Samovolja vladike Nikanora 

Foto Novosti/Darko Dozet

Bliži se majsko zasedanje Svetog arhijerejskog Sabora SPC, što deo klirika, ali i pastve Eparhije banatske raduje, jer očekuju da će na dnevnom redu biti penzionisanje tamošnjeg episkopa Nikanora. S ovim se već dugo spekuliše i u javnosti, na osnovu sumnji u finansijske malverzacije i bahato ponašanje ovog vladike.

Međutim, patrijarh Irinej za NIN kaže da seprvi put sreće sa pretpostavkom takve mogućnosti. Što znači da do poglavara SPC nije stigla pritužba na strahovladu vladike banatskog, nedavno upućena na adresu najvišeg crkvenog tela Sinoda, sa potpisima 14 sveštenika iz ove eparhije. Ili to nije dovoljno za razmišljanje o smeni Nikanora. Kao ni žalbe građana da je episkop nepovratno oštetio kulturno nasleđe u Vršcu i Zrenjaninu, pod izgovorom renoviranja, što je patrijarh Irinej primio k znanju i u izjavi za NIN obećao da će proveriti.

Ovo, valjda, podrazumeva da će crkvene komisije, makar i post festum, razmotriti dokumentaciju Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, odnosno,nalog da episkop postupi u skladu sa merama stručne konzervacije. Da Vladičanski dvor u Vršcu, pod njihovom ingerencijom kao kulturno dobro od izuzetnog značaja, pokrije materijalom adekvatnim pređašnjim pločama, i u odgovarajućem slogu, prema zamisli zadužbinara vladike Jovana Đorđevića, polovinom 18. veka. A ne agresivnim smaragdnim oklopom. Da krovne kape završi ukrasnim kopljima, umesto masivnim ruskim, pozlaćenim krstovima. Postavljenim, kako pretpostavljaju upućeni - u saglasju sa antiekumenskim stavom vladike Nikanora. Protivnom svemu što simboliše Zapad, pa i baroku, koji je krasio vršačke Nikolajevsku i Uspenjsku crkvu, čijeg se renoviranja vladika, takođe, latio.

Obezvređivanje baroka deo je otpora nepravoslavnom uticaju i on je konstantno snažna orijentacija unutar SPC, objašnjava Miroslav Kaveždi, filozof-religiolog. U tom smislu, vladike koje ne cene nasleđe pod zapadnim uticajem, zapravo su na liniji tradicije, i u delu javnosti imaju legitimitet čuvara čistoće izraza. S druge strane, to je deo srpske istorije, koji se urušava nemarom i uništavanjem artefakata. Pitanje je da li neki vladika, ili uopšte crkveni organ, sam može da odlučuje o takvoj baštini, ističe Kaveždi.


Foto Oliver Bunić

Nikanor je ipak uradio po svome, pa je kitnjasti duborez, delo poznatog rezbara Aksentija Markovića, u vršačkom sabornom hramu Svetog Nikole, zamenio belim pločama od panela. A ikone Pavela Đurkovića pričvrstio šrafovima, uklonivši dva gornja reda, kao i dve ikone u ulju Paje Jovanovića koje su stajale sa strane, i smestio ih neznano kud. Delove svoda i zidova prekrečio je belom masnom farbom, a carske dveri u kapeli Vladičanskog dvora ukrasio foto-tapetima. Razvalio je i presto presvete Bogorodice u obližnjoj Uspenjskoj crkvi.
Sada se autentično stanje vidi samo na fotografijama, koje je na adresu NIN-a poslao Vrščanin Stevan Munjas, nastanjen u Beču, ukazujući na devastiranje.

Nikolajevska i Uspenjska crkva se omaškom prethodnika nisu našle u programu zaštite teritorijalno nadležnogZavoda za zaštitu spomenika kulture iz Pančeva, a nisu dovoljno važne da za njih bude zadužena republička institucija zaštite. Pa njihovo skrnavljenje ne podleže novčanim i zatvorskim kaznama, prema Zakonu o kulturnim dobrima, što nije slučaj sa Vladičanskim dvorom od izuzetnog značaja, kao i obližnjim manastirom Mesić iz 15. veka, gde su, probijanjem vrata, uništene srednjovekovne freske.

