Koje je boje ova revolucija

Foto AP

Odluka predsednika Đorđa Ivanova da abolira 56 političara protiv kojih su se vodili procesi zbog afere masovnog prisluškivanja samo je ubrzala stvari u Makedoniji - čeoni sudar pristalica vlasti i opozicije bio je pitanje vremena, a antivladini protesti koji su zahvatili više gradova u zemlji, kontramitinzi, povređeni, privedeni i nepomirljivo ušančeni stavovi suprotstavljenih strana postali su neodvojivi deo predvidljivo mučnog političkog kolorita duboko podeljene zemlje.

Sve ovo došlo je nakon krhkog zatišja i sporazuma iz Pržina koji je trebalo da bar delimično obezbedi razgradnju sistema u kome je tehnički premijer Nikola Gruevski, kako mu je stavljano na teret, prisluškivao dvadesetak hiljada ljudi, montirao sudske procese, nameštao izbore, kontrolisao medije, a njegovi se najbliži saradnici bahatili u kriminalno-koruptivnim poslovima. Nakon takozvanih bombi koje je Zoran Zaev, lider najveće opozicione partije, Socijaldemokratskog saveza Makedonije, počeo da lansira od februara prošle godine, bez funkcija su ostali ministarka unutrašnjih poslova Gordana Jankulovska i šef tajne službe Saša Mijalkov. S druge strane, početkom ove godine Gruevski je Zaeva optužio da je na nelegalan način i uz pomoć stranih obaveštajnih službi organizovao mrežu prisluškivanja državnog vrha da bi nabavio kompromitujuće podatke uz pomoć kojih bi prinudio vladu da podnese ostavku. Gruevski je tada tvrdio da je reč o pokušaju državnog udara, a protiv četvoro osumnjičenih za nasilje nad državnim organima, ugrožavanje ustavnog poretka i demokratskih institucija - uključujući i Zaeva - podnete su i krivične prijave. Stvari su posle toga naizgled nekako legle, uz obilato sasluženje međunarodne zajednice; konačno, sve ovo je trebalo da rezultira izborima čiji bi uslovi bili prihvatljivi obema stranama.

Ipak, da će stvari izgledati baš ovako kako sada izgledaju moglo se naslutiti i dok je kako-tako funkcionisala prelazna vlada u kojoj je mesto našla i opozicija. Bilo je tu opstrukcije režima koja je išla dotle da se ruglu izvrgao čak i pokušaj sređivanja biračkih spiskova u kojima je sporno više od 300.000 imena. U tom kontekstu, i izbori prvobitno zakazani za 24. april pomereni su za 5. jun, ali je Zaev i dalje smatrao da je situacija daleko od one koja obezbeđuje fer izbornu utakmicu. I ne može se reći da nije bio u pravu.

Potez predsednika Ivanova da proglasi aboliciju višestruko je sporan, baš kao što je neosporno da se Gruevski ogrešio o sve moguće zakone - moralne, ljudske i božije. Nezgrapna i osiona, kakvom su je godine apsolutizma učinile, vlast je čitavu stvar pokušala da pegla abolicionim ukazom. Problem je samo što je Ivanov odluku o povratku na nultu tačku doneo u okolnostima kad je makedonski politički milje potpuno kriminalizovan: ne možete braniti državne interese, a da istovremeno nemilosrdno praznite državne resurse kao što je vlada Gruevskog nemilice činila.

Zato pred tehničkim premijerom u datoj situaciji stoji par opcija koje se u suštini svode na izbor između lošeg i goreg. Gruevski koji je, uprkos sugestijama Zapada, izbore raspisao za početak juna, može da odustane od takvog nauma i, vrlo verovatno, izgubi vlast. Takav rasplet mogao bi da znači i robiju i za njega i za popriličan broj njegovih pajtaša. S gubitkom vlasti bi se nekako i pomirio, ali u ovom scenariju na stolu su ozbiljnije stvari. S druge strane, ukoliko ne popusti suočiće se sa velikim pritiskom međunarodne zajednice. To što bi građanima Makedonije bilo uskraćeno putovanje po zemljama šengenske zone Gruevski bi lako podneo; mnogo veći problem je pretnja da će zemlji biti uskraćena pomoć za amortizovanje migrantske krize koja ozbiljno drma Makedoniju. U situaciji kada mora da igra spuštenih karata, nijedan scenario nije isključen. Uključujući i onaj koji bi podrazumevao mnogo ozbiljnije sukobe od ulične tuče koju gledamo ovih dana.

Sam Gruevski u minulih devet godina prevalio je dug put i preživeo potpuno politički obrt - od neupitnog evrofanatika i dobrog đačića Zapada koji je deregulisao privredu, stigao je do neupitnog zaljubljenika u Putina i ruski model upravljanja državom. Nezaposlenost koja je veća od 30 odsto, privredno propadanje i sve izraženija autoritarnost, pozicije Skoplja i Brisela učinili su još udaljenijim nego što su bile.

Nije malo onih koji iznova aktuelizovani politički sukob u Makedoniji vide i kao još jedno poprište za odmeravanje snaga Rusije i Zapada i njihovo snažnije pozicioniranje na Balkanu. Tako treba razumeti i poruke koje stižu sa ovih adresa: u onima iz Kremlja se poručuje kako se mora voditi računa da se Skoplje ne pretvori u novi Kijev, dok Zapad u Gruevskom vidi prepreku svojim planovima. Pojedini analitičari ne isključuju ni model federalizacije, protiv koga se Zaev nije javno izjasnio, što bi u suštini bio eufemizam za raspad zemlje. Ova opcija neminovno uključuje i albanski faktor u Makedoniji, čije su reakcije nepredvidive, što se jasno videlo i prošle godine, kada su naoružane grupe sa Kosova stigle do Kumanova izazivajući kratkotrajni, ali istinski rat s makedonskim snagama bezbednosti. A to onda stvara problem i za Srbiju, pošto ovakav scenario vodi otvaranju pitanja severa Kosova i statusa južnih opština koje se graniče sa Makedonijom. Bio bi to, u krajnjoj liniji, opasan test koliko je ovdašnja vlast u stanju da nastavi s mantrom o Srbiji i na istoku i na zapadu.

Naposletku, kako god se gledalo na dešavanja u Makedoniji i kako god se terminološki definisalo ono što se tamo dešava - kao hibridni rat, još jedna ofarbana revolucija ili makedonsko proleće - izvesno je da su promene počele i da je reč o potencijalno dramatičnom razvoju situacije. Ipak, friziranje stvarnosti koje se vlastima u ovom trenutku čini kao jedina alternativa slomu, moglo bi da se ispostavi kao krajnje opasno. Zato je izbor manje lošeg rešenja od ona dva pomenuta jedina suvisla odluka. A Gruevski nije jedini koji to zna.