Uspon nemačkog izolacionizma

Na nedavnim izborima u tri nemačke pokrajine birači su Hrišćansko-demokratskoj uniji (CDU) kancelarke Angele Merkel poslali snažnu poruku. U okolnostima kad Nemci u sve većem broju gube poverenje u mogućnost pronalaženja evropskog odgovora na tekuću izbegličku krizu, pozivi da se Nemačka okrene izolacionizmu i unilateralizmu sve su glasniji, a krajnja desnica stiče sve jače uporište. To je veoma zabrinjavajući razvoj događaja, ali niko ne treba da bude šokiran što je tako. Evropska unija konstantno propušta da nađe zajednička rešenja za zajedničke probleme - makar i bila, kao što jeste, pogođena čitavom serijom kriznih situacija. Tokom aktuelne izbegličke krize, članice EU su demonstrirale upadljiv manjak solidarnosti s Nemačkom; mnoge od njih odbijaju da na sebe preuzmu čak i sasvim mali deo tog tereta. Uprkos nedavno postignutom dogovoru s Turskom, koji za cilj ima smanjenje priliva sirijskih izbeglica, najveći deo Nemaca od svojih evropskih partnera ne očekuje promenu kursa. Ovo Nemce iritira tim više što je njihova zemlja u poslednjih nekoliko godina podnela najveći finansijski teret programa ekonomskog spasavanja Kipra, Grčke, Irske, Portugalije i Španije. Kada se tome doda da mogućnost britanskog istupanja iz EU, čini da se Nemci osećaju izneverenim, nije teško razumeti zašto im se čini da bi za njih distanciranje od Evrope moglo da bude najbolja opcija. Naravno, nekim Nemcima je manjak evropske solidarnosti po pitanju izbeglica naprosto zgodan izgovor za blokiranje reformi koje i inače nisu podržavali, poput kompletiranja evropske bankarske unije. Ali oni sada privlače podršku rastućeg broja Nemaca koji bi se u neko drugo vreme najverovatnije suprotstavili njihovim anti-EU stavovima. Sugestija da članice EU jednostavno samo žele nemački novac - Francuzi, na primer, otvoreno zagovaraju stvaranje evropske „transfer unije“ - na putu je da postane stav većine. U takvim okolnostima, ukoliko se finansijska kriza ponovo intenzivira, evropski partneri od Nemačke verovatno neće moći da očekuju saglasnost za još neki spasilački program. Drugim rečima, istinski evropski finansijski uporišni stub, kakav je Nemačka predstavljala, više ne postoji. Tako neuspeh da se formuliše evropski odgovor na izbegličku krizu, potcrtan istinskom podelom tereta, Evropu destabilizuje i politički i ekonomski. Nestabilnost možda nije iznenađujuća u Grčkoj, kojoj je od 2010. odobreno oko 240 milijardi evra kredita i koja je u izbegličkoj krizi na prvoj liniji fronta. Ali za Nemačku, koja je bila izuzetno stabilna više od deset godina i koja je u teška vremena bila faktor stabilnosti čitave EU, to predstavlja krajnje dramatičan preokret. Merkelova sada plaća izuzetno visoku političku cenu svoje rešenosti da promoviše ideju otvorene Evrope. Što je još gore, glavni dobitnik u toj situaciji je Alternativa za Nemačku (AfD), stranka krajnje desnice. Osnovana pre samo tri godine na antievropskoj platformi, AfD je sada svoje protivljenje prijemu izbeglica učinila centralnim pitanjem na osnovu koga pridobija podršku. Na martovskim izborima AfD je u pokrajinske skupštine ušla sa značajnim udelom glasova: 15,1 odsto u Baden-Virtembergu, 12,5 odsto u Rajni-Palatinatu i 24 odsto u Saksoniji-Anhaltu. Unutrašnji socijalni konflikt takođe je uvećan. Političari i ekonomisti podstiču strahovanja Nemaca usled velikih troškova priliva izbeglica, čime je intenzivirano sporenje oko visokog - i rastućeg - nivoa nejednakosti u bogatstvu i zaradama. Ministar finansija Volfgang Šojble predložio je da se u Evropi poveća porez na benzin kako bi se finansirali dodatni troškovi zbrinjavanja izbeglica, iako su budžetski viškovi u 2015. iznosili skoro 20 milijardi evra, ili 0,7 odsto nemačkog BDP-a. Izbeglička kriza iz osnova menja prioritete nemačke ekonomske politike. Vlada je praktično odustala od obećanja da će povećati javna ulaganja u infrastrukturu i obrazovanje. Druge nasušno potrebne reforme, poput one poreskog sistema, takođe su odložene. Sa svakim izbeglicom koji stigne u Nemačku sve je manje verovatno da će Šojble biti u stanju da ispuni obećanje da će u izbornoj 2017. na federalnom nivou biti ostvaren budžetski suficit. Verovatan ishod biće dodatno kresanje javnih investicija, kombinovano s dodatnim socijalnim davanjima i rastom minimalne zarade, što bi moglo da bude od koristi za neke Nemce, ali bi isto tako izbeglicama moglo da oteža nalaženje posla. Hitno potrebne reforme će dodatno biti odložene, a nemački ekonomski izgledi biće pogoršani. Odbijanje evropskih lidera da preuzmu odgovornost i dogovore se o zajedničkom rešenju izbegličke krize ne nanosi štetu samo izbeglicama; ono ugrožava i budućnost EU, jer slabi nemačku spremnost da sprovodi reforme i da se u punoj meri angažuje u Evropi. Nemojte imati nikakvih iluzija: ako stvari nastave da idu u smeru u kome idu sada, uskogrudi nacionalizam koji je u Nemačkoj u usponu danas, već sutra bi mogao da se vrati i krene da progoni svaku pojedinačnu članicu EU. © Project Syndicate, 2016. Marsel Fratšer, bivši šef odeljenja za međunarodne političke analize pri Evropskoj centralnoj banci, predsedavajući je Nemačkog instituta za ekonomska istraživanja (DIW Berlin)