih igrača je što je period potpunog saglasja između mozga koji pokrete razume, duše koja želi da ih izvede i tela koje to može veoma kratak. Sve do tog trenutka je zaljubljeno progresivno savladavanje tehnike, sve nakon njega ispunjeno je svešću da telo, glavni instrument baletske umetnosti, polako kopni. Doduše, slučaj Andreje Kulešević, nekadašnje proslavljene baletske igračice i koreografkinje, otkriva i drugi paradoks ovog umetničkog izraza iako joj je sa 16 godina iz zdravstvenih razloga savetovano da ne pleše, plesala je još dve decenije, od čega 17 leta profesionalno. Kičmeni stub je, naposletku, u njeno ime odlučio da je bilo dosta. Kuleševićeva ovo naziva predanošću, neizmernom ljubavlju prema baletu, ali je svesna da se u osnovi svega krije element mazohizma.
Privatno, bol ne podnosim, ali bol u baletu je uvek sa svrhom. I krvave noge i izranjavani prsti. Koliko god sam bola od malih nogu istrpela, setim se da je moja umetnost nešto što unosi lepotu u strašni svet u kome živimo. To je privilegija koja zauzvrat mnogo zahteva, kaže Kuleševićeva za NIN.

Čini se da je film Crni labud naročito popularizovao mračnu, autodestruktivnu viziju baleta?

To je studija karaktera, priča o osobi koja boluje od šizofrenije i koja se sticajem okolnosti bavi baletom. Mada, zapita se svako šta mu treba toliki bol, otpali nokti odgovor na ta pitanja dat je u predstavi Balerine Minje Bogavac koja je zasnovana na životnim pričama baletskih umetnica, izbliza i bez pompe i fame. Ima nas mlađih, starijih, neaktivnih i aktivnih, i bile smo isprva u šoku što, uz ples, priču iznosimo i verbalno. Nismo navikle na takav izraz. S druge strane, naši prijatelji, glumci, operski pevači, tek su tada osvestili kakav život vodimo, koliko je odricanja tu potrebno. I to od samog početka. Isprva sam želela da karijeru započnem u Švedskoj, pa u Beogradu, ali je sticaj okolnosti hteo da najlepše godine karijere provedem u Novom Sadu. Strani igrači su uoči bombardovanja morali da napuste zemlju, pa je produkcija ostala na nas nekolicini mladih. Nedostatak muških igrača uzrokovao je probleme sa izvođenjem klasičnog repertoara, ali sam, sa druge strane, došla u priliku da se ozbiljnije posvetim modernom plesu. Inicijativa oko Foruma za novi ples (potekla od Olivere Kovačević Crnjanski), u okviru kojeg danas nastupam, urodila je fokusom na savremeni ples, radionicama, a kruna napora bila je nagrada publike za najbolju predstavu na Bitefu, za Jezik zidova. Između predstave Jezik zidova i poslednjeg velikog uspeha Foruma, predstave Balerine, dogodio se čitav niz ozbiljnih istraživačkih projekata. Nakon istraživanja moderne igre u Jeziku zidova,usledila je i moja prva glavna uloga u Labudovom jezeru.

Odgovara li vam više klasična ili moderna plesna forma?

Mom telu je bliži moderni izraz, a klasični je uvek bio veći izazov. Klasična forma je norma, tehnika, njeno izvođenje je u osnovi približavanje normi. Upravo mi je moderni balet, s druge strane, najviše pomogao da napredujem u klasičnom baletu. Izrazi su drugačiji, ali se dopunjuju, doduše, ako igrač voli da igra, ako je otvorene svesti prema onome što radi. Mnogo klasičnih igrača ovde savremeni ples smatra nižim rangom, dok u svetu, s druge strane, najveće zvezde klasičnog plesa igraju i savremene forme. Kod nas se stvari malko pomeraju sada na takmičenjima, recimo, moraš da pokažeš i savremene i klasične varijacije. Klasičan ples jeste baziran na tehnici, a svaki put kada sam mislila da sam dotakla tehnički maksimum, dodavala sam emotivne i psihološke karakteristike ulogama koje igram, što je vrlo bitan deo baletske umetnosti, potenciran u savremenim formama. Upravo ta smislenost fizičkog napora, usmeravanje pažnje publike, ne samo na izvođački artizam, već i na emocionalnost i psihološka stanja, razlikuje balet od ostalih formi, koje zahtevaju značajne fizičke napore, kao što je npr. gimnastika. Mnogo je plesača koji dotaknu tehnički vrhunac, ali ne uspeju da prenesu emotivni podtekst uloge.

