Bivši i budući

Posle izbora neke stvari su mi još manje jasne. Iako se iz petnih žila trudim da to prihvatim zdravo za gotovo, ne mogu da shvatim zbog čega bivši i budući premijer i lider naprednjaka tvrdi da je njegova izborna lista ostvarila „istorijski rezultat“. Jer, teško da je istorijski uspeh to što je za izbornu listu „Aleksandar Vučić-Srbija pobeđuje“ na ovim izborima glasalo 48,23 odsto, a pre dve godine 48,35 odsto onih koji su izašli na birališta. Hm, čudan uspeh. A meni se učinilo kao da je to bio za nijansu lošiji rezultat. Osim ako u Srbiji „uspeh“ ne znači isto što i u onom crtanom filmu, u kojem miš Bole pokušava lako zapaljivom tekućinom („B-E-N-Z-I-N, o kako se čudno piše reč VODA“) da ugasi svog drugara Đoleta. Pa kad shvati šta je uradio, vadi se na jedini mogući način, pokajnički očekujući oproštaj: „Đole je moj drug“. Problem je, međutim, što na srpskoj političkoj sceni odavno nema drugova. Otišli su u istoriju, zajedno sa SKJ. A nema ni prijatelja, jer se ovde sva politička prijateljstva baziraju isključivo na interesima. Ako je za utehu, Vučić ne mora još da se brine, jer je mnogima u direktnom interesu da budu uz njega. Bar još neko vreme, dok ne počne da mu pada popularnost. Tek tada će neki od njegovih partnera početi da gube interes, a sa interesom će nestati i prijateljstvo. Ako ga je ikada iskreno i bilo. Još manje se za uspeh može proglasiti to što će koalicija na čelu sa SNS-om u novom sazivu parlamenta imati 131 poslanika, 27 manje nego do sada. A pri tome je sada u koaliciji nekoliko stranaka više nego u martu 2014, jer se SNS za ove izbore pojačala PUPS-om Milana Krkobabića, SNP-om Nenada Popovića, Samostalnim DSS-om Andreje Mladenovića, plus Miroslavom Lazanskim, LJiljanom Đurović, Jadrankom Jovanović, Dušanom Borkovićem, Bogdanom Obradovićem… Problem je što posle izbora pobednicima baš i nije bilo ni do priče, ni do pesme, ni za pobednički krug po beogradskim ulicama nije bilo razloga, a za tenis su svi već bili previše umorni. Kada se mandati podele i preostalim koalicionim partnerima, SDPS-u Rasima LJajića, NS Velimira Ilića, SPO-u Vuka Draškovića, Pokretu socijalista Aleksandra Vulina, plus Milanki i Dragomiru Kariću, naprednjaci će morati da se zadovolje sa 98 mandata. A do juče sami su, pre nego što su krenuli u pobednički pohod, imali 134 poslanika, sa drugim predizbornim partnerima 158, a sa dojučerašnjim koalicionim partnerima iz SPS-a čak 202 poslanika. Zato se pre može reći da su pobednici na ovim izborima zapravo i – najveći gubitnici, jer su SNS i SPS sa svojim partnerima izgubili 41 poslaničko mesto. Ni u opozicionim redovima, ako se isključi pokret Dosta je bilo Saše Radulovića, a donekle i Vojislav Šešelj, nema baš previše razloga za radovanje. Nekada veoma snažne stranke, DS, DSS i koalicija Čeda-Boris-Čanak jedva su preskočile cenzus, pa se može s pravom postaviti pitanje može li im se desiti da već na narednim izborima ostanu u parku, ispred parlamenta. No, to je već njihov problem. A još veći je problem što lideri nekih od tih stranaka nikako da shvate da imaju ozbiljan problem. I to je za njih najveći problem. Lično me, ipak, mnogo više zanima šta će biti sa platama. Ako Vučić „istorijskim uspehom“ smatra to što je, doduše uz veću izlaznost, dobio 0,12 procentnih poena glasova manje nego pre dve godine, kako onda da mu verujem da će do 2018. kao premijer uspeti da poveća prosečnu platu u Srbiji za više od 33 procenta? Nekoliko dana pre izbora Vučić je kategorično tvrdio da je moguće prosečnu platu povećati na 500 evra već 2018. S obzirom na to da je prošlog meseca ona bila 45.870 dinara ili 374 evra, u naredne dve godine morala bi da poraste za trećinu, na 61.323 dinara i to uz uslov da evro do tada ne ojača ni za promil! Za one koji misle da je i to možda moguće, samo podsećanje da su od marta 2008. zarade porasle za 13.308 dinara. I ujedno pale za oko 28 evra! Hm, kakav čudan rast. Vučićev dodatni problem je što od juna, kada formira svoj novi kabinet, neće moći svu krivicu da svaljuje na bivšu vladu. Jer i u njoj je bio premijer.