Međutim, ne treba očekivati ni da će Nikanor snositi svetovne posledice, jer se sankcije retko sprovode, a pogotovu kad je reč o vladikama. Crkva je titular svog imanja, i za svaku intervenciju je potrebna saglasnost episkopa, zavisna od njegove savesti i razuma,objašnjava Miodrag Mladenović, direktor pančevačkog Zavoda, zašto se nikada ne ide đonom, već diplomatskim sredstvima ubeđivanja. Ali, ni to nije jezik koji vladika najbolje razume.

Da jeste, prihvatio bi ponudu o saradnji pančevačkog Zavoda, kad je Mladenović, 2014, došao na mesto direktora, o čemu svedoči dokument dobijen iz arhive ustanove. Poštovao bi konzervatorska uputstva republičkih stručnjaka. Vladika se, međutim, o sve to oglušio, nastavio da dela po svome, ne mareći što Dvor pripada i narodu kao civilizacijsko nasleđe, a njemu služi dok je na toj vladičanskoj funkciji.

Sad, kad je sve gotovo, Nikanor obećava Republičkom zavoduda će se posle praznika sa stručnjacima dogovoriti o uvažavanju sugestija, navodi Ivana Ranković, pomoćnica direktora RZZSK. Do tada će pančevački eksperti prebirati po šutu, kako bi našli i dokumentovali originalne krovne elemente. Ne bi li popravili štetu. Problem je što kulturna dobra nisu obnovljivi resursi, jednom kad se devastiraju to je uglavnom nepovratno, primećuje Mladenović.



Tragom pisma Stevana Munjasa, ekipa našeg lista je posetila mesto odakle vladika Nikanor upravlja kanonski mu poverenom oblašću, pravo predVladičanski dvor u Vršcu. Na kome netom obnovljeni krov sija, prelamajući sve boje paunovog perja, drastično različit od originalnog i izgleda koji je merama propisao Republički zavod. Gizdav je i vrlo uočljiv, neki bi rekli kičast, a ne elegantan, kako su zamislili prvi projektanti.

Episkopa, inače poznatog graditelja, zatičemo u radovima: upravo klupama oprema pečenjaru, kako nezadovoljni građani nazivaju kamenu kućicu u nekad bujnom vrtu dvorca, još reprezentativnijeg u doba kad je podignut (1750-1757). Tri drevna bora, simbola otpora fašizmu, jer su o njih vešani rodoljubi tokom Drugog svetskog rata, kada je Dvor bio sedište nemačke vojne uprave, odavno su posečena. Trebalo mu je mesta za parking, tumače žitelji Vršca nešto što intimno smatraju vandalskim činom.

Uz primerene znake poštovanja, uđosmo u dijalog sa episkopom Nikanorom. Da li je tačno to što naši sagovornici tvrde, da je neke objekte doveo do neprepoznavanja autentičnog stila, upitasmo vladiku. Nije, rekao je, i zatim tražio da navedemo primere. Recimo - krov Vladičanskog dvora, bio je najbliži takav slučaj. Šta fali krovu, više je konstatovao, no tražio odgovor preosvećeni. Nekako, šljašti, bilo je naše priznanje, koje je namah promenilo raspoloženje vladike. Ako tako mislite, hajte pravo odakle ste došli. Na kapiju!, narogušio se.

Mi smo još i dobro prošli u odnosu na druge kolege i, često, verni narod i niže sveštenstvo, tokom Božjih službi. Jer, nije retkost da Nikanora ponese gnev zbog kakve sitne greške. Pa prisutne gađa krstom, kadionicom, mitrom (episkopskom kapom), lupa pesnicama o presto u oltaru, ili o sto u svom kabinetu, cepa đakonsku odeždu, proklinje i izdire se, svedoče potpisnici navedenog pisma Sinodu.