Trpi li zbog toga današnja scena? Koliko smo u toku sa svetskim aktuelnim tokovima?

Zaostajemo. Strane igrače ne možemo da dovodimo redovno usled nedostatka sredstava, pa je komunikacija s inostranim scenama smanjena. Poseban problem je i to što mladi igrači danas teže dobijaju priliku, jer je svim državnim preduzećima zabranjeno zapošljavanje, makar dok neko ne ode u penziju. Ne obnavlja se mlada krv. Plesači zato često rade od projekta do projekta, a u međuvremenu doslovno šankerišu. Prvo pitanje koje ti neko postavi kad čuje da se baviš baletom je: možeš li da uradiš špagu? Drugo je uvek: u redu, to ti je hobi, ali od čega živiš? Naročito je poražavajuće što od stranih pedagoga uvek čujemo da nama zapravo uopšte ne treba mnogo da dođemo do svetskog nivoa. Iako su uslovi loši, postižemo visok umetnički nivo. Sve je do žrtve igrača i truda pedagoga.

Šta podrazumevate pod lošim uslovima?

Recimo, baletske škole moraju da upišu određen broj polaznika na časove kako bi opravdale postojanje, a nisu svi klinci jednako predani baletu. Pritom, nemamo svoje fizioterapeute, doktore, a ova umetnost podrazumeva više od dva obična sistematska pregleda u srednjoj školi. Mi smo nekada išli u gimnaziju, a danas su klinci zatvoreni u baletskoj školi, sve vreme tamo provode, ne šire svoje obrazovanje. Naše generacije su se za nešto borile, i u školi i na ulici, a deca danas vreme provode izolovani. Istini za volju, to je na Zapadu normalno, ali ovde škole nisu dovoljno velike, dovoljno dobre. U međuvremenu su otvorena još dva smera koja nisu u moje vreme postojala smer za folklornu i za savremenu igru. Sale su prebukirane. Sad se govorka da će se baletska i muzička škola otvoriti zajedno, što može da dovede do pozitivnog pomaka.

Ume li javnost da ceni napore baletskih pregalnika, predavača, polaznika, igrača?

Zainteresovanih uvek ima, ali su kao publika vrlo usko profilisani. Recimo, Krcko Oraščić je uvek sjajno posećena predstava, naročito u vreme božićnih praznika. Veliku pažnju izazivaju i Balerine. I na odgoju publike je neophodno raditi. Samo tako možete da dođete u situaciju da, kao umetnik, recimo, na svakoj predstavi prepoznate istu, oduševljenu gospođu za koju u šali kažemo da ima sopstvenu scenu, da smo mi na bini njena publika. Taj odnos se mora negovati, poštovati.

Trenutno kao koreograf radite na novoj predstavi s Kokanom Mladenovićem. Kakve vam izazove u odnosu na baletske predstave predstavljaju dramske predstave?

S Mladenovićem sarađujem od predstave Ja ili neko drugi u SNP-u, dakle osam godina, pa se veoma dobro razumemo. Sada radimo na predstavi Na Drini ćuprija, ansambl čini oko dvadesetoro glumaca, kojima svakodnevne vežbe predstavljaju novost. Izazov mi je osvestiti dramski pokret kod nekoga ko je navikao da svoje uloge ostvaruje uglavnom klasičnim glumačkim sredstvima. Pokretom se pokazuje ono što stoji iza reči, ono unutrašnje. Nastojim da svaki glumac ima specifični govor tela, koji će publici, neovisno o tekstu, ili u sadejstvu sa njim, jasno kazati publici ko je lik koji je izašao na scenu.

Balet slovi za plodno tle sujetnog nadgornjavanja. Koliko je ova predrasuda tačna?

Sujeta je prisutna, ali gde nije? Uostalom, baletski vek je kratak, procenjuju se i tehnika, i tumačenje uloge, a procenu komplikuje i element ličnog ukusa. Konkurentnost je vrlo visoka. Zato sam svojevremeno i počela da dolazim dva minuta pred probu, kako bih ostala skroz fokusirana. Kao da ta unutrašnja borba između mozga i tela u baletu nije dovoljno iscrpljujuća. Zato mi je nakon povrede velika enigma kako ću moći da nadomestim ono životno i emotivno što mi je balet davao. Jer, kad se izađe na binu, mora se izaći s osmehom, uprkos stravičnim bolovima, makar u klasičnom baletu. Ali, ta protivrečnost unutar umetnika me je u potpunosti ispunjavala. Meni se osmeh sam iscrtavao kad krenem da igram. Kad telo kaže da ne može, a ti ga ubediš da može, to je neverovatan osećaj.