Drugi deo priče o Nikanoru je ljudski, i spada u domen prava episkopa, ponekad zloupotrebljena, da ti pretvori život u pakao za pola sata, kako navode pojedini sveštenici. Da te dovede ispod granice siromaštva, oduzimanjem parohije. Izvestan broj njih se ipak snašao, na vreme štedeći, prespajajući godine do penzije u PIO vlastitim sredstvima. Ali, neke od njih muka je nateralada upute apel patrijarhu Irineju s molbom da ih liši zuluma episkopa Nikanora. Dosad smo trpeli, vođeni hrišćanskom vrlinom i mišlju da je vladika bolestan čovek, ali i trpljenje ima granica, ističu potpisnici.

Jedan od njih je protojerej Sreten Kačarević, razrešeni paroh iz Pančeva. Upravo je otpušten iz bolnice, gde su mu lekari stabilizovali stanje, koliko je dozvoljavala zdravstvena knjižica, overena isključivo za hitne slučajeve. Jer, Kačarević je bez krivice izbačen iz službe pre šest godina, nakon četvrt veka činodejstvovanja, i od tada je na birou za nezaposlene. Nije dobio drugu parohiju, jednostavno je, kaže, zaboravljen.



Ovo je sve što sam tokom službe stekao, prota Sreten pokazuje na tri kauča, astal, naramak stvari koji bi mogao stati u malo veći automobil. A sad je smešten u adaptiranu garažu, tuđu. Premda je svojim rukama podigao jedan od najlepših hramova u Banatu, u Kačarevu, sa dobro opremljenim parohijskim domom i izuzetnom baštom.Ali je odatle isteran i zamenjen drugim sveštenikom. Slične smene su se odigrale širom Eparhije banatske, tvrde potpisnici.

Kačarević i ostali sumnjaju da je do preraspodele radnih mesta došlo na osnovu simonije. Običaja da se za parohiju plati, protivnog Ustavu Crkve. Pare se spominju u još nekim stavkama pisma. Preko milion evra navodno nestalih iz eparhijske kase, o kojima nema ni traga u službenim izveštajima policije . U napomenama o malverzacijama fondom solidarnosti Eparhije banatske, koji godišnje prihoduje više od 50.000 evra. U tvrdnjama da se vladika bavi zelenašenjem jer pozajmljuje taj novac pod kamatu.

Neko bi rekao šta je 14 sveštenika prema oko 200 koliko ih u Eparhiji banatskoj ima? Ali strah čini svoje, za radno mesto, položaj, pa i goli život. Jer, vladika je poznat i po pretnjama: Da sad imam bombu, bacio bih je, na prisutne prilikom osvećenja temelja hrama u Jabuci. Da to ne moraju biti prazne reči, govori postupak starešine Uspenjskog hrama u Pančevu Radoslava Milanovića. Koji je potezao pištolj na svog prethodnika na čelu parohije, Kačarevića, zbog čega se vodi postupak u vršačkom Višem javnom tužilaštvu.

Sva ova i druga fakta nabrojana su u pritužbi banatskih sveštenika, predata Sinodu i overena pečatom patrijarha. Međutim, patrijarh ih ili nije video, ili ih ne smatra vapajem za smenu Nikanora, već samo razlogom za internu inspekciju. Jer, sinodska komisija se, kako saznajemo, sprema na proveravanje ovih optužbi. Premda je spremno i Nikanorovo poricanje, u vidu akta sa potpisom 14 eparhijskih namesnika, odanih vladiki ili prisiljenih na blanko saglasnost.

Kad su spomenici kulture u pitanju, država je još 2009. donela Zakon o kulturi, ali ne i obećanu strategiju njenog razvoja, koja bi obuhvatila i čuvanje baštine, kaže Kaveždi. Usvajanjem ovakvog dokumenta utvrdilo bi se šta vredi, a šta ne, ko se o čemu stara i sa kojim autoritetom, a ne bi se akteri rvali u skladu sa svojim političkim, socijalnim, finansijskim i administrativnim kapacitetima, naglašava. Ne bi jedan vladika bio snažniji od državnih institucija, dodaje. A da je zbilja pastir svom stadu, bio bi ispunjen ljubavlju, a ne besom.